Nedomaćinski dug

I da zatim, u duhu doslednosti prema tom grkoljublju, ne očekuju da im ona te pare vrati nazad. Dakle, u jednoj zgodnoj i svesno pojednostavljenoj paraboli, Telesković je implicirala da je glavni problem u odnosima između Grčke i njenih međunarodnih kreditora u tome što Grčka, naprosto, ne želi da vrati svoj dug. S tim u vezi, novinarka nam poručuje da ni mi sami nikada ne bismo pristali na takav aranžman ukoliko bi se radilo o našem sopstvenom džepu, koliko god voleli Ciprasa i škvadru. Na tekst i ovakve argumente zatim je kritički odgovorio profesor i ekonomista Danijel Cvjetićanin (Ja, Anica), a odbranu i zaštitu ove argumentacije preduzela je profesorka i ekonomistkinja Danica Popović (Ja sam Anica). Uz to, neverovatno ali istinito, internet komentari čitalaca na celu tu gužvu bili su neobično suvisli i informativni. Ali, konkretnu polemiku u nastranu stranu. Jer grčka dužnička kriza se i u umovima i stavovima običnog, neakademskog i neekonomskog čoveka, tog Petra Petrovića sa uplatnice, svodi na redukciju koju preduzima Anica Telesković. Jednostavno je, Grci su se od matere Evrope i očuha MMF nauzimali kredita i kredita, a sada se prave blesavi jer neće da vrate taj novac, zar ne? Pa, ne baš. Redukcionizam je dobra stvar, osim kada to nije. Logičke fiskulture i metafore takođe, osim kada ne navode na krivi put. Evo i kako i zašto.

Zato što države uopšte ne moraju da vrate svoj dug. Da, zvuči neverovatno, ali tako je. Kad je reč o našim ličnim finansijama, jeste, možemo da zapadnemo u ozbiljnu nevolju ako dugujemo mnogo novca bankama, Elektroprivredi, rođacima, komšijama ili kolumnistima dnevnih listova. Posebno ako te dugove gomilamo, pozajmljujući novac na sve strane. Ako smo iole prisebni i finansijski pismeni, znamo da su naši prihodi ograničeni i da će jednom naš dug postati veći od naše zarade. Posebno ako, na primer, odemo u penziju i budemo morali da živimo od krckanja ušteđevine i prodaje srebrine. Međutim i nažalost, mi nismo države, kao što ni države nisu mi. One nikada neće otići u penziju i uvek će imati relativno stabilne i verovatno rastuće prihode. Upravo zato nema nikakvog razloga da država ikada vrati svoj dug. I mnoge to ni ne rade, već imaju taj luksuz da samo plaćaju kamatu u nedogled. Na primer, Sjedinjene Države trenutno duguju 18.6 triliona dolara, a Nemačka oko dva triliona dolara. Za one što su spavali na času, jedan trilion je jedan milion miliona, to jest jedinica i zatim dvanaest nula. Poređenja radi, Grčka duguje samo oko 343 milijardi dolara, a Srbija skromnih 29 milijardi dolara (jedna milijarda je hiljadu miliona).

Drugim rečima i grubim ciframa, Amerika je pedeset, a Nemačka šest puta zaduženija od Grčke, a tek je Srbija tu globalno komična po svom kusuru ili žvakaćoj gumi od duga. Dok za to vreme niko Amerima i Švabama ne staje za vrat, ne proziva ih da su lenjivci i rasipnici, niti im u ime štednje dere kožu sa leđa. I sad, pre nego što dobijemo izliv geopolitike u mozak i pomislimo da su ovi kauboji jednostavno moćni i da indijancima unaokolo rade šta im se prohte – ne radi se o tome. Cifra javnog duga neke države ima smisla samo ako se uporedi sa veličinom i snagom njene ekonomije. Da smo mi sami dužni milion dolara, verovatno bi nam jedina opcija na raspolaganju bila da izlažiramo sopstvenu smrt i da pobegnemo da živimo u džungli. Dok Bil Gejts takav dug ni ne oseti, jer ga verovatno jedno milionče koštaju samo gumice za zimnicu kojima vezuje svežnjeve svojih novčanica. Isto važi i za države sa jakim ekonomijama – one mogu da drže, čuvaju, maze i ne vraćaju svoje dugove do kraja multiverzuma. I samo zbog toga, a suprotno svim racionalnim osećajima kad je o našim ličnim finansijama i kućnim budžetima reč, država jednostavno ne mora da vrati onih 100 evra iz Politikine polemike. Zato famozni sirizoljupci ne greše, niti su naivni, ako smatraju da je u igri nešto drugo, a ne jedan banalan „matori, vrati pare koje sam ti pozajmio“ zahtev. A tom nečem drugom je ime politika, odnosno ideologija. Jer se na osnovu političkih procena – uronjenih u ideologiju, a zamaskiranih brojkama i šatro neutralnom ekspertizom – donosi odluka o tome ko i kako dugove (ne) treba da vrati.

Dakle, država je naprosto u mogućnosti da ne vraća pare koje duguje ukoliko joj je ekonomija dobra i stabilna. Što, svakako, sa Grčkom (i Srbijom) nije slučaj. Međutim, Cipras, donedavno Varufakis i ostali Sirizaši, moljakali su upravo za šansu da učine svoju ekonomiju boljom i stabilnijom. Ali, posve jeretički, da to urade na drugačijim političkim, ekonomskim i ideološkim osnovama nego što im je bilo diktirano. To jest, molili su za šansu da postanu deo kluba razvijenih država koje ne moraju da vraćaju dugove, odnosno koje mogu da ih servisiraju komotno i bez globalne nervoze. Kvaka je samo u tome što su oni kao recept ponudilo montipajtonovsko „A sada nešto potpuno drugačije“ – da uvećaju potrošnju, a ne da ojačaju mere štednje. I sad, i ova molba se takođe suprotstavlja svemu što (mislimo da) znamo kada je reč o našim ličnim finansijama ili kućnim budžetima. Jer, ako mesečno zarađujemo 30 hiljada, a trošimo 40 hiljada dinara, onda smo u nevolji i moramo da prištedimo. Isto to govore i Evropska centralna banka, MMF i ostali – ako se tako ponašaš, ti si Troško Trošić iz Trošigrada, a verovatno i opaljena komunjara. I, zaista, deluje apsurdno da država potrošnjom može da se izvuče iz nevolje. Bilo bi to kao da gledamo pijanduru koji troši još novca na rakiju da bi zaboravio probleme koje je izazvala jučerašnja rakija, zar ne? Pa, iznova i opet, ne.

Zato što kad državu raspali globalna recesija, hvala američkim nekretninama na tome, ljudi imaju manje novca. Država zatim smanjuje poreze da bi tim istim ljudima bilo malo lakše i da ne bi spalili parlament. Ali to onda znači manje prihoda, dok ista ta država mora više da troši na nezaposlene, otpuštene, siromašne, prezrene na svetu, penzionere, studente i ostalu socijalu. I dobro je što ih troši, ali ne zato je država crvena banda koja je sletela sa planete Marks, već zato što potrošnja pomaže da se stabilizuje recesivno-depresivni pad. Najveći problem sa recesijom je u tome što sve može da eskalira i ode dođavola za veoma kratko vreme. Kad spomenuti Petar Petrović i Troško Trošić izgube posao i više nemaju novca da kupe burek, ubrzo se zatvori i buregdžinica pa vlasnik otpusti prodavačice i burek-majstore koji onda nemaju novca da kupe gorivo, zbog čega se ubrzo zatvori i benzinska pumpa čiji vlasnik zatim otpusti prodavačice i točioce goriva, koji zatim nemaju novca da… jasno?

I zato odgovorna, dobronamerna i suvisla država – troši. Pošto jedino ona ima moć da prekine ovu spiralu ili lančanu reakciju. I tada sipa novac u ljude i firme kao pijani milioner u striptiz baru ili kao oboleli od leukemije koji je dobio na Lotou. Štaviše, država ovo radi čak i ako te milione realno nema (pa ih pozajmljuje), samo da bi sistem održala koliko-toliko iznad tačke davljenja i totalnog kolapsa. Evo dečji dodatak, evo trinaesta plata, evo penzija vredna življenja, evo bon za gorivo, evo stipendija za studije, evo žeton za menzu. Ako je neko pomislio na Grčku, ne, valja pomisliti na Ameriku tokom Obamine administracije. Pristigle upravo usred vrućeg krompira recesije koja je ličila na onu grčku (tragediju). Ali, Obama je delio novac kako otpuštenima i siromašnima, tako i kompanijama i – vidi ga sad. Amerika je zabeležila nezabeleženi rast i veleobrtno se izvukla iz bule . Za isto to – manje štednje i više potrošnje – molila je Siriza, ali Evropa za to nije imala sluha.

Naime, Evropa je odlučila da se pridržava jedne priproste i nefunkcionalne ekonomske dogme kao pijan Kosova. Prvenstveno zato što ta dogma, prozvana merama štednje, pre svega ide na ruku i u džep bogatima. Zato što je umesto realne ekonomske analize lakše prebaciti raspravu na ideološki narativ o nekakvom klasnom ratu između marljivog, hrabrog privatnog sektora i rasipničke, represivne države. Uzgred, priča o potrošnji ne znači da država svakom građaninu treba da pokloni helikopter za rođendan. Ali, grčku ekonomiju nije ni ugrobarila preterana penzija od 900 evra ili neodrživa trinaesta plata za svakog ko dođe na posao, kako se to zavidno voli spočitavati pravoslavnoj braći ili burazerima što seku onaj giros. Do grčke drame je doveo korumpirani politički sistem, kao i svuda na svetu, a ne trošadžijska ekonomska logika.

I zbog toga su stvari oko grčke dužničke krize malo (zapravo, malkice) složenije od „pozajmi mi 100 evra, ali da ti ne vratim“ logike lokalnog narkomana koji žicka pare za „autobus do Banjaluke“. Razumljivo je da ljudi i kolumnisti žele da pojednostave stvari, ali ovo je situacija u kojoj pojednostavljivanje ne služi ničemu dobrom. Uostalom, kao što svaki student društvenih nauka zna, čak i ako ne uradi seminarski rad – makroekonomija i mikroekonomija su dve sasvim različite discipline. Lekcija je sledeća: javni dug, deficit, kredite i ostale makroandrmolje ne treba upoređivati sa našim sopstvenim kućnim budžetom. A upravo je ovo omiljena taktika neukih i/ili zlonamernih političara i njihovih ekonomskih analitičara i profesionalnih pojednostavljivača stvarnosti. Kao kada netalentovani novinari uzmu javni dug države, u digitronu ga podele sa brojem stanovnika, i imaju bombastičan naslov: Svaki građanin (umetnuti državu) duguje 5.000 maraka. Pa se kolektivno hvatamo za glavu i pitamo se u kojoj tačno maliganskoj crnoj rupi smo taj novac i od koga pozajmili. Dok političari zadovoljno trljaju ruke i dodatno nas fiskalno konsoliduju jer nama ništa nije jasno.

Jednom za svagda: država nije domaćinstvo. Čak i ako se predsednik iste fura na to da je domaćin. Ekonomija države i ekonomija između pojedinaca uporedive su kao žirafa i stiropor. Većina analogija između finansija vlade i našeg sopstvenog novčanika su neprimerene i neprikladne, ali nam ih prodaju kao bele bubrege zato što je (makro)ekonomski žargon namerno isuviše ezoteričan za smrtnike. Zbog toga premalo ljudi razume šta uopšte država radi sa svojim (našim) novcem, a obično ne shvata ni ekonomske vesti koje čuje ili pročita. I zato je moguće da nas uspešno varaju svi što drobe o tome da ne radimo dovoljno i da previše trošimo. Da su privatnici bogom dani, a javni delatnici paraziti. Da je zbog domaćinskih dugova države društveni kolaps ravan Pobesnelom Maksu iza ugla. Sve to ako ne stegnemo kaiš i ne rmbačimo dvaput više, za dvaput manje. Hvala lepo jer, kako reče Orson Vels, ne pitajmo se šta možemo uraditi za svoju državu, pitajmo šta ima za ručak. Onaj besplatan, naravno.