Nepoželjna kritika religije

Strastveno je pušio, pio, te konzumirao narkotike. Svesno je objavljivao politički izuzetno nekorektne kolumne, branio nuklearno naoružanje, američku invaziju na Irak, i uopšte sve na šta se fini ljudi mršte. Drugim rečima, bio je profesionalni provokator, ali i gorljivi branilac slobode govora i slobode štampe. Glave i oštrog jezika mu je, međutim, došlo to što je bio ateista spreman da priča o tome. Ubijen je zato što je kritikovao religiju.

U svom poslednjem filmu, „Potčinjavanje: Prvi deo“ (2004), koji čine četiri scene u 11 minuta, Teo Van Gog je želeo pokazati kako islam može biti upotrebljen za opravdavanje nasilja nad ženama. Likovi u filmu su zlostavljane žene, a na njihovom nagom telu režiser Van Gog naslikao je stihove iz Kurana. Uzgred, film je napisala vatrena ateistkinja Ajan Hirsi Ali, koja je od ugovorenog braka pobegla iz Somalije u Holandiju i vremenom postala poslanica u holandskom parlamentu. Film je 2004. godine prikazan na holandskoj televiziji. Ubrzo posle, Teo Van Gog je ubijen na ulici, dok je, amsterdamski uobičajeno, vozio bicikl. Njegov 27-godišnji ubica, Muhamed Bujeri, ispalio je osam metaka u Van Goga, nožem mu prerezao grkljan, i dva noža ostavio zabodena u njegovim grudima. Tokom dana, usred gužve. Zašto? Odgovor ne treba daleko tražiti: ubica ga je napisao u pismu takođe zabodenom u telo Tea Van Goga. Ubijen je zato što je bio nevernik koji je kritikovao religiju. Njegov ubica Bujeri na sudu izjavljuje da je to učinio braneći islam, i da bi to uradio opet.

Pa ipak, sa naopakim idejama koje stoje iza ovog groznog ubistva slažu se – Ujedinjene nacije. Naime, Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava je u martu ove godine usvojio rezoluciju koja „klevetu religije“ naziva kršenjem ljudskih prava. Ovu rezoluciju, pod geslom „borbe protiv klevete religija“ promoviše Organizacija islamske konferencije sa ciljem da kritiku religije podvede pod zločin koji ima zaslužiti sankciju. Klevetati ili kritikovati religiju proglašeno je nepoželjnim, nazadnim i za iskorenjivanje spremnim. Sve u ružičastom celofanu ljudskih prava. Da li to znači da je radikalni klevetnik religije Teo Van Gog zaslužio metak? Ili, civilizovanije, zatvorsku ćeliju? Društveno koristan rad? Milionsku novčanu kaznu možda? Prinudne časove veronauke barem? A da je Muhamed Bujeri, iako prekoračivši ovlašćenja, zapravo ustao u odbranu ljudskih prava?

Ovaj događaj je duboko potresao holandsku javnost i društvo. I tektonske ploče holandske tolerancije i multikulturalnosti pomerio udesno. Rezultat je jačanje konzervativne politike u zemlji koja je evropski simbol individualnih sloboda, i društvu u kojem se relativno slobodno osećaju i homoseksualci, i konzumenti lakih droga, i dame koje svoju ljubav naplaćuju u gotovini i odmah. I koji je motiv tako sjajnih dijaloga, poput razgovora Tarantinovih junaka Džulsa Vinfilda i Vinsenta Vege u „Petparačkim pričama“ iz 1994. godine. Nažalost, danas mnogi holandski građani sve češće preispituju ovo nasleđe ličnih sloboda i tolerancije svega i svačega, a političari ih u tome prate. Ili obrnuto. Iako današnji turistički sinonimi za Amsterdam, poput kofi-šopova i neonki crvene boje, nisu nevažni, ulog u konzervativnoj reakciji na Van Gogovo ubistvo je mnogo važniji. A ime mu je: pravo na kritiku religije. Bilo zbog straha od verskog fundamentalizma, bilo zbog pogrešno protumačene verske tolerancije, kritika religije sve češće postaje politički nekorektna. Teo Van Gog je to znao i bolno osetio, a Ujedinjene nacije prepoznale i ozvaničile.

Kritika religije je izuzetno važno nasleđe holandskog društva. Naime, najveći evropski filozofi i društveni teoretičari, kada su pisali nešto protiv sopstvene države i crkve, svoja dela su objavljivali u Holandiji, tokom njenog „zlatnog“ perioda (16. i 17. vek). Rene Dekart je najznačajniji deo svog radnog života, oprezno razumno i razumno oprezno, proveo u Holandiji. Tomas Hobs je svoje knjige takođe objavljivao u Holandiji. Džon Lok je u Holandiji našao skrovište tokom petogodišnje konzervativne reakcije u Engleskoj. Tomas Mor je, nešto ranije, svoju „Utopiju“ pisao u domu Erazma Roterdamskog. Doduše, Baruhu Spinozi je bilo nešto teže, ali bi u drugim državama završio poput Tea Van Goga. Holandija je bila društvo slobode filozofske misli, i društvo bez progona jeretika. Najveći evropski filozofi liberalizma živeli su u Engleskoj i Francuskoj, ali je Holandija bila dom za njihove ideje. Drugim rečima, istorija filozofije i socijalnih teorija bila bi posve drugačija i posve siromašnija da nije bilo ove oaze slobode. I zato, Evropa bi trebalo da se podseti, a ne da odustane, od svoje ponosne i hrabre prosvetiteljske, slobodoumne, sekularne i antiklerikalne tradicije koja je gorela po njenim marginama. Tolerancija kritike religije u jednom društvu čovečanstvu je podarila dela Dekarta, Hobsa, Loka, Spinoze i drugih. A ova su dela večno zadužila čovečanstvo: od naučnog i materijalističkog pogleda na svet do liberalne demokratije. I zato, kada Holanđani počnu da preispituju sopstvenu slobodoumnost, svi treba da se zabrinemo.