Nesportske igre

Epilog ili rasplet? Srbija je Igre završila sa 8 medalja – ukoliko se priznaje nezavisnost Republike Kosovo i prihvata odsustvo kosovskih Albanaca iz statistike i javnog života Republike Srbije. Umetanjem stanja stvari u perspektivu, ta je Srbija po prikupljanju olimpijskih plemenitih i ostalih metala bila 32. država-nacija na planeti, dakle, iza Mađarske (12. na svetu), Hrvatske (17.) i Grčke (26.), a ispred Slovenije (45.), Rumunije (47.) i spomenutog Kosova (54.). Cela olimpijska drama bila je praćena i gomiletinom trabunjanja po medijima, demagogijom politikanata, te sporečkavanjima po društvenim mrežama. Znači, jednom generalnom prepaljenošću i sporadičnim sviranjima udu.

Naime, Olimpijske igre bile su i poligon za razne nacionalističke egzaltacije i (zlo)upotrebe. Rio de Žaneiro je komotno i bez blama nazivan „srpskim“, a srpska nacija „sportskom“ i nadasve superiornom. Među nesportskim komentarima, opaskama, tvrdnjama i percepcijama raznih navijača bilo je i ogoljenog šovinizma (kada je suparnik bila Hrvatska) i rasizma (kada su to bile Sjedinjene Države). Takođe, država Srbija je svojim sportistima zabranila kontakt („da se susreću i intimiziraju“) sa sportistima sa Kosova, što je iznova bilo sve samo ne korak u pravcu pomirenja, dobrih odnosa i uopšte tzv. olimpijskog i sportskog duha. Tim povodom, valja podsetiti na večne reči Predraga Danilovića o mogućem meču protiv Hrvatske na Igrama još 1996. godine: „Nas će, ako se sretnemo u Atlanti, očekivati obračun do betona. Zato ne bih voleo da igramo sa njima. Jedno su privatni susreti, u kojima su vaspitani ljudi i dalje vaspitani, a budale budale, a drugo je kada te rođena država tera da praviš budalu od sebe.“ Od tada je prošlo šest Olimpijada, a malo toga se promenilo. Najzad, sve se ceremonijalno odjavilo kolektivnim sportom pomalo nečasnih prebrojavanja i niskih prozivki za – pare. Dok su i kritika i podilaženje vlastima u vezi sa finansijskom podrškom države samo dve strane iste, eh, medalje.

Međutim, nije to ništa novo na kugli olimpijskoj, niti nešto rezervisano jedino za balkanske državice. I nije ovo nekakav elitistički i snoberajski „fuj, sport“ narativ svih nas anacionalnih i oslobođenih od fiskulture, već činjenica. Olimpijske igre su od samog modernog početka bile u vezi sa korupcijom, nacionalizmom, kontroverzama i skandalima tačno onoliko koliko su starlete u vezi sa plastičnom hirurgijom. Posle oba svetska rata, države gubitnice nisu ni bile pozivane da učestvuju na Olimpijskim igrama, mnoge države su Igre bojkotovale iz raznih razloga (Suecka kriza, sovjetske invazije, da bi vratile milo za drago itd.), a rasna diskriminacija, te hladnoratovska i dnevna politika su na Igrama češće bile pravilo nego izuzetak. Dođavola, Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine otvorio je Adolf Hitler, Sovjeti i Mađari su se zamalo poubijali u jednom vaterpolo polufinalu (Melburn 1956.), 11 izraelskih sportista je ubijeno u Minhenu 1972., i tako dalje. Olimpijske igre su izraz nacionalne države, baš kao što su to i nacionalni jezici, pasoši, carine, izmišljanja tradicije i školski kurikulumi.

Zatim, činjenica je i da se grad domaćin tokom Igara transformiše u totalitarnu policijsku državu koja čisti, raseljava i proteruje sve siromašno i neprikladno: svoje domove u Atlanti (1996) moralo je da napusti čak 30 hiljada ljudi, što je kikiriki u poređenju sa 720 hiljada ljudi u Seulu (1988) ili 1,5 miliona raseljenih ljudi u Pekingu (2008). Nominaciju uredno dobijaju onaj grad ili država koji (i) za džepove Olimpijskog komiteta izdvoje najviše novca – jer očigledno niko nema problem da o tome netransparentno odlučuje nekolicina komesara MOK-a iza zatvorenih vrata. A nakon održavanja Olimpijskih igara, gradovi i države po pravilu zapadaju u ozbiljnu recesiju ili čisti bankrot: Kanada je svoje dugove vratila čitavih 30 godina nakon Montreala 1976., a svi vidimo šta se dešava sa Grčkom. Fraza „dužan kao Grčka“ možda i vodi poreklo od prvih modernih Olimpijskih igara, ko zna.

Po završetku Igara, olimpijski stadioni, bazeni i sela uredno propadaju i postaju domovi za beskućnike ili jebišta za mačke i ostale divlje životinje. Dok je, uzgred, za vreme Igara olimpijsko selo zapravo sinonim za seksualne orgije drugova i drugarica olimpijaca. Zato je Seul morao da zabrani seks na otvorenom (!), i to zbog količine kondoma koji su bili posvud i predstavljali su pretnju po javno zdravlje. Na zimskim Olimpijskim igrama u Vankuveru (2010) podeljeno je 100 hiljada kondoma među 6500 sportista (oko 15 po osobi) – i zalihe su presušile otprilike sredinom cele olimpijske fešte. Pa je hitno poručen novi kontingent. Ništa neobično, naprotiv. Samo zamislimo grad koji je par nedelja naseljen jedino mladim, zgodnim, mišićavim ili zategnutim momcima i devojkama na vrhuncu fizičke spremnosti. I koji obitavaju u egzotičnoj zemlji, bez roditelja ili supružnika, sa podosta slobodnog vremena. Možda je u seksualnom tom bila suština naredbe ili preporuke sportistima Srbije da se „ne intimiziraju“ sa sportistima Kosova?

Drugim rečima, Olimpijske igre odavno nisu nekakav nadahnuti i kolektivni napor čovečanstva ka ravnopravnosti, spasavanju delfina i miru u svetu. Pre je u pitanju omaž sponzorima, spektaklu i konzumerizmu, kada nema nacionalnih i političkih trvenja na globalnom dnevnom redu. Kao što ni mnogi olimpijski sportisti odavno nisu časni, pošteni i skromni amateri, već bogate, bahate i izdašno sponzorisane megazvezde, koje ne prezaju od dopinga, prevara ili, prosto, lomljenja nogu protivnicima (vidi pod američke klizačice Harding i Kerigan 1994.). A utopijska ideja iza modernih Olimpijskih igara bila je upravo u tome da se odbace sva politika i nacionalni interesi, ukinu predrasude i društvene razlike, stavi u stranu sva istorijska zla krv, odnosno da nacije planete ostvare uzajamno poštovanje i razumevanje putem sportskih takmičenja i fer pleja. U čemu su, ako bacimo oko na 20. vek, Olimpijske igre ispale, pa, olimpijski zlatno neuspešne.

Navedena utopija, naravno, bila je inspirisana davnom mudrošću i navodnom prosvećenošću antičkih Grka. Međutim, olimpijske i istorijske činjenice ne idu u prilog čak ni matorim Grcima koji su, posve neverovatno, prekidali međusobno klanje i porobljavanje na par nedelja tokom trajanja Olimpijade. Naime, gotovo svi najružniji aspekti modernih Olimpijskih igara – prevare, korupcija, komercijalizam i ostalo – odlikovali su i antičke Olimpijske igre. Jednostavno, olimpijske stvari nisu bile tako blistave ni u zemljama antičkih filozofa, demokrata, pesnika i dramatičara.

Na primer, ideja o fer pleju praktično nije ni postojala pre dva milenijuma, a (i) antički sportisti najčešće su bili bogatuni posvećeni jedino slavi i novcu. Tehnički, pobednici Igara zaista su dobijali jedino lentu i maslinov venac, ali su konkretni antički polisi svojim olimpijskim herojima i te kako dodeljivali gomiletine zlata, novca i drugih pogodnosti. Na primer, Atina je olimpijskim pobednicima obezbeđivala besplatne obroke do kraja života, a antičke olimpijske megazvezde su, poput Paris Hilton i Kim Kardašijan, dobijale kintu i za samo pojavljivanje na nekim društvenim hepeninzima. Zbog svega ovoga, (ni) antički sportisti nisu prezali od dopinga, odnosno od upotrebe raznih napitaka, travki, ulja, vradžbina, kao i od podmićivanja sudija, kako bi pobedili. Zatim, iako se grad domaćin antičkih Igara (Elis) nikada nije menjao, razni antički polisi su se krvožedno tukli kako bi baš oni imali vlast nad ovim gradom tokom održavanja Igara. Razlozi za to su isti kao i danas – zarada od desetina hiljada gostiju, navijača i turista kojima se mogu prodati smeštaj, brza hrana i suveniri skrnavog kvaliteta.

I baš zato nema ništa novo pod kapom olimpijskom. I antičke Igre bile su jednako koruptivne i komercijalizovane kao i sve ove moderne. Ali, hej, koga briga za to ukoliko su izvesni bacač kladiva i dizačica tegova, odnosno košarkaši, veslači ili nekakvi borilačko vešti ljudi uzeli medalju za naše državče, a samim tim i za nas same, zar ne? Jer osnovni mehanizam funkcionisanja i uspeha Olimpijskih igara i svih reprezentativnih sportova je sledeći: tuđi uspesi projektuju se na sopstvene ne-tako-uspešne živote. A drugo je pitanje kako se toliko ponosimo uspesima srpskih sportista u Riju, a istovremeno se ne stidimo zbog postupaka srpske vojske u Vukovaru, Srebrenici ili na Kosovu.

Međutim, ako nas sve ove Olimpijade – i antičke i moderne – nečemu uče, to je da Olimpijske igre predstavljaju, naprosto, mnoštvo dobre zabave. Ponekad je to i zaista iskreno uživanje u zaista nadljudskim kapacitetima ljudske životinje. Zato one i jesu prvoklasni planetarni događaj i spektakl. Ali, moderne Olimpijske igre oduvek su bile prostor i za prenapučeno reklamiranje nacionalnog ponosa (srećom bez angažovanja tenkova i nuklearnih raketa), baš kao i refleksija međunarodnih odnosa i problema. Dok je strast za slavom, spektaklom i potrošnjom ugravirana u iskustvo koje zovemo – ljudskim. Reč je o ljudskoj prirodi koja voli da se takmiči i nadilazi granice, posebno ako je u igri sukob ili sudar sa pripadnicima nekog drugog plemena. To je stvar koja nas zaista sve spaja. I zato jedva čekamo sledeće igre, sa hlebom ili bez njega.