Njujorške vrednosti

I sad, još u doba unutarpartijskih borbi za stranačku nominaciju, izvesni republikanski senator iz Teksasa Ted Kruz je bio optužio svog protivkandidata Trampa za to da dotični ima, gaji i poseduje – njujorške vrednosti. U prvi mah, nikom nije bilo jasno šta to tačno Kruz spočitava Trampu, odnosno šta podrazumeva pod njujorškim vrednostima. Pa je Kruz promptno pojasnio i precizirao da je mislio na „liberalne vrednosti političara Demokratske partije“. To jest, na vrednosti koje su za abortus i za gej brakove (kao da je to nešto loše) time redukujući osam i po miliona NJujorčana, NJujorčanki i ostalih transrodnih na jedan ovakav vrednosni stereotip.

Druga je tema mentalna greška u koracima prema kojoj antiimigrantski kandidat Tramp otelotvoruje vrednosti grada koji je sinonim za imigrante. Međutim, nesrećni Kruz ipak jeste pogodio izvesnu zatucanu žicu, pre svega aludirajući na NJujork kao na modernu Sodomu i Gomoru u umu tzv. Prosečnog DŽoa ili Petra Petrovića. NJujork, kao realno mesto i njegovi građani, ali i kao metafora ili kao simbol, zaista imaju i izuzetnu ulogu u američkoj, kao i belosvetskoj kulturi i imaginaciji. Što se nikako ne dopada konzervativnoj republikanskoj bazi u američkom središtu, jezgru ili srcu. Dakle, u američkoj provinciji, odnosno palanci. Kruz je zato demagoški dosolio i sledeće: „Ne znate na šta sam mislio? Kad putujem našom državom kroz Ajovu, NJu Hempšir, Južnu Karolinu, Nevadu – svi dobro znaju šta su to njujorške vrednosti“.

A upravo to šta su njujorške vrednosti je saznao i osetio i ovaj kolumnista i sociolog iz Novog Sada. Iako mu se čini da iste vrednosti dobro poznaje, oseća i diše ceo svoj zreli(ji) život. Naime, protekle tri nedelje je proveo živeći u NJujorku, tačnije na Ist Vilidžu, čuvenom kontrakulturnom i pank kvartu na Menhetnu. I ova kolumna je napisana negde među tim fantastičnim kafeima, knjižarama, barovima sa kraft pivima, prodavnicama ploča i uopšte ulicama, trotoarima i fasadama sa grafitima i ostalim urbanim mizanscenima. Tamo gde su živeli, radili ili dangubili i Ramonesi i Trocki, ali i gde je Linkoln svojevremeno održao svoj ključni govor protiv ropstva. Odmah pored nalazi se Grinič Vilidž, kolevka bitnika, hipija i antiratnog pokreta. Tamo je i rodno mesto modernog LGBT aktivizma, jer upravo je ondašnja krčma Stounvol bila prelomna tačka pobune iz 1969. koja je i stvorila ideju o demonstracijama ili šetnjama Ponosa. Šezdesetih godina, ovo je bio i prostor vešte i uspešne odbrane lokalne zajednice i (kontra)kulturne scene pred udarima bezličnih autoputeva i krupnog kapitalizma pod maskom urbane obnove. Jedno sedam decenija pre Savamale koja pokušava da se odbrani od udaraca Beograda na Vodi.

Dakle, kvartovi u kojima sam imao sreću da provedem veći deo jula i avgusta sinonim su za raznu političku, društvenu, umetničku i kulturnu avangardu. Baš kao što je i NJujork u celini topos gotovo celokupne popkulture i progresivnog aktivizma iz druge polovine 20. veka. I mesto na kojem se na Hauston stritu još od 1888. nalazi Katz’s Delicatessen, čuveni jevrejski restoran u kojem je Meg Rajan pred zbunjenim Bilijem Kristalom uspešno odglumila orgazam u Kad je Hari sreo Sali. Sa nestvarno fantastičnim i prebogatim sendvičem od pastramija (začinjene dimljene govedine) na ražanom hlebu, uz senf i kisele krastavce za prilog. Zapravo, sve njujorške vrednosti sazdane su u toj imigrantskoj, multikulturnoj i orgazmičkoj deliciji.

Naravno, NJujork i njujorške vrednosti su i Vol Strit i NJujorška berza i ostali globalni lopovluk ili samo ljuti kapitalizam. Verovatno su to i Peta avenija i Keri Bredšo, odnosno razni snoberaj sa Aper Ist Sajda ili hipsteraj iz Vilijamsburga. Kao i žuti taksiji, dinosaurusi u Prirodnjačkom muzeju, hot dogovi sa ulice ili iz Grejs Papaje, kilometri knjiga u Strendu, Čajnataun gde Kinezi na trotoaru seku i (za dolar) prodaju komade pekinške patke, ples i kokteli, pijanci i beskućnici ispred Tifanija, poljsko-jevrejski bejgl sa krem sirom, Gospođice iz Avinjona u MoMA, branč vikendom, karipski restorani pored dvorane Apolo u Harlemu, kolektivno i solidarno sećanje na 11. septembar, pesma i igra na Brodveju, pica sa tankom korom. A NJujorčani su i Vudi Alen, Hemfri Bogart, Majkl DŽordan, Robert de Niro, Leri Dejvid, Henri Miler, Teodor Ruzvelt, Silverster Stalone, DŽoi i DŽoni Ramone, Tomi Hilfiger, DŽon Rokfeler, DŽej Zi, Entoni Bordejn, Martin Skorseze, DŽeri Sajnfild, 50 Cent, Volt Vitman, DŽenifer Lopez, Ralf Loren, Al Paćino, Majk Tajson, Mark Cakerberg i mnogi drugi.

Ali, kad se zagrebe ispod ovih globalnih simbola, turističke površine i ostale popkulture, njujorške vrednosti su jedna hrabra i beskompromisna usmerenost ka napretku, modernizaciji, eksperimentu, i probijanju granica. Sazdana i simbolički oličena po njujorškim ulicama i grafitima, umetničkim galerijama, buticima, restoranima, književnim kafeima – ali i po tim famoznim i falusoidnim visokospratnicama koje deru nebo. Kao i u ostalim urbanim fetišima za sve nas nepopravljive zaljubljenike u asfalt, staklo i beton. Jer, dok se u novosadskoj palanci (malo)građani i danas bune i gunđaju zbog najave solitera od trinaest spratova, Empajer stejt bilding još od 1930. ima 103 sprata, kao najviša zgrada na svetu čitave četiri decenije. Drugim rečima, NJujork nije ni najlepši, ni najveći grad na svetu. Niti je naročito čist i mirišljav, niti naročito drevan ili star. Ali zato jeste globalni lider ili trendseter, predvodnik ili avangarda koja kreira budućnost. U pitanju je verovatno najprogresivnija i najinovativnija tačka na planeti. Zbog čega je upravo NJujork odistinski glavni grad sveta.

Najzad, NJujork je pre svega jedan krajnje raznovrsni, multikulturni i ekscentrični urbani ekosistem. Dok Vojvodina voli da se ponosi sa svojih sedam, osam ili osamnaest nacionalnih manjina koje žive u toleranciji (kao da se time uhvatilo boga za onu stvar), u NJujorku živi više od 800 etničkih zajednica. Uz to, NJujork je najveći i kineski i indijski grad van Azije, a u njemu živi i više američkih crnaca nego u bilo kom drugom gradu u Americi. Međutim, stvar je (uvek) u kvalitetu, a ne kvantitetu. NJujorčani nisu samo puko i banalno tolerantni prema drugim rasama, narodima, jezicima, religijama i seksualnim orijentacijama. Oni ih istinski proslavljaju, i uživaju u tome da neprekidno i ksenofilno uče od njih. Umesto slike melting pota ili ekspres lonca u kojem sve različitosti postaju jedna te ista prekuvana i dosadna kaša, metafora za NJujork je – činija za salatu. Jedno šareno okruženje u kojem razne zelene salate, rotkvice, šargarepe, rukole, mangoi, bundevine semenke, crne masline i suva grožđa zadržavaju svoju jedinstvenost, ali se i međusobno dopunjuju. U zbiru ovih pojedinačnih ukusa gradi se nešto novo, zdravo i fantastično, obliveno jedino zajedničkim dresingom od, pa, njujorških vrednosti.

Konfuzni i pomalo neugledni njujorški metro verovatno je najbolja slika ovih vrednosti na delu ili uživo. Tamo je moguće videti ženu koja nosi hidžab kako mirno sedi pored transrodne osobe u mini suknji. Pankera sa čirokanom pokraj nasmejanog Hare Krišna gurua. Ortodoksnog Jevrejina tik do zagrljenih lezbejki u izlivima intimnosti. Dvometarsku, mišićavu i sasvim opaku ekipu crnaca iz Bronksa, koja odmah ustaje da bi seo omaleni, kosooki dekica sa kineskim novinama pod miškom. A poenta je u tome da svi oni putuju u istom pravcu. Ovo je pravac u kojem niko nikome ne smeta, odnosno pravac u kojem svako gleda svoja posla. I nije to ništa strašno, hladno ili okrutno, naprotiv. U pitanju je put potrage za ličnom srećom, umesto sreće za državu, veru i naciju, ili sreće u tuđoj nesreći.

NJujorške vrednosti zapravo su sadržane u ambivalenciji ili paradoksu prema kojem na Menhetnu nema kontakta očima među strancima u prolazu, ali zato ima snažne i tople solidarnosti u trenucima nevolje. Na delu je stvarna posvećenost univerzalnim idealima i samoočiglednoj istini da su svi ljudi rođeni jednaki i da imaju neotuđiva prava na život, slobodu i ostvarivanje sreće iz američke Deklaracije o nezavisnosti iz davne i bitne 1776. Reč je o jednoj Živi i pusti druge da žive logici koja se ovde istinski – živi. I to je sve ono što zadrti konzervativac Ted Kruz dobro shvata, ali ne prihvata. Jer bi (i) on da uređuje druge po svom ukusu i uzusu belog, hrišćanskog, stejt muškarca.

Konačno, američka i globalna ikona od pozelenelog bakra koja osvetljava put na ulazu u njujoršku luku je svojevremeno želela dobrodošlicu svim „umornim, siromašnim i zbijenim masama“ koje su dolazile iz svih krajeva sveta. Čini to i danas ubogim kolumnistima i sociolozima iz Novog Sada. Jer, gospođica ili drugarica Sloboda je i danas na braniku jednog univerzalnog skupa ljudskih težnji, želja i vrednosti. NJujork je bio i ostao kapija mogućnosti, istraživanja, eksperimentisanja i težnje za srećom. U pitanju je mesto u kojem se ljudsko biće zaista oseća slobodnim da bude ili da postane ono što zaista jeste. I to je osnovna njujorška vrednost i trajna inspiracija, koju svi zajedno moramo graditi i čuvati, gde god se nalazili.