Noć lova na veštice

 Uzgred, u istom tom Vokingu danas je sedište Meklarena, jednog od najvećih i najuspešnijih timova u Formuli 1, odnosno generalštab vozačkih „vanzemaljaca“ kao što su (bili) Alan Prost, Ajrton Sena, Mika Hakinen ili Luis Hamilton. Velsova adaptacija Velsovog romana za američku radijsku publiku značila je osavremenjivanje priče i radikalizaciju formata ili forme. Cilj jeste bio uplašiti američku javnost, u tradiciji praznika kao što je Noć veštica. Iz tih razloga, ceo slučaj smešten je u mestašce pored Nju Džersija (gde je 1998. godine podignut spomenik „invaziji“), a forma beše novinarska: „udarno“ izveštavanje sa „živim“ uključenjima. Povremeno prekidanim vremenskom prognozom. Kao što je mnogima poznato, usledila je istinska drama i sociologija kulture „uživo“. U kontekstu već nadraženih nervnih završetaka javnosti zbog Drugog svetskog rata koji beše iza ugla, mnogi slušaoci su se dali u paniku. Kasnije studije pokazale su da je oko milion slušalaca bilo „istinski uplašeno“, a mnogi su posvedočili da su zaista „osetili“ otrovne gasove i „videli“ leteće tanjire pred kućnim pragom.

Javnost Srbije danas raspravlja o novom Zakonu o informisanju. Rasprava je sa razlogom prenapučena i otežana ne tako davnim lošim iskustvima sa istim. Pitanje koje bi jedni drugima svi trebalo da postave glasi: da li bi Orson Vels i njegov „Rat svetova“ bili predmet kazne po predloženom zakonu? I, još važnije, da li bi trebalo biti? Jer, bez obzira što su pažljiviji slušaoci lako ukapirali da je reč o fikciji, Vels je svesno želeo da uplaši i obmane javnost, i to mu je pošlo za veštom rukom i dubokim glasom kod nebeznačajnog broja ljudi. Drugim rečima, naredna invazija bila bi od strane države na Velsov novčanik.

Omiljeni izgovor domaćih političara za pojedine zakonodavne prakse u Srbiji glasi „tako je u Evropi“. Ponekad, međutim, valja pogledati i kako je u Americi. Pogotovo kada je u pitanju sloboda štampe: teoretisana u „Starom“, ali praktično izmišljena u „Novom svetu“. Jer, Vels nije bio kažnjen, niti naročito opomenut, uprkos zahtevima prevarene i postiđene javnosti željne osvete zbog sopstvene naivnosti. Međutim, sloboda javnog izražavanja, pa i radio-difuzovanja, Amerikancima je bila važnija. Sve ovo u skladu je sa opštijom i izuzetno vrednom tradicijom američkog shvatanja politike prema kojem treba triput razmisliti pre nego što se dopusti uplitanje države i njenih činovnika u postojeće društveno tkanje, pošto je to uvek jedna invazivna praksa – baš poput Velsove invazije iz svemira.

Određena propisanost, regulacija i invazivnost svakako je neophodna: ponajpre ona koja preisputuje vlasničku strukturu medija. Drakonizacija kazni koja može odvesti u njihovo gašenje nešto je sasvim drugo. Potpuno je jasno da se ovaj zakon ima suprotstaviti pojedinim medijskim kreaturama i nemanima koje nažalost postoje u Srbiji. Međutim, jednako nažalost, u tome je i problem. Jer, na isti način, neko drugi može biti politički interpretiran i sudski kažnjen kao politički zlikovac koji javnost svesno, a nesavesno obmanjuje. Naime, odsustvo dugoročnosti je osnovni problem politike u Srbiji, pa i ovog zakona. Ne uviđa se da neka naredna vlast može upotrebiti taj zakon za obračun sa onim medijima koji smetaju njima i njihovim vizijama. Svaka vlast ima svoju vešticu, bez obzira da li sa dobrim ili lošim razlogom. Dopustiti državi lov na njih jednom, znači dopustiti ga stalno. Zato je ponekad korisnije upotrebiti američke, a ne evropske recepte, te neke stvari jednostavno ostaviti – neuređenim. Dobar i dobro upotrebljen krivični zakon ponekad je sasvim dovoljan. Odabir neuređenosti može se braniti upravo na temelju nedavne i ružne istorije državine brige za čitalačko zdravlje putem gašenja onih medija koji nisu bili na tragu zvaničnog državnog kanona. Umesto toga, valja stvarati društveni kontekst u kojem će loše i opasno novinarstvo biti tamo gde mu je i mesto: na margini. Taj put je dugačak, ali vredan puta. A rizici su samo kratkoročno veći.

Na kraju, mnogi će kritikovati stanje medijske kakofonije: činjenicu da je lakše nego ikad imati svoj medij i na dotičnom govoriti ili škrabati u stanju radikalne raspuštenosti uma i tastature. Ali i tada se valja vratiti na Orsona Velsa i njegove medijske nepodopštine. Naime, ceo slučaj je u svom govoru spomenuo i Adolf Hitler, kao „dokaz dekadencije i pokvarenog stanja demokratije“. Drugim rečima, za Hitlera je ovo bio argument u promociji stava da je demokratija zla, a sloboda štampe naopaka. Nemojmo se implicitno slagati sa njim. Jer onda Vels ne bi imao novca za jednog „Građanina Kejna“.