Nova godina, nova muzika

Ceo projekat predstavlja kolekciju audio-zapisa i metapodataka u vezi sa oko milion popularnih muzičkih numera od 1955. godine do danas. Projekat analizira niz zajedničkih karakteristika ovih milion pesama (tempo, glasnoću, raznovrsnost nota, akorda i instrumenata) pokušavajući da spozna nekakav obrazac upotrebom složenih računarskih algoritama. I sve je besplatno i svašta pametno se može preuzeti i naučiti na sajtu projekta. Kao na primer da je obrazac pomalo poražavajući.

Naime, saznaje se da su muzičari mahom plagijatori, da iz godine u godinu pesme sve više liče jedna na drugu, i da pesme samo postaju sve glasnije i glasnije. Drugim rečima, nešto što je mogao reći svaki nadrndani komšija koji poziva policiju da prekine studentsku žurku sprat niže, dok polira svoj Deep Purple vinil. Ne shvatajući da su i Deep Purple pokrali i „Smoke on the Water“ i „Black Night“ i „Child in Time“ od starijih, opskurnih džez kolega. Algoritmi ne lažu: vrhunac muzičke raznovrsnosti dogodio se krajem 1960-ih i početkom 1970-ih, uz par tačaka koje kvare uniformno padajući dijagram, a koje verovatno označavaju pank i hip-hop. Sociolozi bi rekli da je „kriv“ kapitalizam: nakon eksperimentisanja šezdesetih, muzička industrija je shvatila šta prodaje ploču i krenula da bistri istu formulu do iznemoglosti. Babe i dede bi samo zadovoljno trljale rukama.

Zašto sve ovo? Ovaj kolumnista će nastupljene 2013. godine napuniti 30 godina života. I prošle godine je definitivno shvatio da muzika koja se trenutno pravi i pušta u svetu jednostavno više nije muzika pravljena za njega (ova u zemlji to nikada nije ni bila). I tu godinu je proveo u dugim diskusijama i samorefleksijama oko toga da više nema dobre muzike, da ovo ništa ne valja, da treba sve srušiti i krenuti ispočetka, jer je muzički svet otišao dođavola, a on je već tamo i čeka. I muzički događaj godine bio mu je ne samo novi (fantastični!) album rokenrol dinosaurusa Brusa Springstina, već i dve nove pesme rokenrol trilobita pod sintagmom The Rolling Stones, na najnovijoj kompilaciji hitova namenjenoj otimanju para od matorog naroda. I tada je nauka došla kao jogurt uz burek: zaista, nova muzika znači manje kreativnosti, više glasnoće.

Međutim, i ovo je samo racionalizacija. Stav „Više nema dobre muzike“ može da znači samo jednu od dve stvari: „Ne znam kako se koristi kompjuter“ ili „Star sam, a niko mi to nije javio“. Prvo, zahvaljujući internetu, u našim domovima, nakon truda od par klikova mišem, može da postoji manje-više sve dobro (što ne zahteva taj odurni telesni kontakt), pa samim tim i dobra nova muzika. A, drugo, muzika jednostavno nije lošija, već smo mi ti koji smo stariji, a niko ne piše muziku za starce. Ploče i diskove kupuju 16-godišnje tinejdžerke i stvari stoje tako od kada postoji muzička industrija. Uostalom, zašto je popularna muzika uvek nekakva kuknjava o ženama? Jer su to teme koje zanimaju tinejdžersku publiku, a ne veća cena akciza za gorivo ili Platforma za Kosovo. I naši omiljeni izvođači su tamburali o tome, samo što su to radili u dobu kada je to pritiskalo naše dugmiće po ušima i unaokolo.

Na kraju, ima tu i biologije. Istraživanja pokazuju da se naši muzički ukusi formiraju relativno rano (do adolescencije) i da su tu da ostanu. Kao i da sve izvan te usvojene matrice percipiramo kao nešto neobično, loše i pogrešno. Telo je kurva, i ne možemo mu pomoći. I zato, neka bar jedna novogodišnja želja bude ispunjena: ona za manje kukanja nad novim muzičkim stvarima.