O mišljenju i odgovornosti

Ovo je pitanje koje u drami oko Đokovićeve vize, suđenja i deportacije ponajviše interesuje ovog sociologa i kolumnistu.

Da li su ga tako posavetovali njegovi nadrilekari, organski nutricionisti i njuejdž gurui?

Da li se pribojava da će vakcina negativno uticati na njegove performanse, pošto (smatra da) ga je dosadašnji režim ishrane, života i verovanja učinio teniski superiornim?

Ili se samo pribojava igle?

Da li sumnja u delotvornost vakcina – ili u postojanje kovida 19?

Nismo li već tragično izgubili mnoge vanserijske talente poput npr. Balaševića?

Zašto Đoković ne misli na sopstveno zdravlje u epidemiji?

Koje on vesti čita i u kakvom informacionom mehuru obitava?

Ipak putuje po svetu, i ne živi u Mrduši Donjoj već u Kneževini Monako.

Zar nije primetio koliko su ljudi narajcani oko tekuće kuge ili pošasti?

Je li to ta klasna (ne)svest, hvala Karlu Marksu?

Broj preminulih od kovida 19 u Australiji je oko 2.700, dok je u skoro četiri puta manjoj Srbiji – zvanično umrlo oko 13.000 ljudi (a verovatno oko 45.000).

Za tu razliku već treba zahvaliti upravo strogim merama i masovnoj vakcinaciji u Australiji, a koje su ovde upadljivo kilave.

Da li je moguće da Đoković nije razumeo u kakvu državu, i sa kakvim kovid-režimom, dolazi?

A nije li dominantni narativ nacionalista i pseudopatriota da se valja prilagoditi državi u kojoj ste nekakav stranac?

MITOLOGIJA OKLIZNUĆA: S tim u vezi, možda Đoković nastoji da bude buntovan i kočoperan, pošto je to mitologija koju o njemu ispredaju masovni mediji?

Pa im je naivno poverovao, i okliznuo se o taj narativ?

Da li zbog izliva bogatstva i slave u mozak, smatra da je isusoliko nepobediv čak i pred mikroorganizmima?

Ili da samo zaslužuje drugačiji tretman, jer mu se privilegovano može?

Možda je u igri politika?

I on nastoji da demonstrira nekakvu slobodu izbora i teranje establišmenta dođavola, čak i na svoju štetu?

Pa gnevan na globalno selo, odseca sopstveno spolovilo?

Najzad, da li vaistinu veruje u belosvetsku zaveru nekolicine moćnika iz senke?

Da se lekari i apotekari udružuju protiv sportista, organskih seljaka i poštene inteligencije?

Da će biti čipovan od strane Bila Gejtsa, stotinu mu ljudi-guštera?

Zaista, šta o vakcinama misli i u šta (ne) veruje Novak Đoković?

Naime, razlozi za odbijanje vakcinacije kod prosečnog Petra Petrovića su kompleksni, raznovrsni, i nalaze se na kontinuumu od prirodne sumnjičavosti, puke imitacije drugih iz okruženja, niskog nivoa društvenog poverenja, sve do parareligijskih holističkih verovanja i istinski sumasišavšeg zaveraštva.

Zbog čega se onda iznadprosečni Novak Đoković nije vakcinisao?

Ne duguje odgovor na ovo pitanje – ali jesmo radoznali.

Jer, koliko čovek mora da bude zadrt oko vakcina, ili da čvrsto veruje u koještarije, da bi ispustio priliku da postane – najbolji teniser u istoriji ili svih vremena?

Nema sumnje u to da je Đoković bio žrtva politike u Australiji, odnosno da su australijske vlasti postupale dodvoravavši se sopstvenoj javnosti.

I da je bespotrebno tretiran kao ilegalni migrant na terenu koji s pravom može nazvati domaćim.

Ali, Đoković je podjednako i žrtva politike u Srbiji.

Kao države i društva koji su prema kovidu-19 bili i ostali preterano relaksirani, i gde su vaskoliko snalaženje i izigravanje sistema svojevrsni modus operandi.

Podjednako kao i ostali građani Srbije, i on je ispao žrtva društva koje oseća bizaran ponos ili neobičnu radost u tome da bude i ostane – kontra razvijenog, odnosno mimo zapadnog sveta.

S druge strane, nije baš uvek „društvo krivo“.

Nešto je i do nas samih. I svega ovoga ne bi bilo da je Nole otišao pravo na vakcinaciju.

MISAONI DELIKT: Australijski ministar za imigraciju Aleks Hok je priznao da je sve u redu sa Đokovićevom medicinskom dokumentacijom.

To jest, da nije kriv za neko ilegalno nepočinstvo ili kriminal. Viza mu je ukinuta samo na osnovu argumenta da bi njegovo prisustvo u Melburnu moglo da odvrati Australijance od vakcinacije.

I što u zemlji u kojoj je već vakcinisano 78 odsto populacije, isti argument čini pomalo nategnutim, klimavim i tankim.

Hm, a da li je zaista tako? Mnogo važnije društveno pitanje je sledeće.

Da li je Đoković za nešto – odgovoran? Jer biće da jeste.

Da su australijske sudije, ministri i kolumnarijat, ili pak ustanici u odbranu i zaštitu Novaka Đokovića, malo više čitali filozofiju a ne Tvitere, tamo bi pronašli sledeći pojam.

Epistemičku odgovornost.

Molim, kako?

Episteme je starogrčka reč za znanje ili saznanje, pa se može reći i – saznajna odgovornost.

Šta je sad to?

Sintagma je možda komplikovana, ali sam pojam i nije toliko.

Naime, kad razmišljamo o našoj odgovornosti, mi obično mislimo na stvari koje radimo.

Preuzimamo odgovornost da odvezemo decu u vrtić, operemo sudove ili raširimo veš nakon pranja.

I da nosimo masku i ne ljubakamo se u epidemiji korona virusa.

To je odgovorno ponašanje. Međutim, pojedini filozofi smatraju da imamo odgovornost i prema onome što – mislimo.

I upravo je to saznajna odgovornost.

Zvuči šašavo, ali odgovorni smo i zbog toga šta smatramo, a ne samo šta radimo. I misaoni delikti postoje.

Ljudi će danas često isticati da – „imaju pravo na svoje mišljenje“.

Da mogu da misle ili veruju šta god da požele, sve dok to mišljenje ili verovanje nekoga ne ugrožava.

Zvuči seksi, zar ne?

Pa, ne.

Realno, ne postoji takva stvar kao što je čisto privatno mišljenje ili isključivo lično verovanje.

Od kafane do interneta, svi mi stalno iznosimo svoja mišljenja, što čini da se ona unaokolo šire i utiču na druge ljude.

Čak i ukoliko ih ne iznosimo javno, ona i tada utiču na druge preko našeg ponašanja, šireći se bez reči, suptilno i nevidljivo – otprilike poput virusa.

Zato i naša mišljenja, verovanja, smatranja, stavovi, svetonazori, sistemi verovanja ili pogledi na svet tačno uvek imaju potencijal da naškode drugima.

Posebno ukoliko smo popularne i uticajne individue poput, na primer, Novaka Đokovića.

Njegova privatna uverenja nikad nisu samo privatna.

I čega je možda svestan i on sam, iako verovatno nije stručnjak za epistemologiju.

Pa se ipak nije previše oglašavao povodom vakcina, i pojma nemamo zašto se tačno nije vakcinisao.

Kako je to još u 19. veku ilustrovao engleski matematičar i filozof Vilijam Kliford, zamislimo vlasnika jednog starog i ofucanog trgovačkog broda, i koji je čvrsto uveren u to da njegov brod (nazovimo ga Novaks?) može da izdrži prekookeansko putovanje i bezbedno stigne do svog odredišta.

I, brod potone, a mornari se podave.

Da li je njegov vlasnik kriv, odnosno bar moralno odgovoran za njihovu smrt?

Verovatno je da jeste. Upravo zato što je imao pogrešno znanje ili verovanje, suprotno jasnim činjenicama ili proverljivim dokazima.

Prema Klifordu, on je (epistemički) odgovoran čak i da mu je brod nekim čudom bezbedno stigao u luku.

Zašto?

Zato što je prihvatio neko verovanje, mišljenje ili stav bez dovoljno dokaza ili činjenica.

ODGOVORNOST ZA (NE)ZNANJE: Dakle, ljudi imaju i epistemičku ili saznajnu odgovornost.

Imamo odgovornost i da mislimo, smatramo ili verujemo jedino u one stvari za koje imamo dokaze.

A ukoliko te dokaze nemamo, mi smo u moralnoj obavezi da se od nekog verovanja uzdržimo.

Umesto da ga rasipamo unaokolo kao govedo balegu. S tim u vezi, saznajnu odgovornost je ponajbolje demonstrirao fudbalski trener Jirgen Klop, kad je na novinarsko pitanje o koronavirusu, i vidno uzrujan odgovorio: „Ne dopada mi se što je za ovako ozbiljnu stvar važno mišljenje fudbalskog trenera. Ja to ne razumem. Nije važno šta poznati ljudi govore. Moramo da govorimo o stvarima na pravi način, a ne da ljudi poput mene, bez znanja, pričaju o nečemu. Politika, korona virus, zašto ja? Ja nosim kačket i nisam se lepo obrijao. Moje mišljenje zaista nije važno.“

Postoje krivica, odgovornost, kao i saznajna odgovornost.

Ljudi poseduju odgovornost i u pogledu vlastitog znanja, saznavanja i – neznanja.

Ne samo povodom delotvornosti vakcina, već i npr. ustavnih promena, političke korupcije, globalnog zagrevanja, i lokalnih ratnih zločina. Imamo mi pravo na svoje mišljenje, ali i odgovornost za to mišljenje.

Pre nego što nešto smatramo, zapitajmo se šta su činjenice i šta su dokazi.

Teško je, ali tada ćemo živeti jedan moralniji život.

I zato nije reč samo o Novaku Đokoviću.

Svi građani Srbije, kao i sveta, mogli bi da nauče ponešto o pojmu epistemičke odgovornosti iz filozofije, iste one koju proterujemo iz gimnazija i stručnih škola.

Naše mišljenje je važno i društveno uticajno, bilo globalno ili lokalno.

Kao što antivakcinaško delovanje predstavlja pretnju po javno zdravlje – isto je i sa antivakcinaškim mišljenjem ili verovanjem.

I ono može da naudi drugima. Adekvatno znanje o svetu je stvar izbora, ali i individualne odgovornosti, te predmet etike i ličnog morala.

Ukoliko verujemo u nešto bez dokaza ili suprotno činjenicama, mi nismo krivično, ali zato jesmo – saznajno odgovorni.

„Ko učini da poverujete u apsurde, učiniće da počinite zločine“, poručio je Volter.

Ili, rečima Vilijama Kliforda: „Pogrešno je uvek, i svuda, i za svakoga, da veruje u bilo šta na osnovu nedovoljnih dokaza.“ Mi smo odgovorni i za to šta mislimo. Čak i kad se zovemo Novak Đoković, ili posebno tada.