Obrnuta interpretacija

Upravo su oni koji veruju u zaveru ove vrste ljudi sa suštinskim poverenjem u sistem, strukturu i poredak. Evo i kako. Uzmimo banalnu stvar za primer – pojedince koji veruju u kretenizam da se Nil Armstrong, Edvin Oldrin i Majkl Kolins nisu spustili na Mesec 20. juna 1969. godine, već da je cela ta žurka bila predstava isplanirana od strane američke vlade, snimljena u Holivudu ili na sličnom mestu sa celuloidnom trakom u magacinu. Verovanje u tu tužnu budalaštinu popularno je i zato što verujuće pojedince predstavlja kao kritičare prevarantskog sistema, kao razotkrivače tajni ili kao skeptične ljude koji poznaju fiziku mlataranja zastave u prostoru bez atmosfere.

Međutim, ovo je daleko od istine. Upravo zagovaranje te nesuvislosti implicira veliku veru u poredak, odnosno u sistem koji je dovoljno ozbiljan da može da prikrije i inscenira globalnu zaveru takvih proporcija. Naime, u celoj stvari moralo bi da učestvuje barem stotinak ljudi i njihovih porodica, buduće američke administracije i njihove porodice, o svemu bi morale postojati nekakve zabeleške i izveštaji, nekakvi dokumenti i svedoci. Svi zvaničnici, operativci i tehnička lica NASA-e takođe bi morali držati jezik za zubima. Sistem u kojem se za 40 godina ne pojavi niko sa dokazima da je sve to bilo „samo fol i jeftin trik“, u kojem ništa ne iscuri, već se sumnje svedu na priglupe i neznalačke „argumente“ o zastavi koja mlatara na vetru – zapravo je vraški čvrst i ozbiljan sistem.

Puno ozbiljniji nego što smatramo mi koji verujemo zvaničnoj verziji o Armstrongovoj šetnji iznad oblaka. Isto je i sa drugim i sličnim pričama, poput one o ubistvu Kenedija ili Osame bin Ladena. Da bi se „istina“ (Kenedija je ubila Vlada, Bin Laden je ubijen davno, ili i dalje živ, ili glumi u najnovijim „Piratima sa Kariba“) zaista prikrila, potrebna je nenormalno snažna vlast i nenormalno moćna država. A kao što je iskustvo (šifra: Vikiliks) pokazalo, vlade i države su daleko od ozbiljnih i svemoćnih.

Zašto je sve ovo važno? Pre svega zbog spekulacija u vezi sa hapšenjem Ratka Mladića. Po svemu sudeći, najveći deo javnosti veruje u to da je država sve ovo vreme savršeno dobro znala gde je Mladić, ali da je kalkulisala i trgovala oko njegovog hapšenja. Ironično i tužno, ali bilo bi sjajno da je zaista tako. Svi koji u ovo veruju, zapravo veruju da su ova država i njeni predstavnici moćni, snažni i da nekakve konce drže u svojim rukama. Dozvolimo sumnju u to. Kako je moguće da niko nije proveravao Mladićevu rodbinu u famoznom Lazarevu? Nažalost, poznajući vlast, moguće je. Naravno, možda su i postojale neke obaveštajne indicije, ali uopšte nije tako neverovatno pretpostaviti da su zrenjaninski policajci jednostavno radije gledali „Zvezde Granda“ nego proveravali svaku dojavu. A u svoje izveštaje pisali da je dojava proverena i lažna. Operacija potrage i hapšenja nekog kao što je Mladić podrazumeva isuviše mnogo pojedinaca koji mogu da zabrljaju. Državu i njene organe čine ljudi od krvi i mesa, dakle i ljudi od neozbiljnosti, aljkavosti, lenjosti i neodgovornosti. Zar je tako neverovatno pretpostaviti da su vlasti jednostavno – traljave? Da svoj posao rade loše i da zato hapse godinama? Ova vlast ne uspeva da podeli pasoše svojim građanima bez celonoćnog bdenja pred policijskim stanicama, na delu je gomila neustavnih propisa, njeni statistički zavodi muljaju podatke, a ministarstva duguju račune za struju. Spisak državnih blamova je podugačak. Zašto bi sada bilo drugačije? Zato što bismo uvek voleli da jeste.

Naravno, celu stvar komplikuju činjenice o tome da je država u jednom periodu zaista čuvala ili barem žmurila na Ratka Mladića. Međutim, ovo je stvar dokaza koje malo ko poriče. Ovakvih dokaza, za poslednjih nekoliko godina nema, a spekulacije o tome ne iznosi čak ni Tribunal u Hagu, sa svojim budnim očima i operativcima stranih ambasada. Dok se neki ne pojave, zapravo je mnogo izvesnije smatrati da su vlasti „samo“ aljkave. Ma koliko to bilo nemoralno, za državu i našu percepciju njene snage bilo bi neuporedivo bolje da je zaista znala gde se Mladić nalazi.

Iako će to malo ko priznati, vlast bi bila puno ozbiljnija, a Boris Tadić puno veći frajer da su lokacije Ratka Mladića stvarno bile poznate sve ovo vreme. Međutim, učiniti takvu aktivnost tajnom, kao i u slučaju lažnog sletanja na Mesec, zapravo je vraški teško i zahteva puno ozbiljniju vlast nego što je imamo. I zato, svi oni koji sumnjaju u državu u slučaju Mladićevog hapšenja, zapravo potajno veruju toj državi. Ništa neobično: svi bismo mi potajno voleli da je tako. Ipak, države nisu svemoćne, a ova naša nije ni naročito moćna. Sumnjati u dobre namere države je odlično i seksi. Ali preterivati u pogledu njene snage i ozbiljnosti to nije.