Odbrana znanja

I u nekim društvima, kao što su američko i francusko na samom kraju 19. veka, ludo obradovani donosioci odluka pružili su sociologiji tu šansu. Prva katedra za sociologiju na planeti osnovana je u „Novom svetu“: na Univerzitetu u Čikagu, 1892. godine, od strane teologa Albiona V. Smola. U Evropi je to učinio Emil Dirkem, na Univerzitetu u Bordou 1895. godine, iako pod šifriranim imenom („Pedagogija i društvene nauke“).

U Americi, od sociologije se očekivalo da reši tzv. „društvene probleme“, u koje se ubrajalo sve i svašta: siromaštvo, razvodi braka, kriminal, kocka, etnička netrpeljivost, prostitucija i tome slično. U Francuskoj, sociologija je želela da objasni, ali i izazove (novo) moralno jedinstvo nacije u društvu koje se ubrzano reformisalo. I, bila je blistavo neuspešna u tome. I kao nauka o društvenim problemima, i kao nova „moralka“ – sociologija se propisno osramotila. Što je najbolja stvar koja joj se mogla desiti. Odustajući od želje da uređuje društvo, jer to nije išlo, sociologija se potrudila da ga objasni i da ga razume. I to joj je krenulo.

Nažalost, te vesti kasno stižu u zabačene krajeve poput Srbije. Govorka se o reformi gimnazijskog obrazovanja, u kojoj se sociologija svodi samo na društveni smer i/ili izborni predmet, i to sa smanjenim brojem časova. Nažalost, i oni zabrinuti i iznervirani zbog ove mogućnosti (mahom sociolozi i studenti sociologije) brinu se i nerviraju iz pogrešnih razloga. Navodi se da će time gimnazijalci biti onesposobljeni za kritičko razmišljanje i podložni manipulaciji, da država time proizvodi beslovesne podanike, da je sociologija neophodna za demokratiju, da neće biti onih koji će reformisati društvo, i da sve to udaljava Srbiju od Evropske unije. Takvim argumentima, i vizijom sociologije iz devetnaestog veka, neće se daleko dogurati.

Izuzetno je važno da sociologija bude prisutna u gimnazijama, stručnim srednjim školama i na svim fakultetima. I treba da je ima više i posvud, a ne manje i samo među društvenjacima. Ali, razlozi za to su naučne, a ne političke prirode. Za svojih stotinu i sitniš godina postojanja, sociologija je uspela da akumulira zavidnu količinu znanja o svetu u kojem živimo i ponudi sjajne odgovore na čovekova pitanja o prirodi društva i sebe samih. Koja je uloga ceremonija, praznika i društvenih rituala? Na koji način klasni položaj utiče na stavove, verovanje i društveno ponašanje? Koje posledice ima život sa roditeljima posle tridesete? Kako se na ulici pozdravljamo sa prijateljima, a kako sa poznanicima, i otkud ta razlika? Kada izbijaju revolucije? Zašto jedemo svinje, a ne konje ili insekte? I zašto neko ne jede svinje? Otkud nelagoda dok sa komšijama putujemo liftom? Koja je uloga televizije i interneta u savremenom društvu? Kojim frazama najavljujemo kraj telefonskog razgovora, i zašto? Koja je veza između obrezivanja i ispraćaja u vojsku? Zašto neko sluša novokomponovani rokenrol, a neko novokomponovanu narodnu muziku? Kako se ponašamo prema kriminalcima, homoseksualcima ili osobama sa invaliditetom? Zašto nas seksualno privlače plavuše? Šta zapravo znači kada vas prijateljica pozove na kafu?

Fiziku i biologiju niko ne čačka zbog znanja koje su ove nauke ponudile u objašnjenju sveta. Isto mora biti i sa sociologijom. Marginalizacija sociologije će građane uskratiti za mnoga objašnjenja sveta u kojem žive, a ne osujetiti ih u izmeni tog sveta. Naravno da je znanje o tome kako funkcioniše društvo praktično upotrebljivo, uostalom, kao i znanje o tome kako funkcionišu ćelija ili računar. Ali shvatati sociologiju kao priručnik za političku kritiku ili borbu protiv režima neadekvatno je i uvredljivo. Jer, onda bi sociologija uvek bila neuspešna, i u nemilosti tog režima. Odbrana sociologije mora biti odbrana znanja. Donosioci prosvetnih odluka moraju postati obavešteni o korpusu znanja, dakle objašnjenja i razumevanja društvenog sveta, koje je sociologija ponudila tom svetu. O tome moraju biti obavešteni i sami sociolozi umesto da sebe vide kao društvene inženjere, sekularne veroučitelje ili dežurne kritičare koji kukaju kada se ta kritika nekome ne dopadne. Društvenoj kritici i moralki za demokratiju zaista nije mesto u obrazovnom programu. Znanju o društvenom svetu jeste, i treba ga još više. Sociologija ga ima u izobilju i zato je neophodna.