Odmor je otpor!

A zahvaljujući nasleđu jugoslovenskog socijalizma, mnogi proleteri i svi koji se tako osećaju, uranili su na svoje prvomajske izlete i prateće roštilje po parkovima i vikendicama izgrađenim u spomenutom socijalizmu.

I uopšte nisu bendali posno suzdržavanje od svojih mrsnih ćevapčića, pljeskavica, kobasica, vešalica i pilećih belina, kao ni od grešnih dela, misli i želja.

Uprkos konsternaciji nacionalnih, pravovernih i turbopravoslavnih aktera, crkvena zvonjava kao reakcija na ovu internacionalnu Kobasicijadu je (srećom) izostala.

Šta je onda praznično preovladalo u tom vikendaškom sukobu između crkvenog i crvenog, svetog i profanog?

Međutim, kritiku pasivnog roštiljanja uz proletersko pivo i narodnu muziku, uputili su i mnogi narajcani politički aktivisti.

Pošto neosvešćeno radništvo naše Republike eto radije odlazi na prvomajske izlete, umesto da bogoradi protiv vlasti, verovatno uz džin-tonik i džez.

Zato što se radnici odmaraju, dangube, kuliraju, jedu, piju i uopšte uživaju, umesto da ustaju protiv opresora i ostalih Vučića.

Umesto progresivnih protesta i demonstracija kao u razvijenom svetu, po zapuštenim izletištima Srbije imamo jedino pasivne festivale i apolitične praznike (ne)rada.

Nož, žica, slaninica!

Pa deder ćumur umesto plamena borbe, mlako pivo umesto Molotovljevog koktela, i labavljenje kaiša na pantalonama, umesto slamanja lanaca kapitalizma.

A da li je zaista tako?

Kako i zašto je mrsni izlet i mrski odmor u prirodi postao toliko grešno delo, misao i želja, bar za elitističke aktiviste koji poste u crkvi liberalnog kapitalizma?

Zbog čega je toliko nepodnošljivo pustiti radne ljude da uživaju, da se opuste i da im naprosto bude lepo? Nemaju li oni ljudska i radnička prava na to?

Jeretička misao ovog sociologa i kolumniste je da su neradnici, odmordžije, zabušanti, lenčuge, dangube, roštiljaši i pecaroši, kao relaksirani (ribo)lovci i sakupljači ritualno okupljeni oko ognjišta ili vode – zapravo duboko subverzivni pojedinci.

Bar prema kulturnoj hegemoniji ideologije (post)industrijskog rada i vaskolikog dirinčenja.

I ovaj sekularni festival, praznik i odmor takođe su – politika, i to politika otpora. Kako to?

O Prvom maju kao svojevrsnom Radničkom Uskrsu pisao je i jedan od najvećih istoričara 20. veka Erik Hobsbaum.

Naime, moderna društva nikad nisu naročito uspela u tome da nametnu svoju alternativu verskim praznicima ili religijskim ritualima.

Badava su francuski revolucionari 1793. bili nastojali da uvedu i nove sekularne kalendare, kultove i praznike poput npr. Kulta i Festivala Razuma.

Jedini globalni izuzetak ostao je Prvi maj ili Praznik rada, a koji se zvanično i simultano danas obeležava u preko stotinu zemalja sveta.

Posredi je jedna izuzetno retka (i retko izuzetna) međunarodna proslava koju nisu uvele vlasti, moćnici ili osvajači, već isključivo siromašni i radni muškarci i žene.

I koji su zahtevali osmočasovno radno vreme, odnosno da se već jednom – odmore od rada.

Kako detaljno analizira Hobsbaum, Prvi maj po svom poreklu nije ni boljševički, ni socijaldemokratski praznik, već krajnje neplanirani i neobično spontani događaj. I koji je iznenadio i vođe Druge Internacionale, a koji ga predlažu 1890.

Tim povodom, nemački socijaldemokrata August Bebel je Fridrihu Engelsu pragmatično i oprezno pisao da moraju sprečiti svake demonstracije i sukobe narednog Prvog maja – a Engels se složio.

Ali, nije upalilo, i stoletna tradicija je rođena. Prema Hobsbaumu, „Uzdržavanje od rada tokom radnog dana bilo je, prvo, izraz i stav o moći radničke klase. I, drugo, suština slobode, nasuprot prinudi na rad u znoju lica svoga, a u korist slobodnog vremena u društvu porodice i prijatelja“.

Slično tome, rečima Roze Luksemburg: „Šta bi radnicima moglo dati veću hrabrost i veru u njihove snage od masovne obustave rada, na koju se odlučuju sami? Upravo zato su odlučili da Prvi maj treba da bude dan – sveopšteg prekida rada“.

Drugim rečima, Prvi maj istorijski jeste bio – Dan radnika, ali i njihovog subverzivnog nerada.

U međuvremenu smo zaboravili da je pravo na odmor ili prekid rada izvojevano, a ne zagarantovano ili bogomdano.

Čak je i svemogući bog od sopstvenog rada na stvaranju sveta odmorio jedan dan (Postanak 2:2), što je zapovedio i Vučiću i ljudima: „Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi i svršuj sve poslove svoje; a sedmi je dan odmora“ (Izlazak 20: 8-10).

Odmor zato i biblijski ne smemo da uzimamo zdravo za gotovo.

Premotajmo u 20. vek.

Kako na portalu Mašina analizira Anica Stojanović, plaćeni dvonedeljni godišnji odmor u SFR Jugoslaviji kao državi formiranoj u interesu radnika i seljaka, uveden je već 1946.

Zatim je 1958. radnicima garantovao 12-30 dana odmora, 1965. najmanje 14, da bi 1973. bio ograničen na 18 do 30 dana, kad je postao i ustavom osigurano pravo.

A danas?

Jedno stoleće i kusur nakon prvog Prvog maja 1890. godine?

Ili nekoliko decenija posle Jugoslavije i njenih radničkih odmarališta, izgrađenih u duhu slobode, jednakosti, bratstva i jedinstva?

Pa, danas nam više niko ne garantuje ni razonodu, ni odmor.

Kao ni slobodu, jednakost ili bratstvo i jedinstvo.

I preporučuju nam samo da radimo, te da budemo srećni i zadovoljni ako uopšte imamo nekakav posao.

I da treba da volimo to što radimo – jer onda možemo da radimo još kvalitetnije, izdašnije i više.

A krivi smo i grešni ako bismo za Prvi maj da neradno turimo proteine životinjskog porekla na nekakvu vatru u prirodi, a zatim i u svoje gastrointestinalne traktove.

Odmor postaje izuzetak i rasipnički luksuz za elitu.

Jer u tekućem sociokulturnom miljeu, i sam odmor je (p)ostao tabu, ako ne i blam, stid i sramota.

Bar za onu (višu) srednju ili pak sitnoburžoasku klasu – koja usput i čita (i piše za) ovaj dnevni list.

Pa onda akademska, novinarska, kreativna, kulturna, i famozna IT industrija ili klasa više i nema odmora, niti slobodnog vremena.

Danas se naša lična i društvena vrednost procenjuju jedino na osnovu toga koliko smo zaposleni, aktivni, angažovani i stalno zauzeti.

U pristojnom društvu, postala je sramota reći da naprosto želimo – manje da radimo.

I da gazdi, poslodavcu ili stranom investitoru uopšte postavimo pitanja o uslovima rada i godišnjem odmoru.

Iscrpljenost gradualno postaje poželjan stil života, a za neželjena dejstva sagorevanja na poslu, pa – obratimo se psihoterapeutu, lekaru ili farmaceutu.

Umesto da sedimo na kauču, čak i u slobodno vreme valja da radimo na svom duhu i/ili telu, da celoživotno učimo i/ili da se telesno rekreiramo, znojimo se i trčimo.

I u kafane ili kafiće, te svojevremeno ključne prostore dokolice, razonode i slobode od rada, odjednom donosimo laptopove da bismo i tu nešto – radili.

Kad i zašto je to postalo kul?

Ne daj Markse i Engelse da samo besposleno zveramo ispred sebe u nezdravu pikslu i kriglu.

Pa i na putu do posla, sa slušalicama u ušima, ima da slušamo nekakve podkaste kako ne bismo dangubili usput.

Po izbijanju pandemije kovida-19, kako je glasila dominantna kulturna norma?

Budite aktivni, iskoristite dan, usavršavajte se, rintajte nešto lično korisno, od inostrane joge do stranog jezika.

Ali nemojte slučajno da odmarate, ako već epidemiološki ne možete na svoj posao.

Kada se to dogodilo?

Da osećamo krivicu ili grizodušje ukoliko, mimo plaćenog posla, ne radimo ništa?

Naši preci su bukvalno krvarili po ulicama da bismo mi, njihovi potomci, radili najviše osam sati dnevno.

Zašto danas zaboravljamo na ovu istorijsku tradiciju?

Pa je protestantsko rmbačenje postalo statusni simbol za srednju, čak i za visoku klasu?

Umesto da protestno negujemo, bušimo i širimo slobodno vreme za odmor, igru ili zabušavanje, pa i za neradni prvomajski roštilj.

Odjednom valja da svaki budni trenutak provodimo u radu, u fiskulturnom trčanju, kafanskom pisanju i programiranju, ili u podkastnom usavršavanju na putu do posla?

Još za stare Grke, upravo u dokolici i neradu se pronalaze vrlina, znanje i mudrost.

A društvene elite su kao simbol svog uspeha u životu doživljavale nerad, uz viski i cigaru u dokoličarskim klubovima džentlmena.

Pa i jedan od najvećih filozofa 20. veka, Bertrand Rasel, 1935. piše dalekovidi esej u odbranu besposlenosti i dokolice, navodeći da uverenje da je rad čestit donosi ogromnu društvenu štetu.

I zbog čega i nutka vrhunsku filozofsku odbranu – lenjosti.

Odmor jeste otpor.

Uzgred (i nije plaćen oglas), ovaj odlični slogan i filozofija života ukraden je sa sjajno dizajnirane majice ovdašnjeg antifašističkog i politički osvešćenog brenda Manonija (manonija.com).

S druge strane, slogan kolaboracionističke ili višijevske Francuske bio je Rad, porodica, otadžbina / (Travail, famille, patrie, svesno i namerno umesto prosvetiteljske Slobode, jednakosti i bratstva (i jedinstva).

Najzad, treba li zaista podsetiti na zloglasno Rad oslobađa / Arbeit macht frei? Neradno i slobodno vreme jeste sloboda, ali smo nekako bili zaboravili na to. Upravo prvomajski, roštiljski ili pak godišnji odmor je taj koji zaista oslobađa. Proleteri svih zemalja, odmorite se!