Odrastanje

Onda je napustio Pravni fakultet i upisao filozofiju u drugom gradu. Tu se malo uozbiljio kao student, ali se pridružio radikalnom studentskom klubu („Klub doktora“). Napisao je jedan kratki roman i jednu dramu, kao i niz ljubavnih pesama. Iako je doktorirao filozofiju u 23. godini, odustao je od akademske karijere i otišao da radi kao novinar u jednom lokalnom listu. Tu je urlao protiv cenzure i bogoradio protiv vlasti i države, pa su mu ugasili novine, a on je pobegao iz zemlje i postao komunista. Živeo je u siromaštvu, račune su mu plaćali prijatelji, a imao je i vanbračno dete sa služavkom. Po mnogim kriterijumima sudeći, bilo bi razumno o(t)pisati ga kao – nezrelog i neozbiljnog mladića.

Zamislimo onda još jednog momka koji se zvao Čarli. Ovaj Karlov imenjak Čarli je bio sin uspešnog doktora, ali ga škola takođe nije previše interesovala. Isto na očevo insistiranje, u 16. godini upisuje Medicinski fakultet. Međutim, predavanja su mu bila dosadna, a anatomija ga je užasavala i gadila mu se. Studije je bio zapostavio, a i sam se pridružio radikalnim studentskim klubovima („Plinijevsko društvo“). Otac ga je ispisao sa fakulteta i upisao ga u školu za sveštenike, jer daj šta daš, nek momak bar neku diplomu izgura. Međutim, nije išlo, i naš Čarli je radije jahao, pucao, pecao i lovio unaokolo umesto što se hvatao Biblije i knjige. Za razliku od prvog Karla koji je pisao pesme, ovaj je u slobodno vreme prikupljao bube, gliste i glodare. Otac mu je jednom prilikom i rekao: „Ne zanima te ništa osim kerova, pucanja iz puške i hvatanja pacova – postaćeš sramota za sebe i za svoju porodicu!“ Uzgred, dok je Karlo bio član i potpredsednik studentskog društva posvećenog opijanju, Čarli je bio član i predsednik studentskog kluba koje se posvetilo – prejedanju („Klub proždrljivaca“). I, u 22. godini je dobio poziv za neku pomorsku ekspediciju koja za četiri nedelje isplovljava na put oko sveta, gde bi on pravio društvo kapetanu i eventualno sakupljao biljke, životinje i kamenje. Prilično se popalio i, uprkos očevom snažnom protivljenju, krenuo na putovanje koje će trajati narednih pet godina. Dakle, i ovo je bio jedan nezreli i besciljni neozbiljko sa pundravcima u guzici, zar ne?

Naravno, naš Karlo zapravo je Karl Marks, a Čarli je – Čarls Darvin. Prvi je jedan od najvećih filozofa, a drugi jedan od najvećih naučnika svih vremena. Prvi omladinac Karlo je promenio naša društva, ekonomije i političke sisteme, a drugi je promenio naše poimanje prirode, živog sveta i nas samih. I sad, životne putanje mladog Karla Marksa i mladog Čarlsa Darvina nisu bile toliko neverovatne ili neobične, bar ne za bele Evropljane iz dobrostojećih porodica. Mladi ljudi su u 19. veku često prolazili kroz periode blesave nezavisnosti i neopterećene slobode, a na račun svojih nervoznih roditelja. Danas se mnogo drobi o „Milenijumcima“ ili „Ipsiloncima“ kao pripadnicima generacije koja je rođena između 1980. i 2000. godine, pri čemu se dotični opisuju kao dobro obrazovani, ali nezaposleni i finansijski zavisni. Kao slobodoumni ljudi koji žive sa roditeljima i nisu u braku, koji govore jezike i žive na internetima i društvenim mrežama i koji, naprosto, odbijaju da „odrastu“ po uzusu i učkuru matorih moralista. Iako je kukanje o navikama i vrednostima omladine omiljena žvaka ili mentol bombona starih ljudi, o čemu se još po papirusima drevnog Egipta škrabalo, mnogi mladi odrasli ljudi i dalje deluju kao da zbunjeno isprobavaju cipele svojih roditelja. A dotične žuljaju. Pa ipak, ove dve istinite istorijske ilustracije o Marksu i Darvinu nam zapravo govore i to da proces odrastanja ili sazrevanja nikada nije bio naročito prost, lak i gladak. Formula „Nađi posao, odseli se od roditelja, oženi se i dobij decu“ oduvek je bila nezgodna, problematična i kvrgava. Jer, kada taj proces prestaje? Kada postajemo zreli? Zaista, šta tačno znači biti – odrastao?

Odgovor na ovo prosto pitanje zapravo je vraški težak, apstraktan i ne znamo ga ponajbolje. A nije da se ne trudimo, kako fantastično svedoči januarsko izdanje američkog časopisa „Atlantik“ posvećeno upravo ovom problemu. Pravo, grubo kakvim su ga stari Rimljani dali, ima svoj banalni odgovor: sa 18 godina smo zakonski odgovorni za svoje postupke. Ali i tu se neke države razlikuju među sobom – npr. u Americi možemo da vozimo automobil sa 16, gledamo pornografiju sa 17, glasamo sa 18, a pijemo alkohol tek kada napunimo 21 godinu. Dok država Srbija oblokavanje i pornorijaliti programe dozvoljava i osamnaestogodišnjacima. Međutim, svi dobro poznajemo ljude koji imaju 17, 18 ili 20 godina i koji su sasvim razboriti i zreli, ali i one koji su u istom uzrastu veoma nezreli, nesuvisli i neodgovorni. Drugim rečima, puko vreme koje je proteklo ili iscurilo nakon našeg proterivanja iz materice nije naročito dobar arbitar zrelosti. Zatim, ni biologija nam nije naročiti saveznik. Ljudi postaju polno zreli nakon puberteta, ali pubertet može da nas raspali između 8. i 13. godine (devojčice), odnosno 9. i 14. godine (dečake). Umnjaci se pojavljuju između 17. i 21. godine, zglobovi na šaci nam „odrastu“ sa 13 godina, a ključna kost nam definitivno „odraste“ tek između 25. i 35. godine. Dakle, ni telo ne poznaje jasne i odsečne granice. A ne poznaje ga ni razvojna psihologija koja neprekidno piše, briše i ponovo ispisuje svoje kategorije „mladosti“, „adolescencije“, „rane zrelosti“ i tome nakaradno sličnog. Okej, a šta je onda sa kulturom? Sve kulture sveta poznaju tzv. „rituale prelaza“ iz jednog stanja (detinjstva) u drugo stanje (adolescencije ili zrelosti). Katolici imaju krizmu, Jevreji imaju bar micvu, hindusi imaju dikšu, dok mladići iz plemena u Etiopiji skaču sa krave, a mladići indijanskog plemena Algonkvin gutaju psihoaktivne droge u svojim ritualima prelaska u zrelost. U našim šatro sekularnim društvima, ceremonije poput mature ili diplomiranja takođe igraju sličnu funkciju.

Ali, kao što mnogi mladi ljudi između 18. i 28. ili 35. godine dobro znaju, sve ovo ne znači ništa. Uostalom, čovek se ne razvija u naglim skokovima (sa ili bez prepona) i prelazima, već to čini gradualno i neprimetno. Otud i zbunjenost i dezorijentisanost, čak i ako imamo decu i slavimo krsnu slavu u samo svom domaćinstvu. I otud je pitanje „Jesam li ja sad odrastao?“ jedna egzistencijalna i emocionalna dilema na koju svako odgovara na svoj način. Odjednom smo izbačeni u svet, i taj svet nam nudi doslovno bezbroj opcija i mogućnosti, ali jeste posebna ringišpilska jebada koju od njih odabrati. Mladi, (ne)odrasli i (ne)zreli ljudi današnjice neretko su srećni, obrazovani, zavisni, zbunjeni, slobodni, nezaposleni, nesrećni, nezavisni, voljeni, i usamljeni u isto vreme. Kao i svi ljudi pre njih. Naravno, moguće je hodati utabanom stazom koju zdušno preporučuju roditelji, učitelji i sveštenici. Ali umesto toga, radije živimo kao dete iz džungle među čarapama na podu i neopranim suđem u sudoperi, dok guzicu brišemo salvetama iz Mekdonaldsa jer WC papir nismo blagovremeno kupili. Tada moramo razumeti da je naš „tradicionalni“ ideal odraslog čoveka – posao, samostalan život, brak i deca – samo skorašnja fikcija. Zrelost ili odraslost su društvene konstrukcije, baš onoliko koliko je to i detinjstvo. U društvima lovaca-sakupljača, mladi ljudi postaju majke i očevi već u 15. ili 16. godini, ali zato ne žive samostalno i ne privređuju nezavisno nikada. I tako je bilo tokom stotina hiljada godina ljudske evolucije i istorije. A amalgam neozbiljnosti, neodgovornosti i nezavisnosti odlikovao je čak i jednog Marksa i Darvina, pa možemo da se opustimo.

Jer, odgovornost i nezavisnost nemaju veze sa godinama, niti sa zrelošću i odraslošću. Kao ni sa umnjacima, menstruacijama, maturama ili krizmama, poslovima „za stalno“ ili sa dečurlijama. Linearna trajektorija koja glasi: završi fakultet, nađi posao, oženi/udaj se, zasnuj porodicu i postani odrastao čovek – zapravo je istorijska anomalija i kuriozitet, koliko i sitnoburžoaska ideologija. Dok zlatno doba neproblematične zrelosti i odrastanja nikada nije ni postojalo. Zato se i mnogi mladi ljudi koji blagovremeno ispune ove društvene zahteve ne osećaju sasvim odraslo, bili famozni „Milenijumci“ ili jok. Umesto toga, možda najbolji indikator za to da li je neko odrastao ili nije zapravo je sledeći: ima li ta osoba neki cilj, neki smisao u životu. Neke strasti, nešto što ih pali ili nekoga ko to čini. Bila to putovanja, posao ili deca, nauka ili fiskultura, književnost, filmovi ili muzika, svetska revolucija ili kišne gliste, svejedno. Zato su i Karlo i Čarli bili zreli i odrasli, čak i ako tako nije delovalo njihovim očevima advokatima i lekarima. Jer nešto što volimo celim svojim bićem čini onaj naš stvarni i zreli identitet, bez kriznih stanja i situacija. Društvena pravila se menjaju, ali taj neki smisao i te strasti mogu podjednako da odlikuju i one sa 16 i one sa 86 godina, bilo gde i bilo kad. Ili, kako bi to rekao tada 24-godišnji filozof Brus Springstin u songu „Odrastanje“ – „Kunem se, pronašao sam ključ univerzuma u motoru starog parkiranog automobila“ („Growin' Up“, 1973). Samo iz tih razloga fantastično doba zbunjenosti, krupnih očiju, fasciniranosti, strasti i istraživanja ne sme da prestane, bili zeleni ili zreli. Baš kao što nije prestalo ni kod već gusto bradatih Marksa i Darvina. Život ispunjen smislom ne mora da stane posle 21, 27, 33 ili 56 obrtaja oko Sunca nakon našeg rođenja. I zato, srećan rođendan svima koji ga slave i – bez brige. Pronađimo svoj ključ univerzuma i postali smo odrasli i zreli ljudi, koliko god godina imali.