Odrastanje države

Antropolozi zato primećuju da ljudske životinje obavljaju razne ceremonije, obrede ili tzv. „rituale prelaza“ prilikom tačke prelaska čoveka iz jedne životne faze ili jednog društvenog statusa u drugi. I, otuda rituali obrezivanja, krštenja, prve pričesti, mature, venčanja i ostalo, uključujući tu i ceremonijalno prvo pivo koje podelite sa ocem. Rituali prelaza najčešće označavaju ulazak dece ili adolescenata u svet odraslih, dakle u status odgovornih i zrelih ljudskih bića. Neki rituali prelaza su (nam) uobičajeni, neki su neobični, čudni, bizarni i smešni, a neki su smrtno ozbiljni. Većina kultura širom sveta primorava mlade ljude da tom prilikom demonstriraju strpljenje, izdržljivost, hrabrost i toleranciju na bol. Dakle, toleranciju na svadbe pod šatrom i pod kravatom i cipelama koje stežu.

Takođe, mnoge tradicionalne plemenske kulture imaju vrlo detaljne rituale prelaza koji obuhvataju i prilično jezive stvari. Na primer, pleme Algonkvina iz Kvebeka zahteva da se dečaci strpaju u kavez i nadrogiraju izvesnom halucinogenom biljkom koja je oko stotinu puta snažnija od LSD-ja. Devojčicama iz plemena Mentavai u Amazonu se čekićem i dletom tri dana oštre zubi dok ne postanu špicasti kao kod vampira. Dečaci iz severnoafričkog plemena Fulani se međusobno bičuju šibama po leđima i rebrima, uz trajne ožiljke. Dečake iz plemena Masai iz Tanzanije samo puste da kopljem ulove lava ako žele da odrastu. Omladina sa ostrva Vanuatu, kako bi zadobila status odraslih, mora da skače sa tornja visokog 30 metara, vezana posve neelastičnim užetom. Ekipa iz plemena po Etiopiji samo skače sa krave. Zatim, dečake i devojčice iz plemena Okiek iz Kenije obrezuju po genitalijama, mažu ih belom ilovačom i ugljenom da bi ličili na divlje životinje, pa 24 nedelje žive daleko od odraslih i suprotnog pola. Zapravo, za devojčice iz mnogih afričkih plemena, pubertet naprosto znači višemesečni kućni pritvor. Za devojčice iz plemena Okrika, ovo implicira i besomučno prejedanje i debljanje kako bi im se „pojavilo telo“. A i pleme Sambija sa Nove Gvineje primorava svoju omladinu da se prejeda šećernom trskom kako bi povraćanjem i prolivima „pročistili“ telo. Dok dečaci iz plemena Satere-Mave u Amazonu trpaju ruke u specijalne rukavice ispunjene mravima čiji je ubod oko dvadeset puta bolniji od ujeda stršljena. Neopisivi bol traje naredna 24 časa. Prisetimo se ovoga kada nas sledeći put bude gnjavila neka porodična ceremonija.

I sad, čini se da ulazak Srbije u Evropsku uniju mnogi doživljavaju upravo kao otprilike ovakav jezivi, strašan i užasan ritual prelaza. Ne, nije to samo matura ispunjena oblokavanjem, niti svadba krcata jedino odvratnom muzikom i rodbinom koju ne (želimo da) poznajemo. A posle brojimo koverte. Ulazak u svet odraslih evropskih nacija doživljava se kao obrezivanje ponosa. Kao nepotrebna i nadasve bolna patnja. Kako drugačije protumačiti nedavni gnevni i nagli povratak Aleksandra Vučića sa međuvladine konferencije u Briselu? Ili šatro buntovne izlive prkosa Ivice Dačića koji uporno ponavlja da mu „Evropska unija više nije tako privlačna“? Premijer je, u stanju permanentne izborne kampanje, bio rekao i to da „nismo ni narod ni država koju će bilo ko da ponižava“ i dodao da „Srbiju nećete moći ni da gazite ni da zgazite“. I sad, ako su i parabole sa plemenima „Nacionalne geografije“ preterane i nategnute, ceo narativ podseća bar na rituale prelaza kojima se podvrgavaju američki brucoši kako bi ušli u društvo nekog fakultetskog bratstva ili sestrinstva. Gledali smo holivudske filmove (ako već ne i antropološke dokumentarce). Radi se o nizu izazova i uslova koje kandidat mora da ispuni, a koji podrazumevaju i fizičko (i seksualno) maltretiranje, zlostavljanje i ponižavanje kao uslov za inicijaciju u neki fakultetski klub.

Sav taj nakaradni narativ izazvalo je blokiranje izvesnog Poglavlja 26 u pregovorima sa Evropskom unijom od strane Republike Hrvatske. I da, naravno da je tu bilo izvesnog sitnog drkadžijstva zapadnih suseda. I Angela Merkel je to rekla, poručujući da je suvislije da Srbija i Hrvatska te svoje drangulije rešavaju bilateralno, a ta zna o čemu priča. Svojevremeno, skoro isti zavidni, sitni, podlački i tako balkanski maltretman bila je doživljavala i sama Hrvatska od strane Slovenije, pa sada verovatno iskijava svoje frustracije. S druge strane, a šta tačno fali tome da se u procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji porazgovara i o pitanju položaja hrvatske manjine, hrvatskog jezika, te povratku hrvatskih kulturnih dobara (osim nezgodne lingvističke činjenice da su srpski i hrvatski jedan te isti jezik)? Naime, dotično poglavlje je posvećeno obrazovanju i kulturi. Da li nas zaista tako tište to prokleto obrazovanje i ta mrska kultura pa toliko pištimo i podvriskujemo ako nam neko blokira da o istim pristupno pregovaramo? Naravno da ne. Ovo je samo još jedna zgodna prilika da se balkanski nacionalisti i zlodusi sa obe strane Bajakova i Batrovaca uspale i nadimaju od nacionalnog zanosa.

I zato je već najmanje trideset godina na delu jedna-te-ista memorandumaška i zaveraška logika o poniženju Srba i Srbije od strane ostalih južnoslovenskih naroda i Zapada. Da li u socijalističkoj Jugoslaviji, da li u nekakvoj geopolitici, da li evo sada u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji. A kao rešenje se predlažu isti miloševićevski refleksi kada nas klecne u kolenu: povratak nacionalnog dostojanstva jer „Srbija se saginjati neće“. Znamo kako je to prošlo: saginjanjem pred kontejnerima u potrazi za korom hleba, i poniženjem pred zločincima koji su u naše ime ubijali dečake i silovali devojčice. Drugim rečima, recept za tu zloglasnu tortu smo već iskusili, i na tom smo užetu već visili. Usledili su izolacija, ratovi, beda i siromaštvo duha. Po sveprisutnoj nacionalističkoj matrici, svaka opaska od strane Hrvatske i danas se interpretira kao pritisak i ucena. Dok se istovremeno prećutkuje npr. razbijanje javne umetničke izložbe o srpskoj invaziji na Vukovar na ulicama Novog Sada. Uzgred, na putu do odličnih američkih burgera i zanatskih piva u sjajnom novosadskom „Toster Baru“.

Zatim, kako to, moliću, nije „ucena“, odnosno „poniženje“ prodati Rusiji sopstvenu naftnu industriju, nalazišta i odmarališta ispod cene, žita i razuma? Pustiti vrapca iz ruke radi šatro goluba na grani u vidu Južnog toka? I ne uzvrištati se do Meseca i nazad kada su Rusi za taj posao kosmosa slavno i jednako kosmički ispalili? Ne zaboravimo da Brisel sa svojim ritualnim „ucenama“, srećom po nas, nije Moskva. Jer Brisel ne ubija mitraljezima i tenkovima po ulicama kao što je to bila činila Moskva u Mađarskoj (1956.) i Čehoslovačkoj (1968.). Ili, otkud danas voljno prihvatamo rusku i KGB „humanitarnu“ bazu u Nišu, dok nam mogućnost NATO baze u Srbiji izaziva nelagodu i gorušicu? Zanimljivo je kako to vešto, ponosno i dostojanstveno odabiramo ko će tačno da nas presamiti preko kolena i šljepne po zadnjici? Ali, ako već spremno skidamo gaće pred Rusima, moramo li sami dodavati i lubrikant? Svoje (svakako uskogrude) zahteve danas iznosi Hrvatska, sutra će to biti Litvanija, Rumunija ili Poljska, a prekosutra Francuska i Nemačka. I zatim, da, opet „tradicionalno nezgodna“ Hrvatska. Ali nije uopšte reč o tome „ko“ iznosi svoje zahteve. Činjenica da mi sve to spremno doživljavamo kao „neprincipijelnost“, kao „ucenu“, i kao „poniženje“ – govori mnogo više o nama nego o Hrvatskoj. O tome da bismo (naj)radije da pripadamo društvu Evropske unije, ali tako i samo tako da ništa ne promenimo. Dok su se istočnoevropska društva od Baltika do Balkana za ovih par decenija promenila do neprepoznatljivosti.

I otuda metafora o ritualima prelaza kada je reč o ulasku Srbije u Evropsku uniju. Da, i mrska Evropa neguje pomalo neprijatni vokabular uslova i uslovljavanja, pregovaranja i zatezanja, nalik na spomenuta američka univerzitetska bratstva. Ali, (ni) američke brucoše niko ne primorava na tu neprijatnost. A zauzvrat dobijaju mnogo: ozbiljna savezništva, pomoć, podršku i drugarstva za ceo život. U slučaju Srbije i njenog rituala prelaza u Evropu, mora se utrnuti samo malo neozbiljnosti, neodgovornosti i raskalašnosti kako bi se ušlo u svet odraslih država. I malčice nacionalističkog ponosa, a to je ono što vređa – nacionaliste. I zato je na delu mentalna i politička matrica prema kojoj Srbija u svojim pristupnim pregovorima mora da (u)radi nešto psihološki ponižavajuće, fizički opasno i identitetski štetno kako bi ušla u klub evropskih nacija, odnosno da bi i ritualno i stvarno odrasla kao država. Dakle, kako bi se na evropskoj političkoj mapi najzad pojavila i redefinisala kao odgovorna, transparentna, moderna i pravna država. U toj trampi, nacionalistički shvaćeno dostojanstvo je vredno odbacivanja koliko i prezira. Ili se to Srbija opet saginjati neće?