Odrastanje LDP-a

Odnosno, aplaudiraće „Ideji“ koja podjednako nosi sve njih, bez obzira sa koje strane govornice se nalazili. U pitanju nije tek kuriozitet koji primećuje dokono oko američkih filozofa slovenačkog porekla. Posredi je nešto što zaista govori o karakteru tih političkih projekata i njihovom širem ideološkom poreklu. Staljinizam, naime (smatra da), baštini ideje prosvetiteljske, racionalne tradicije, dok nacizam počiva na humusu romantičarske reakcije na prosvetiteljstvo i racionalizam. Nacista se oslanja na pojedinca iz naroda koji se uzdigao i osnažio, predvodeći sve ostale, te zaslužuje frenetično tapšanje. U staljinizmu pak, glavni akter je neminovni istorijski progres kojem svi služe, uključujući i vođu. Zato su u staljinizmu optuženi morali javno priznati svoje zločine i pokajati se pre odlaska u Sibir. Nacisti nisu očekivali nikakvo priznanje ili izvinjenje od svojih „izdajnika“, a još manje od Jevreja, Roma, homoseksualaca, komunista i ostalih, pre deportacije u Aušvic. Naravno, kult vođe postoji i u staljinizmu, ali se (barem u teoriji), vođa i njegovi podanici nalaze na istom zadatku ili istoj službi: izgradnji svetle budućnosti koja je neminovna, samo joj valja malo pripomoći.

Ovaj politički običaj, kao i mnogi drugi, nije srušen rušenjem Berlinskog zida. A negde je posebno žilav i živ. Takvo „negde“ je, naravno, uvek (i) ovde. Među onima koji ovde sve više tapšu samima sebi nalazi se Liberalno-demokratska partija (LDP). Slučaj oko izmena Zakona o informisanju ove je autoaplauze samo intenzifikovao. Razlog tome je transformacija ili metamorfoza politike LDP u periodu vlade Mirka Cvetkovića, a posebno od perioda formiranja lokalne vlasti u Beogradu. Prisetimo se, platforma ili ideali ove političke partije behu principijelnost i beskompromisnost, ma koliko ove imenice teško stajale uz imenicu „politika“. Osnovne kritike koje je ova stranka tokom perioda sopstvenog formiranja umela uputiti vlasti ticale su se i dodirivale politiku saradnje (promašeno nazivane „kohabitacijom“) između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. Izgovori vlasti za tu saradnju bili su klasično dosadni i dosadno klasični: Evropa, radikali ante portas, strane investicije i radna mesta. Stvarnost je teška, ali alternativa još gora – pragmatično je zvonilo na sve strane.

Vremena su se promenila, osim što nisu. Danas je LDP taj koji priskače u pomoć vlasti Demokratske stranke. I koji joj baca šlaufe kada dežurni bombarderi (model G17+) broda zvanog Vlada isuču svoja torpeda. Priča je ista: podržava se ono što je evropsko, biva se opoziciono-konstruktivnim, brani se od radikala i njima sličnih, „Bolji život“ i „Srećni ljudi“. Od čega mnogi ili dremaju od dosade i već viđenog ili treniraju čireve zbog nerviranja. A nije to ništa dramatično. Kukanje glasača razočaranih u LDP (i pojedinaca koji su ovu partiju napustili) više govori o onima koji kukaju, nego o stranci u koju se biva naivno razočaranim. Nije daleko od istine ako se kaže da LDP oprezno prelazi put od tinejdžerske faze političkog pokreta slepog na kompromise do zrel(ij)e faze političke stranke koja ume da zažmuri na principe kada je to politički lukrativno. Niti istaći da to nije ništa gadljivo i grozno. Ili, barem, ništa gadljivije no inače.

Ono što je, međutim, problem jesu aplauzi sa početka teksta i odsustvo sluha za kritiku. Istaknuti predstavnici i glasnogovornici ove partije kao da osećaju potrebu da kontinuirano naglašavaju koliko su njihove najnovije odluke zapravo ispravne, principijelne i na originalnom kursu. I svaki put kada poslanici LDP iznenade neobaveštene, njihovi funkcioneri to tumače putem autorskih tekstova ili reagovanja po prijateljskim medijima (koji to ne bi trebali biti). Zahtevajući podršku, priznanje i aplauz. A pošto ubede malobrojne, sve liči na aplauz samima sebi.

To govori da se LDP nije odrekao mesijanske uloge (koju takođe dodeljuju sami sebi), dok istovremeno plešu na melodiju redovnog političkog kanona. Drugim rečima, ponašaju se i kao politički proroci i kao politički sveštenici: pozivaju na radikalnu izmenu postojećeg, ali su i dobro podgojeni delovi institucionalnog sistema. Balansirati između te dve političke uloge je vraški teško, neprepoznatljivo, i zbunjujuće za glasače. Ova partija možda postaje zrelija, ali je i dalje u pubertetskoj krizi identiteta. Ubrzana podrška nekvalitetnim i potencijalno opasnim zakonskim predlozima zbog istoricističkog uverenja da se progres neminovno odbija te i samima sebi valja aplaudirati što se pliva na tom talasu – sopstvenom odrastanju i rastu neće pomoći.