Ohrabriti svet

Nakon jedne nedelje ovakvog električnog mućkanja, desetak procenata ugljenika u sistemu poprimio je oblik organskih jedinjenja. Jedan deo tih jedinjenja bio je u formi aminokiselina – gradivnih jedinica proteina u živim ćelijama. Dakle, u eksperimentu koji se može ponoviti na času hemije u svakoj malo bolje opremljenoj osnovnoj školi, Miler i Uri su stvorili organska jedinjenja od neorganskih. I to ne bilo kakva organska jedinjenja, već aminokiseline. Malo osnovnih gasova, malo vodene pare, malo struje, i ručak zvani život je na stolu.

Međutim, da li je zaista tako? Naime, da bi se jedinjenje nazvalo „živim“, biće da je potrebno još nešto. Nije reč o duši ili nekom sličnom izmišljenom konceptu, već je potrebna – replikacija. Odnosno, da bi nešto bilo nazvano živim, ono mora nastojati da živo i ostane. Novonastala organska jedinjenja moraju se replicirati sama od sebe. U nedeljama iza nas, i to je postignuto. Genetičar Krejg Venter i njegovi saradnici stvorili su organizam koji kontroliše DNK napravljen ljudskom rukom. Organizam se replicira i – živi. Sve je objavljeno u časopisu „Science“ od 20. maja ove godine.

Ubacivanjem sintetičke ili „veštačke“ DNK u postojeću ćeliju, poput novog softvera u stari hardver, čovek je istinski stvorio novu živu vrstu. Oglednu bakterijsku ćeliju, i sve što ona radi, sada kontroliše sintetički hromozom koji su ovi naučnici pravili petnaestak godina. Ćelija je otpočela sa replikacijom, proizvodeći nove ćelije koje kontroliše isti „veštački“ DNK. Stvoren je život, ljudskom rukom, a ne genitalijama. I to u postupku koji podseća na računarsku pirateriju.

Naime, rečima prijatelja Ivana Markovića, ovi naučnici su uradili mnogo više od „igranja boga“. Oni su zapravo „pokrenuli proizvodnju“. Naime, nisu pravili veštačke uslove za život u staklenim balonima i zatim ih nedeljama drmali strujom da bi videli šta će ispasti. Umesto toga, Venter i saradnici su u svojoj kuhinji uzeli postojeću DNK – dakle milione godina evolucije za svoj kulinarski recept – i udarili da menjaju taj recept po volji. Zatim, stavili su taj novi DNK u postojeću ćeliju – i ona je počela da funkcioniše kao nova. Ručak zvani novi život je sada i definitivno na stolu čovečanstva. Genijalno „lopovska“ jednostavnost ove ideje je fantastična. A moguće posledice svega su zadivljujuće. Na ovaj piratski način, verovatno je moguće stvoriti genome, a samim tim i (mikro)organizme od mnoštva posebnih koristi. Bakterije koje će služiti kao biogorivo i bakterije koje će usisavati ekološki štetne gasove, samo su neke od ideja.

Naravno, dežurno uplašeni su i dalje na straži. Od Pandorine kutije do Frankenštajna, lepe metafore se zloupotrebljavaju da bi prikrile strah od snage čovekovog razuma. Fraza o „igranju boga“ jedna je od omiljenih, uz laki zaborav na mazge i grejpfrute. Uostalom, i boga je stvorio čovek, i u pitanju nije jedna od njegovih najsrećnijih kreacija. Možda bi sada trebalo da pokuša sa stvaranjem života, odnosno nečega što mu može opipljivije koristiti. Iza većine (nenaučnih) kritika krije se strah od nepoznatog. Isti onaj strah koji nam ne dopušta da promenimo posao, grad ili partnera. U svom briljantnom radu u kojem opisuju šta su zapravo učinili, Venter i saradnici se u poslednjem pasusu bave ovim strahom. Svoj rad, elegantno i pomirljivo, zaključili su sledećim rečima: „Vodili smo etičke diskusije u vezi sa sintetičkim životom od najranijih faza ovog rada. Kako se budu širile primene sintetičkog genoma, predviđamo da će taj rad nastaviti da izaziva filozofska pitanja koja imaju široke društvene i etičke implikacije. Ohrabrujemo dalji razgovor o tome.“ Dakle, naučnici koji su izveli ovaj neverovatan i istorijski poduhvat ne beže od njegovih posledica. Umesto toga, oni ohrabruju svet da razgovara o njima. Hrabro, gotovo neustrašivo. Ne smemo ih sputavati u njihovim zamislima. Sada je na nama da ohrabrimo njih. Da naš svet učine boljim.