Oni, zli

Prema jednoj analizi čak stotinu ovakvih filmova, počevši još od „Puta na Mesec“ Žorža Melijea iz davne 1902. godine, vanzemaljci su bića koja su zla, opasna, agresivna, zlonamerna i nepouzdana u čak 80% filmova. I to u rangu od treša poput „Đavolje devojke sa Marsa“ (1954) ili „Dana nezavisnosti“ (1996) do, naravno, kultnih „Rat svetova“ (1953), „Osmi putnik“ (1979) ili „Predator“ (1987).

U preostalim, Oni su mahom neutralni, a upadljivi izuzeci sa „dobrim vanzemaljcima“ su filmovi „Dan kada je Zemlja stajala“ (1951), „E. T. Vanzemaljac“ (1982), „Avatar“ (2009) i još samo par. I sama reč „vanzemaljac“ na engleskom jeziku („alien“) znači isto što i „stranac“ ili „tuđin“ na srpskohrvatskom.

I sve bi to možda bilo simpatično i naučno fantastično, da se ne ponašamo isto ovako prema tuđinima, strancima ili vaskolikim NJima i Drugima sa ove planete. Među nama samima, tj. prema došljacima, te rasnim, etničkim, verskim, seksualnim i ostalim manjinama. I prema drugačijima od Nas uopšte. U nebrojenim eksperimentima, ljudi jedne rase će pripadnike druge rase i implicitno i eksplicitno smatrati za opasnije, preteće i nepouzdan(ij)e individue.

Porotnici i sudije-belci po pravilu posmatraju lica crnaca kao gnevnija u poređenju sa licima belaca, a policajci ih redovno češće upucavaju. Osećanje nekakve pretnje zbog NJih ponekad je i sasvim apstraktno, koliko i bizarno. Navijači precenjuju blizinu udaljenosti stadiona rivalskog kluba, a beli Amerikanci koji se protive imigraciji Meksikanaca precenjuju blizinu Meksiko Sitija. Oni i Drugi su po definiciji mrski, podli, naopaki i zli.

I sad, ljudskopravaške čitateljke i multikulturni čitaoci „Danasa“ tada će pomisliti „Ju, naopako!“. I dodaće nešto u stilu ovako dignute svesti: „To su možda neke zatucane kreature iz srednjeg veka, a Mi valjda znamo i umemo bolje od tog rasizma, nacionalizma i ksenofobije! Nama je bitno samo ko je kakav čovek!“. Ali, da li smo tako sigurni u to? Na poziv američkog neurobiologa Roberta Sapolskog, skoknimo do bogaoca Gugla ili alata „Google Images“ na internetima, i tamo pretražimo slike azijskih „pijaca psećim mesom“. Hajde, ukucajmo „Asian dog meat market“ u taj globalni pretraživač slika.

Ukoliko smo dovoljno hrabri, to jest. Jer, za oko 0,4 sekunde, tamo će nas sačekati zastrašujuće i mučne fotografije pasa u kavezima, te napaćenih kučića koji su oderani, skuvani, pečeni i grilovani. Dok Azijati unaokolo komotno prolaze, degustiraju i kupuju, kao na najobičnijoj pijaci na svetu, i kao da je u pitanju zeleniš za supu, kravlji sir ili pileće belo meso. Ne možemo a da ne pomislimo na stravu i užas tih nesrećnih kučića po malenim kavezima, dok su gladni, žedni i u bolovima, čekajući da ih obare u vreloj vodi, isprže na ulju i posluže na kartonskom papiru sa soja sosom za neke, čekaj, ljude?! Potrebno je tačno 0,4 guglove sekunde da odistinski zamrzimo te proklete Druge i kosooke ljude, da fizički i telesno preziremo njihovu odvratnu kulturu, udavili se tom keretinom među zubima dabogda.

A potreban je ogroman mentalni napor da shvatimo da – nemamo prava da se ljutimo, niti da preziremo i da mrzimo. Bar ukoliko nam ove emocije ne proizvode iste takve fotografije mesa i telesa kokošaka, svinja i krava po našim pijacama. Ili dok nam svinjska plećka ili juneći biftek teraju vodu na usta, a pseća polutka čini da jarosno zapenimo od gneva i mučnine u želucu. Međutim, na tu istu našu svinjetinu sa sličnim gađenjem reaguju ljudi sa Bliskog istoka, a na našu govedinu ljudi sa indijskog potkontinenta. A tek moralnu superiornost raznih vegetarijanaca i vegana niko ne može da smisli bez da se maši za pištolj. Jednostavno je, moralnost i čovečnost Drugog i Drugih nije ništa manja od Naše.

Stvar je samo u potpunoj nasumičnosti i slučajnosti gde nas je na svet bila donela roda. Tačnije, gde su se tačno bili prndačili tata i mama, ko u šta veruje. Da je taj slučaj drugačije hteo, i sami bismo bili ti mrski Drugi, i kusali bismo pseća rebarca ili dimljeni kereći vrat. Baš kao što za nekoga ti Drugi i jesmo. Ali za takvo kosmopolitsko skapiravanje treba truda i treba vežbe. A čovek je i jedna krajnje lenjiva i moralno rastegljiva živuljka. Dok sve naše šatro kulturne institucije i pohvalne vrednosti – religija, tradicija, nacionalni ponos, timski duh i ostale izmišljotine – samo odmažu. I dodatno nas usmeravaju ka sistematskom preziru kulturnih tuđina, stranaca i NJih.

Neki Drugi nam izazivaju gađenje. Za mnoge, ti i takvi Drugi su homoseksualci, a prizor gej seksa ili puke intimnosti izaziva mučninu u stomaku. I potrebna je određena mentalna gimnastika da racionalno prihvatimo da je to sve okej poput „parade“ kučića na pijacama po Aziji. Ne tako davno, ti „nečisti“ Drugi bili su crnci, Jevreji, pa i žene sa svojim veštičjim menstruacijama.

Osećamo gađenje zato što Oni jedu odvratne, svete ili ljupke stvari, oblače se na skandalozne načine, navodno čudno mirišu, ili imaju odvratna verovanja o zagrobnom životu, te o broju ili nazivu bogova. Neki drugi Drugi služe nam kao predmet podsmeha u formi stereotipa ili čak viceva o glupavim Mujama, naivnim Lalama ili lenjim Crnogorcima. I tupsonskim Amerima i Rusima koje na kraju uvek geopolitički zajebe Naš mudri čovek, odnosno – Mi.

Zapravo, Drugi su gotovo uvek prostiji i glupaviji od Nas. Elite u antičkom Rimu, carskoj Kini, imperijalnoj Britaniji ili na američkom Jugu, svejedno, imale su niz spremnih i opravdavajućih stereotipa za svoje robove kao bića koja su detinjasta, priglupa, nesposobna i zavisna od svojih gospodara. Ali možda najuporniji tip mišljenja o Drugom jeste taj da su Oni – nepromenljivi, homogeni, monolitni i nekako „svi isti“. Dok smo Mi raznovrsni, različiti i individue, Oni imaju jednu esenciju ili nepromenljivu suštinu. Albanci su „šiptarski teroristi“ i „dileri drogom“, Hrvati „ustaše“, Bošnjaci „balije“, Amerikanci „debeli i glupi“, Srbi „agresori i zločinci“, a žene su, pa, žene. „Svi su oni isti“ i svi bi oni da nam podvale i naude. Da nam ukradu i prodaju organe, razlupaju automobil zbog tablica, raseju kancere uranijumom, otmu slobodu i omađijaju nas minićem ili vaginom, kao da nemaju šta drugo da rade u životu.

Dugo prikupljani i negovani tribalizam izlio se poput mentalne septičke jame po Balkanu pre trideset i kusur godina. I još uvek nam preti, vonja i bazdi. Ali na taj isti tribalizam i „drugizam“ nisu imuni ni Evropljani prema muslimanima i afričkim migrantima, beli Amerikanci prema crncima i Latinoamerikancima, Turci prema Jermenima i Kurdima, Japanci prema Ainuovcima, Australijanci prema Aboridžinima, Arapi prema Jevrejima, Izraelci prema Palestincima, Kinezi prema Ujgurima, Mjanmarci prema Rohindžama, baš kao i heteroseksualci prema gejevima, gazde prema radnicima, razni severnjaci prema raznim južnjacima, ili mnogi muškarci prema ženama.

Tako je svuda gde postoji nekakva društvena moć koju bismo rado da sačuvamo. Kao i svuda gde je u igri ljudska životinja sa umom koji oštro razlikuje i deli Nas i NJih. Dok ponekad više niko ni ne zna zašto je tačno neko Drugi. Na primer, izvesni Kagoti (bili) su manjina sa jugozapada Francuske koja je brutalno progonjena i diskriminisana još od 10. veka do gotovo danas. Morali su da žive izvan sela, da se oblače drugačije, da sede odvojeno u crkvama i rade teške poslove, iako se uopšte nisu razlikovali po svom izgledu, religiji, akcentu ili imenima. Uostalom, suniti i šiiti se i danas ubijaju zbog rasprava oko ispravnog nasleđivanja iz 7. veka, a katolici i pravoslavci još uvek preziru zbog krajnje apstraktnih i sholastičkih rasprava iz 11. veka. Da li je onda zaista neobično što su vanzemaljci u našim popularnim filmovima toliko – opasni i strašni?

Dakle, mrski Oni mogu da budu razni. Preteći i gnevni, odvratni i gadni, priglupi, primitivni i „svi isti“, ali nesumnjivo opasni, loši i zli. Zagrebimo po svojim ganglijama i pogledajmo se u ogledalo: ko je Naš dežurni Drugi? Da li su to tradicionalni „Šiptari“, „ustaše“, „Cigani“, „pederi“ i „Ameri“? Možda su to najnovije preteći „migranti“ iz Afrike i sa Bliskog istoka. Možda i nisu. Ali ko jeste? Koga smatramo za opaku pretnju, ko nam se gadi, a ko nam je primitivan, tupav i neuk? Starlete? Dođoši? Bosanci? Sendvičari? Vegani? Kinezi? Arapi? Vanzemaljci?

Da li na aerodromu zaziremo od žena koje su od glave do pete umotane u crne burke, a po evropskim gradovima od „napornih“ kineskih turista ili besposlenih crnih mladića po ćoškovima? Kako bismo reagovali da nam ćerka jedinica, Anđela Belić, kao budućeg zeta na nedeljni ručak dovede crnca? Da prihvati islam? Pojede psa? Ili, naopako, odbije da pojede Karađorđevu šniclu? Tribalizam i ksenofobija nam dolaze prirodnije nego što to volimo da mislimo. Kosmopolitizam je napor, a mi ne volimo da se naročito patimo. Od kada je sveta i (čo)veka, postojimo Mi i Oni. Domaći i stranci, zemaljci i vanzemaljci, fanovi Bitlsa i fanovi Stonsa, „Delije“ i „Grobari“, korisnici Ajfona i korisnici Samsunga, jedači svinja i jedači pasa. Iako smo svi jedna te ista vrsta i rasa, Sapiensi, sa iste planete koja je naš dom. Osim tih prokletih vanzemaljaca, đavo ih odneo.