Oreol i rogovi Aleksandra Vučića

I, sutradan nas upitaju za mišljenje da li bi ta ista Jelena bila spremna da uplati 1.000 dinara u dobrotvorne svrhe? Tada najčešće odgovaramo sa: da, nego šta, sigurno bi uplatila!

A šta mi to zapravo znamo o njenom dobrotvorstvu? Apsolutno ništa. Niti ima dobrih razloga da verujemo u to da ljudi koji su šarmantni u izlascima istovremeno daju neke humanitarne novce. Međutim, Jelena nam se bila dopala, i prisetićemo se toga da nam se dopala kada nas priupitaju o njoj.

A dopadaju nam se i velikodušni i plemeniti ljudi. Sabraćemo dva i dva, i poverovati da je Jelena i jedna velikodušna osoba u vezi sa dobrotvornim i plemenitim svrhama. Sada nam se verovatno dopada još više nego ranije! Čestitamo, postali smo žrtva tzv. „halo efekta“.

Halo efekat (tačnije, „hejlo efekat“ ili „efekat oreola“), nazvan po engleskoj reči za oreol, nimbus ili disk svetlosti koji okružuje glavu svete osobe na religijskoj ikonografiji, otkrio je psiholog Torndajk još 1920. godine. Ali, dotični pojam nije ušao u rasprostranjenu upotrebu i popularnu imaginaciju. Što je šteta, zato što je ovaj efekat ili kognitivna pogreška gotovo sveprisutna u našem svakodnevnom životu, kao i u marketingu ili politici. A u političkom marketingu posebno.

Poenta je naprosto u tome da jedan pozitivan utisak o nekoj osobi komotno širimo i na sve ostale karakteristike te osobe. Baš kao da ona zaista poseduje jedan svetački oreol koji isijava na sve strane i posvud. Isto važi i za neki proizvod i kompaniju, pa i političara i političku partiju.

Suprotan, ali zapravo istovrstan proces, naziva se „efekat rogova“, po đavoljim rogovima. Tada jednu negativnu karakteristiku (npr. nečije ružne crte lica) širimo na sve ostale, npr. na procenu da li je taj neko vredan, marljiv, moralan itd. Pa upadljivo ružne (čak i debele) ljude komotno smatramo za lenje, neozbiljne i nemoralne.

A dobroćudno izgledajući kriminalci, od Bila Kozbija do Darka Šarića, uvek nam zabune um. Ne ide u glavu ni da je Adolf Hitler iskreno voleo životinje, a Slobodan Milošević svoju ženu i decu.

Halo efekat ogleda se i u tzv. prvim utiscima, što je klasičan eksperiment psihologa Solomona Aša. Hajde, razmotrimo na brzinu ko nam se više dopada, Marko ili Petar?

Marko je: inteligentan, marljiv, impulsivan, kritičan, tvrdoglav, zavidan. A Petar je: zavidan, tvrdoglav, kritičan, impulsivan, marljiv i inteligentan. Ako smo poput većine ljudskih bića, Marko je nekako dopadljiviji čova od Petra, zar ne? Iako je možda i odmah jasno da su opisani doslovno identičnim epitetima, samo različitim redosledom. Ali, prve karakteristike na spisku menjaju i samo značenje karakteristika koje pristižu kasnije. Ukoliko je Marko „prvo“ inteligentan, onda njegova tvrdoglavost i zavist postaju nekako prihvatljive.

A ukoliko je Petar prvo zavidan ili zavidljiv, te tvrdoglav, tada mu ni potonja inteligencija ne pomaže. Redosled je važan. Uzgred, ovoga su implicitno svesni i studenti na ispitu (a da li su i njihovi profesori?), kada nakon tri nasumično postavljena ispitna pitanja moljakaju da prvo odgovaraju na ono pitanje koje (naj)bolje znaju.

Ovi studenti se nadaju upravo – halo efektu. To jest, da će njihov dobar odgovor na prvo pitanje, poput oreola, blještavo „zaseniti“ traljave odgovore na ona ostala. I zato ovaj docent, bezbožnik i kolumnista insistira da mu studenti na ispitu odgovaraju baš po unapred i nasumično zadatom redosledu.

Najbolji primer za halo efekat verovatno je Majkl DŽekson, ukoliko smo ljubitelji njegove muzike. U pitanju jeste bio beskrajno talentovani muzičar i vanserijski muzički genije koji je revolucionarno promenio popularnu kulturu. I, bio je silovatelj dece. Ali, zariba mozak kada treba pomiriti ta dva.

Kako, dođavola, muzički genije istovremeno može biti silovatelj dece (i obrnuto)? Pa tražimo izgovore, zaverašimo, odbijamo da poverujemo u njegova zlostavljanja dečaka – ili, kontra: umanjujemo njegov muzički značaj i odbacujemo vrednost njegove muzike.

Samo da bi se svetački „oreol“ koji mu crtamo ili đavolji „rogovi“ koje mu nabijamo nekako uskladili, inače smo u kognitivnom problemu. Ili, Novak Đoković. U pitanju jeste vrhunski sportista, ali njegov izuzetan talenat za vraćanjem fluorescentne loptice preko mrežice – širimo i na njegove ostale kvalitete.

On naprosto mora da je i dobar otac, i lepotan, i human, i patriota, i poštenjačina. I spremni smo da se (onlajn) bijemo sa onima što tvrde suprotno. A svet nije ovako prost, čist i jasan, već neuredan i zbrkovit. Baš poput Majkla DŽeksona, svet oko nas nije samo crn ili samo beo.

Ili, Aleksandar Vučić. Ukoliko nam se dopada predsednikova unutrašnja i spoljašnja politika, izvesno je da će nam se dopasti i njegov unutrašnji i spoljašnji stas, glas, ton ili uopšte izgled i prateće ponašanje. I obrnuto, ukoliko nam se Vučićeve politike ne dopadaju ni najmanje, nerviraće nas i njegov izgled, cvikeri ili karirani sakoi.

Politička opozicija u Srbiji zato slepački ne vidi i ne kapira, ili pak kratkovido potcenjuje, činjenicu da se ogromna količina Vučićevog autokratskog, osionog i relativno bahatog ponašanja zaista i krajnje iskreno – psihološki dopada ogromnoj količini stanovnika Srbije.

Da se, poput teflona, na njega ništa loše jednostavno ne lepi. Naime, Vučićev politički marketing izdašno (zlo)upotrebljava halo efekat, pa Vučića konstruiše kao nepogrešivog sveca i asketskog protestanta iz studija Maksa Vebera. Kao čoveka koji je marljiv, vredan, štedljiv, uči svetske jezike, poznaje geografske toponime, viđa se sa svetskim liderima, izbegava austrougarske šnicle, usamljeno jede otomanske punjene paprike, igra šah, i mazi kučiće na Instagramu.

I naravno da sve to, sa više ili manje veštine, rade i ostali domaći i belosvetski političari. Ali, onda jednom za svagda valja naučno raskrinkati ovaj psihološko-propagandni mehanizam.

Jer on je neopevano prost, koliko i raspamećujuće uspešan. Hajde da se jedan skup pozitivnih karakteristika neke osobe misteriozno prenese na njegovu ili njenu politiku.

Da, putem halo efekta, „ozrači“ i samu podršku glasača na izborima. Zato što, jednostavno, „Vidi ga, dobar čovek. Znači – dobar predsednik“. Tu je neobično samo to koliko je ova logika umobolno banalna, pa se izučava još na prvoj godini studija psihologije po mrskim filozofskim fakultetima. A s tom psihologijom u vezi, ni u svojevremenim političkim uspesima Borisa Tadića (Baraka Obame, Saše Jankovića…) takođe ne treba zanemariti halo efekat, odnosno potceniti faktor fizičkog izgleda i erotskog kapitala. Jer, lep čovek, pa valjda i dobar političar. Tada se prisetimo crno-belog Majkla DŽeksona.

Kako može da muzički genije bude pedofil? A ono može. Kako neko ko cmače bebe, slabo spava i još slabije jede, mazi kerove ili pak telad, zaista može da bude traljav političar i državnik? A ono može.

S druge strane, činjenica je da tu ima i spomenutog efekta rogova, a ne samo efekta oreola. U smislu jedne akutne političke demonizacije, satanizacije i moralno superiorne kritike svega postojećeg kada je o Vučiću reč.

Zbog ovih istih banalnih psiholoških mehanizama, mnogima raskalašno odistinski i implicitno proruski ne valjaju ni budžetski suficiti, ni fabrike, ni autoputevi, ni Briselski sporazumi, ni „mini Šengeni“. Zato možda ima mrve razuma u Vučićevim gnevnim i strastvenim reakcijama na dežurne opozicionare, analitičare i intelektualce, na „elitu“, „hejtere“ i „stručnjake“, a koji na njegov lik i delo takođe reaguju jednim instinktivnim halo efektom, odnosno efektom rogova.

U delu javnosti, Vučić naprosto ispada „rogat“, mrzak i ružan, šta god on rekao ili uradio.

Ovo se možda ponajbolje izlilo u slučaju „satanske“ Marine Abramović, kada je i izuzetna izložba jedne „svetske, a naše“ umetnice, bila cipelarena kao najgora stvar pod kapom zemaljskom, samo zato što je pod pokroviteljstvom Vlade Srbije.

Najzad, zbog ovog istog halo efekta, kao izuzetno važne postaju činjenice o akademskim, oružarskim i drugim nepočinstvima Vučićevih najbližih saradnika, Siniše Malog i Nebojše Stefanovića. Jer, umesto vladavine prava, vladajuća politika u Srbiji nažalost zlopati od oreola svetosti, ispravnosti i nedodirljivosti, a koji se zatim tabuisano preliva na čitav partijsko-politički sistem. Okej, jedno je onaj bahati debeljuca Babić sa tompusom i Acom Lukasom, na Brionima i na naplatnoj rampi. Ali nešto su sasvim drugo Mali i Stefanović.

Oni već simbolizuju ceo sistem, pa postoji politički rizik da se efekat tih satanskih rogova prenese i na Aleksandra Vučića samog. Uprkos medijski i instagramski stvaranim ikonografijama skromnosti, asketizma, nekorumpiranosti i vaskolikog poštenja. Drugim rečima, ova dva lažna doktora nauka ozbiljno prete da i samom Vučiću – posve naučno nabiju đavolje rogove u srpskoj javnosti. Bumo videli da li će on to da dopusti i da li može da ostane teflonski nelepljiv. Međutim, ukoliko zaista želimo modernu političku zajednicu zasnovanu na razumnim činjenicama, a ne kognitivnim pogreškama, moramo bataliti ove crno-bele dihotomije i pristrasnosti.

Treba nam više racionalne analize politika u našem društvu, umesto udobno poslaganih psiholoških efekata svetačkih oreola ili đavoljih rogova Aleksandra Vučića.