Osrednja klasa

Karl Marks je u društvenim naukama nešto poput zlikovaca po franšizama horor filmova. Koliko god ga ubijali i proglašavali njegovu smrt, klasični horor-junak nađe načina da se vrati u novom nastavku „Petka trinaestog”, „Strave u ulici brestova” i slično. Isto je i sa Marksom u teorijskom smislu. Naime, gomila njegovih teorijskih predviđanja se nisu ispunila. Recimo, proleterska komunistička revolucija se nije dogodila, a one u Rusiji i Kini izneli su seljaci. Umesto da se klasni odnosi polarizuju i zaoštre, dogodila se pojava i uspon srednje klase. Država u komunističkim zemljama ne samo što nije odumrla, već naprotiv, postala je ogromna, moćna i neretko totalitarna.

Uzimajući sve ovo u obzir, uz još podosta promašaja, zašto danas čitati Marksa? Nije li ga istorija, do koje je toliko držao, više puta demantovala i ubila? Izgleda da nije. Ovaj genijalac i velikan misli o društvu je u svojim raštrkanim i filozofijom prenapučenim rukopisima uspeo da anticipira i formuliše mnoga pitanja koja oblikuju i današnje diskusije o svetu u kojem živimo. Na primer, predvideo je da će kapitalizam postati globalni fenomen. Zatim, razumeo je vezu između ekonomske moći i političke vlasti, kao i mehanizme stvaranja ideologije koja ovaj nečasni savez čini živim. Objasnio je i ogromne mogućnosti za sticanje bogatstva unutar okvira slobodnog tržišta, kao i društvene nejednakosti, eksploataciju i otuđenje koji isti okvir prate. Drugim rečima, imao je veoma dobar osećaj i odlično znanje o sistemu koji se odvijao pred njegovim očima. I zato se vraća kao bauk svakog nastavka horor filma nazvanog Kapitalizam.

Jedna Marksova ideja je gotovo univerzalno tumačena kao istorijski anahronizam. U pitanju je ona o revolucionarnom karakteru radničke klase. Naime, Marks je dobar deo svojih radova posvetio dokazivanju teze da samo proletarijat može zbaciti okove kapitalizma. Kada dođe do ozbiljne frke, seljaci će stati na stranu gazdi i države, iako je to suprotno njihovim interesima. Ono što je tada ličilo na srednju klasu takođe će se poneti kukavički, da bi sačuvalo ono malo mrvica što im je kapitalizam podario. Jedino oni koji nemaju šta da izgube – osim svoje neslobode, naravno – biće radnici. Pa ipak, pokazalo se da istim tim drugovima u plavim kragnama po fabrikama Amerike i Engleske nije bilo do revolucija. Ili barem ne dovoljno i ne većini. Koliko god ih Marks i saradnici vabili i ubeđivali, jeftini frižideri i televizori kao da su zadovoljili njihovu glad za slobodom. I, kao i toliko puta do sad, Marks je proglašen mrtvim, klasni odnosi transformisanim, a za revolucionarnom iskrom se počelo tragati drugde, kod onih koji su želeli da je pronađu, naravno.

A da li je zaista tako? Najnoviji hepening koji flertuje sa revolucijom je pokret Okupirajmo Volstrit. I mnogi se skeptik, sa simpatijama ili bez njih, upitao koliko puta u istoriji treba da se dese protesti poput ovih, pa da se shvati da do promena ne dolazi na taj način. Jednostavno, u klasnu borbu se ne ide performansima i pošalicama najavljenim na Tviteru preko ajfona. Naravno, tehnički uređaji i takozvane društvene mreže sa tim nemaju nikakve veze, stvar je u definiciji ovih protesta kao nenasilnih i, samim tim, žao mi je drugovi, impotentnih i neplodnih.

Sve deluje kao pobuna društva iznerviranog muvom zunzarom koja ometa popodnevnu dremku, poput one što otvara epsko remek-delo „Bilo jednom na Divljem Zapadu”. I, dok Leoneov „italijanski” kauboj čeka voz, neobrijan poput Slavoja Žižeka, sve se razotkriva kao pomodno nezadovoljstvo zbog poremećaja u sistemu koji je do sada sasvim odgovarao. Sedenje na pločniku ne menja ništa, ma šta mitologija o Gandiju ili Lenonovi stihovi trabunjali. Dok najveći deo pobunjenih samo želi korekciju par grešaka da bi mogli nastaviti da žive kao i ranije – u pitanju je protest srednje klase. Ili, blistavim rečima bliske osobe, protest osrednje klase.

I zato je Marks po ko zna koji put bio u pravu i, za razliku od svog jevrejskog sunarodnika, zaista ustao iz groba da zagrmi svojim oštrim rečima. Dok se oni koji su istinski „prezreni na svetu”, „zemaljsko roblje” i svi „oni sužnji koje mori glad” ne pobune i ne isprevrću bandu sa Volstrita, a sa njima i one koji taj Volstrit „okupiraju”, cela ta gužva će biti uzalud. Potrebna je „Revolucija koju neće prenositi televizija”, kako je još pre četrdeset godina recitovao Gil Skot-Heron.

Uostalom, prisetimo se nečeg najbližeg revoluciji u našim sitnim životima: sve te građanske šetnje, lupanje u šerpe i duvanje u pištaljke dobili su svoj smisao tek kada su odlepili rudari iz Kolubare i rekli da je bilo dosta. Vremena su se promenila, reći će teoretičari zainteresovani za nove klase i uloge novih medija, ali i za pravdanje sopstvenih honorara navodno novim idejama. Ali jedno je ostalo isto. Promenu ne donose ni Fejsbuk ni Tviter, ni performans, ni držanje za ruke, već direktna i, o jeresi, nasilna akcija. Marks može samo da se osmehne i pogladi svoju kritično gustu bradu još jednim „jesam li vam rekao” gestom, življi nego ikad. Nastaviće se…