Pivo slobode

U trenucima kada su islamski teroristi i klerofašisti kombijem gazili prolaznike po najpoznatijem londonskom mostu, a zatim krenuli da lovačkim nožem nasumično napadaju i ubadaju ljude od londonskog paba do paba (sedmoro ubijenih, 48 teško povređenih), kamere za nadzor su ukebale jednog junaka kako se užurbano udaljava od mesta napada, dok sa sobom u ruci nosi – pivo. Dakle, sjajnog čoveka koji se evakuiše laganim hodom, usput pažljivo noseći kriglu (tj. pintu) točenog piva, tako da se ništa ne prospe. Jer, pomislio je ovaj kvintesencijalni Britanac, možda u toku jeste teroristički napad, ali zajebi to – pivo se ne ispušta iz ruke i nosim ga sa sobom! Bilo je tu tviteraškog zezanja u smislu da pinta piva u Londonu košta čak 6 funti, pa ga valja dovršiti po svaku cenu, ali i da nema tog odurnog bradonje sklonog pokazivanju svog boga koji će pokvariti nalivanje i oblokavanje subotom uveče.

Jedan drugi Britanac, i takođe očevidac napada (koji se sutradan vratio u isti pab jer sinoć nije stigao da ostavi bakšiš!), dao je za BBC sledeću izjavu: „Nećemo dozvoliti da ovi ljudi pobede. Ako to što ja pijem džin-tonik sa prijateljima, flertujem sa zgodnim muškarcima i družim se sa lepim ženama toliko vređa ove ljude, onda ću da nastavim to da radim još više, a ne manje. To je ono što London čini tako velikim.“ I to je taj neki ponos i snaga i veličina odbrane & zaštite svog načina života koja nam svima treba, sa osvetom. A kada je reč o onom lokalnom heroju sa pivom u ruci, bio je to hodajući primer čuvenog „Budi smiren i nastavi svojim poslom“ („Keep Calm and Carry On“) postera sa Instagrama ili sa zidova soba u studentskim domovima. Dok nije nimalo slučajno što je ta popularna motivaciona poruka zapravo bila nastala tokom brutalnog nacističkog bombardovanja Londona u Drugom svetskom ratu. Kada su Britanci mirno ispijali svoj čaj ili svoje pejl ejlove i stautove među ruševinama i šutom, obolevši jedino od ponosne kurcobolje. Jer, tako je, mogu im slupati prozore, ali ne mogu im slomiti duh. I fašisti mogu da im pljunu pod taj isti prozor. I baš zato zlotvori iz raznih Al-Kaida i Islamskih država, ali i svi ostali trezvenjaci i prohibicionisti, bili oni pravoslavci ili protestanti, budisti ili jogi-letači, nikada neće pobediti. Zli kreteni od terorista i (klero)fašista ne mogu da slome slobodu, baš ni kao ljubav i strast prema dobrom pivu.

Jer, upravo pivo je stvorilo civilizaciju, kulturu i društvo kakvo poznajemo. A poodavno pripiti čovek je gradualno evoluirao čak i gen koji mu omogućuje da taj alkohol u želucu brže i komotnije svari. Sva prva alkoholna pića pravila su se od (pivskog) kvasca, tog genijalnog jednoćelijskog organizma koji ima tu fantastičnu osobinu da guta šećer i razbija ga na gazirani ugljen-dioksid i blaženi etanol. U osvit civilizacije, u Sumeru na tom famoznom Bliskom istoku i u današnjem Iraku, pravilo se prvo pravo pivo. Izvesno je čak i to da je ono prethodilo hlebu kao redovna hrana po trpezama prve civilizacije. Hm, možda pivo zato toliko smeta varvarima?

Jer, najranije slike, pesme i mitovi iz Mesopotamije svedoče o ljudskim bićima i njihovim bogovima kako uživaju u pivu. Inače, pijući ga iz slamke kako bi filtrirali ostatke začina i hleba (ta je tekućina prvo bila gusta poput kaše, a slamku su izmislili Vavilonci upravo sa namerom ispijanja nefiltriranog piva). Sumerska poema „Inana i Bog Mudrosti“ opisuje ova dva božanstva kako cugaju pivčugu, pa se spomenuti bog mudrosti (Enki) toliko napije da ljudima najzad podari tzv. „meh“ ili – zakone civilizacije. A poema „Himna Ninkasi“ slavi istoimenu boginju piva i nudi prvi poznati recept za pivo, koji datira iz 1800. godine pre nove ere. Čak i u nama poznatijem „Epu o Gilgamešu“, Enkidu postaje civilizovan tako što ga prostitutka iz hrama, izvesna Šamhat, nauči kako da pije pivo. A članovi 108-110 Hamurabijevog zakonika takođe detaljno raspravljaju o ekonomiji ispijanja piva u kafani ili u sumerskom pabu: ako su vlasnici kafane varali mušterije sipajući im manje piva, treba ih udaviti.

Jednostavno, mnogo pre podlih monoteističkih religija, pivo je po pesku Bliskog istoka posmatrano kao dar bogova, kao poklon koji služi tome da se uvećaju ljudska sreća i blagostanje. Što uopšte nije bilo neistinito, naprotiv. Jer, fosilni ostaci ukazuju i na to da je prelazak čoveka na poljoprivredu učinio ljude nezdravijim, nižim, neuhranjenijim, i bolesnijim od zubobolje ili karijesa. Pa opet, poljoprivreda je donela i te neke gradove, pismo, više dečurlije, hrane i ostalog civilizovanog. Šta je onda tačno spasilo stvar? Biće da je to bilo upravo – pivo. Fermentacija piva, dakle, banalni proces u kojem kvasci jedu šećere, čoveku i njegovoj ishrani je osim euforije i blesavog ponašanja podarila i nedostajuće hranljive materije: B vitamine, folnu kiselinu, niacin, tiamin i riboflavin. Dok je alkohol bio otrovan za mnoge opasne mikroorganizme, pa je sve do modernog vodovoda i kanalizacije u 19. veku, često bilo mnogo zdravije piti alkoholna pića nego vodu.

I sad, od te zore civilizacije do danas, ljudi besramno uživaju u pivu zato što nas ono, fakat, čini zadovoljnim i srećnim. Alkohol u istom ispušta serotonin i dopamin po mozgu, što su neurotransmiterske stvarčice koje opuštaju i smanjuju anksioznost i nervozu. Uostalom, od insekata do slonova, sve životinje – pa i one ljudske – privlače šećeri i alkohol. I naši primatski preci koji su visili po drveću, u potrazi za kalorijama, mirisali su i rado gutali fermentisano trulo voće, lagano evoluirajući sklonost ka alkoholu. Pa zato i kada nam danas nutkaju „zanatska“ ili „kraft“ nefiltrirana i nepasterizovana piva, u pitanju nije nekakva pomodna hipsterska zajebancija, već sama suština civilizovanog života.

I tako je još od doba kada je onaj primat iz Kjubrikove „Odiseje“ raspaučio one kosti. Najraniji primer namerno stvorenog alkoholnog pića pristiže iz Kine od pre oko 9000 godina, i bio je to koktel fermentisanog pirinča, meda i grožđa. A i Inke su konzumirale alkohol u formi kukuruznog piva pomešanog sa jagodama i halucinogenim travkama. Alkoholna pića pravili su i azijski nomadi korišćenjem fermentisanog konjskog mleka (4500. godine pre nove ere), baš kao i stari Egipćani koji su još oko 3100. godine pre nove ere prvi zakuvali industrijske pivare za radnike koji su gradili piramide u Gizi. Jer naravno da radnicima, od kada je sveta i veka, treba dobaviti upravo pivo. Grci i Rimljani su se, doduše, radije furali na vino, ali logika ljudske pomame za intoksikacijom je ostala ista. I tokom čitave istorije civilizacije, konzumiranje alkohola je pripomagalo ljudima u tome da budu kreativniji, da usavršavaju jezik, umetnost i religiju, kao i da postanu slobodniji i manje inhibirani, pa da bivšim devojkama u pijanim porukama u ponoć šalju sve i svašta.

I baš zato je anonimni heroj iz Londona koji ljubomorno čuva svoju kriglu ili pintu piva dok beži od terorista toliko važan simbol razuma, sreće i slobode. Ispravnim i sjajnim rečima mog kolege i sociologa Aleksandra Tomaševića: „Ne nose svi heroji plašt, neki nose kriglu sa pivom“. Baš kao što uopšte nije slučajno što islamski teroristi u ime nekakvog boga napadaju ono što ne (žele da) razumeju – koncertne dvorane u Parizu i Mančesteru, primorske promenade u Nici, ili pabove u Londonu. NJih ne interesuju zgrade parlamenta, Vlade ili NATO-a, njima na živce u nepražnjenim mošnicama pre svega ide jedan (sekularni) način života običnog čoveka Zapada, poput mentaliteta ovog pivskog čove. Nervira ih to što neobavezno šetamo ulicama i razgledamo izloge, što pijemo pivo i konzumiramo droge, što jedemo meso koje god životinje poželimo, što masturbiramo i imamo seks i pre i mimo braka, što idemo na koncerte i fudbalske utakmice, što flertujemo, zaljubljujemo i volimo se, što živimo mimo i uprkos strahu od boga i smrti. I zato je taj junak koji teroriste eskivira sa pintom piva u ruci toliki superheroj. Jer on tvrdoglavo odbija da zlikovcima dozvoli da utiču na upravo taj blistavi način života, a za koji smo se bili (iz)borili. Jer, kako je to navodno poručio prosvetitelj, naučnik i otac-osnivač Sjedinjenih Država Bendžamin Frenklin – „U vinu je mudrost, ali u pivu je sloboda“.