Planeta je sasvim dobro

Sigurno je jedino da se ovo drastično odrazilo na evoluciju biljnih i životinjskih vrsta, i stvorilo šansu za kasniju kopnenu dominaciju dinosaurusa. Onda, pre 65 miliona godina, dešava se novo masovno izumiranje. Nestaje oko 75 odsto vrsta na planeti. Razlozi su najverovatnije katastrofičke prirode: nebeska tela kao neželjeni gosti. Dinosaurusi izumiru, a svoju priliku u kriznom periodu poput ovog vide sisari. Da planetu Zemlju tada nije opalio novi asteroid, na njenom tlu se verovatno nikada ne bi pojavio čovek.

Isti taj čovek je 1970-ih godina smislio Dan planete Zemlje sa ciljem da skrene pažnju na značaj očuvanja životne sredine. I 22. aprila širom sveta održano je mnoštvo manifestacija posvećenih planeti Zemlji i njenom spasavanju od nas samih. Međutim, teško je ne primetiti da značajan deo profesionalnih ekoloških aktivista najčešće ne interesuje planeta Zemlja i njena lepota i veličanstvenost u istinskom i naučnom smislu te reči. Interesuje ih čisto mesto za sopstveni život. Zaista, ne čuva se planeta, već sopstveno blagostanje u ovom trenutku vremena: čista voda i vazduh, i što manje đubreta u vidokrugu. Iako druge životinjske vrste – masovniji deo biosfere planete Zemlje – prosperira upravo u kontekstu onoga što zovemo prljavom vodom i đubretom. Međutim, nazvati sopstveno ekološko blagostanje čuvanjem planete kao takve – pre svega je arogantno i nadmeno. Planeta Zemlja neće biti ništa manje planeta Zemlja i kada ne bude mesto pogodno za život ljudske vrste. Uostalom, takva je bila u neuporedivo najvećem delu svoje istorije, čiju dužinu naš ograničeni mozak i ne ume da pojmi.

Nema ničeg spornog u želji da se očuva sopstveno blagostanje. Sve vrste na planeti to čine, i to čini i čovek. On to najbolje čini koristeći svoj mozak i stvarajući prehrambenu industriju, električnu energiju, auto-puteve, računare i mobilne telefone. A konvergencijom tehnoloških promena i socijalnih inovacija najbolje će doprineti održivom razvoju sopstvene vrste. Nažalost, ljudi ne umeju ni o samima sebi da se staraju na kvalitetan način, a kamoli da spasavaju planetu. Drugarica Zemlja je neuporedivo starija od svih nas i, kada bi umela da misli i da se seća, verovatno bi se silno zabavljala arogantnim zanimacijama armije pravednika koji kao njen (!) glavni problem vide plastične kese i staromodne sijalice.

Vraćajući se na početak teksta: 99 odsto svih vrsta koje su živele na planeti danas su izumrle. Ista sudbina čeka i čoveka. Pre ili kasnije, za planetu je potpuno irelevantno. Naravno, za nas same nije, i ne treba da bude. Međutim, brinuti za same sebe i svoje bližnje kao da nije onoliko seksi koliko je to brinuti za planetu. I u tome je kvaka. Ljude ne treba da bude stid što sami sebi žele da stvore kvalitetnije i održivije mesto za život. Ali ovu normalnu želju ne bi smeli da nazivaju i prodaju kao zabrinutost za navodno visoke i uzvišene ciljeve kao što je briga za planetu. Nema većeg i uzvišenijeg cilja od blagostanja nas samih i naših bližnjih.

Planeta Zemlja je nastala pre oko 4,5 milijardi godina. Čovek se pojavljuje u istočnoj Africi pre oko 200.000 godina. Ako bi istoriju planete prikazali dužinom Ajfelovog tornja, istorija ljudske vrste bila bi oko jednog centimetra na vrhu antene. Vreme u kojem čovek koristi industriju tada bi bilo tanje od poštanske markice. Pa ipak, prilično samozaljubljeno volimo da zamišljamo kako su naši poslići neka naročita pretnja za planetu Zemlju. Preživela je ona mnogo katastrofičnije stvari pre nas i od nas: pomeranje polova i kontinenata, masovne vulkanske erupcije, udare meteora i asteroida, magnetne oluje, globalne erozije, nekoliko ledenih doba, masovna izumiranja biosfere, poplave, požare i smakove sveta. Zar zaista mislimo da će plastične flaše koka-kole koje bacamo unaokolo nešto značiti? Ove flaše tiču se nas samih, a ne naše planete. Kako je rekao briljantni komičar Džordž Karlin: „Planeta ne ide nikuda. Mi idemo. Spakujte svoje stvari. Planeta će nas otresti sa ramena kao težak slučaj buva“. Sa stanovišta planete Zemlje – ona je sasvim dobro. Sa našeg ličnog stanovišta, i stanovišta naše lične, kratke, skromne i beznačajne budućnosti – verovatno treba da se zabrinemo. Ali nemojmo ovu zabrinutost nazivati nečim što ona nije.