Plavi hadžiluk

I bio je posebno uticajan u tome, ponajpre putem studije „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“ (1945) u kojoj posipa drvlje, kamenje, vrelo ulje, katran i perje po Platonu, Hegelu i Marksu kao, smatrao je, začetnicima totalitarizma. Naslov ove knjige poslužio je Poperovom prijatelju i heroju „stranih plaćenika“ Džordžu Sorošu za naslov njegovog projekta promocije liberalizma i demokratije širom sveta („Fond za otvoreno društvo“).

Zašto je Poper promenio mišljenje, i od komuniste postao antikomunista i liberal? Odgovor daje on sam, u svojoj autobiografiji. Kao aktivni član austrijske komunističke partije, mladi Poper je učestvovao na određenim uličnim neredima u partijskoj organizaciji. Tom prilikom, austrijska policija ubija nekoliko njegovih partijskih drugova i prijatelja. Kada je vidno potreseni Poper o tome izveštavao partijskim vođama, dotični se nisu uzrujali. Njihov odgovor bio je da to i nema naročite veze po celu stvar. Gubitak života je tragičan, naravno, ali konačna pobeda komunizma je neminovna, smatraše. Jer, istorijsko kretanje se ne može zaustaviti. Poper, bistar kakav je bio, uvideo je da tu nešto ne štima. Osim očigledno preteranog optimizma i neosetljivosti, Poper shvata i da ovaj način razmišljanja predstavlja kvalitetno upotrebno sredstvo za totalitarizam bilo koje boje i orijentacije. Pod dogmom neminovnog istorijskog progresa i svetle budućnosti moguće je progurati sve i svašta. U takvom sistemu mišljenja, istorijski akteri nisu pojedinci, već sama istorija i njen slepi (pro)tok. Drugim rečima, ljudi su potrošna roba, a neminovni cilj će opravdati svako sredstvo.

Ovakvo „proročansko“ razmišljanje o istorijskoj neminovnosti i neumoljivosti Poper naziva istoricizmom, i smatra ga teorijskom podlogom za razno zlo. Da ne bude zabune, ono nije rezervisano jedino za komuniste. Isti mehanizam, na primer, čini osnovu religijskog mišljenja i ponašanja. Tu se, takođe, zarad svetle budućnosti na nebu, na zemlji opravdavaju patnja i smrt, bilo nevernika, bilo mučenika za veru. Isti princip, i bez mnogo nijansi, koristi se i za pravdanje farsi tokom glasanja u ustanovi kojoj se kliče Skupština Srbije.

Slučaj izmena Zakona o informisanju je najnoviji u nizu, ali je i posebno ilustrativan. Svako razuman zna da je ovaj zakon po sebi traljav, a po sve medije potencijalno opasan. Jednako tako je poznato da je dotični zakon ciljano pisan i još ciljanije usmeren. I to protiv masovno čitanih i visokotiražnih obmanjivača javnosti koji se mogu kupiti na trafici, a nisu novine. I mnogi će javni i politički delatnik, sa više ili manje gorčine, prihvatiti da takav blistav cilj opravdava tako mutno sredstvo. Međutim, u pitanju je nešto više od nagog makijavelizma: posredi je istoricizam protiv kojeg je Poper pisao.

Hitnost postupka i njoj ekvivalentna hitrost usvajanja zakona bez javne rasprave i uprkos gromoglasnim kritikama opravdavaju se – svetlijom budućnosti. Trnovitim putem na čijem kraju nas čekaju žute zvezde na plavoj podlozi. Od takvog načina mišljenja odavno boluju proevropske političke partije, a na ovom zakonu se pokazalo, od istog bolucka i Nezavisno udruženje novinara Srbije. Smatra se da, pošto je kretanje ka uređenom društvu neminovno, nije na odmet malo mu pripomoći i ubrzati taj put. To jest, nestrpljivo opaliti po džepu ili ugasiti par opasnih medijskih protivnika tog putovanja ili hadžiluka. Upravo zbog vere u neminovnost demokratizacije i evropeizacije Srbije, ne uviđa se da lako može doći doba gde ovo opaljivanje po džepu lako i već prekosutra može opaliti po nosu sve one „naše momke“ koji ga danas podržavaju. Naravno, mnogi neće priznati istoricistički ili proročanski karakter svojih misli o neminovnosti boljeg sutra. Praksa, međutim, kazuje drugačije. Ovo nije prvi nakaradno sastavljen i još nakaradnije usvojen zakon pravdan „kolateralnom štetom“ u neminovnom istorijskom procesu koji melje i svetlom budućnošću koja samo što nije.

Nema prečice do otvorenog društva, i svaki je korak važan. Proizvodnjom autokratskih zakona i loših političkih odluka da bi se put do Evrope ubrzao ili skratio, taj put će se samo produžiti i zakomplikovati. A na prvoj ozbiljnoj raskrsnici će se skrenuti pogrešno.