Plemeniti divljaci?

Nije kriva ni 5G telefonija, baš kao ni zli naučnici po laboratorijama.

Sve ove i slične teorije zavere razbucao je 17. marta, u vrhunskom naučnom časopisu Nature, profesor imunologije i mikrobiologije Kristijan Andersen (!) sa saradnicima. Detaljnom analizom genoma SARS-CoV-2, čvrsto i nedvosmisleno je dokazano da ovaj virus ima isključivo prirodno poreklo.

I da u njegovoj genetici nema ama baš nikakvih tragova laboratorijske intervencije ili ljudske manipulacije.

Izvesni protein ovog virusa toliko je efikasan, da je zasigurno posledica evolucije u prirodnoj selekciji, a ne veštačkog ili genetskog inženjeringa. Naprosto, videlo bi se odmah da je čovek tu nešto prčkao. Poslušajmo Kristijana Andersena koji je laboratorijski razgolitio virus – car je go, a koronavirus prirodan.

A nije kriv ni onaj nulti Kinez na kojeg je sa pijačnog slepog miša valjda skočio koronavirus, evoluirajući u nešto patogeno i smrtonosno. Nisu krivi ni penzioneri ili omladina sa pundravcima u zadnjici, umesto da dotičnu posade kod kuće.

Niti srpski turisti i putnici, baš kao ni povratnici (tj. migranti) koji rade po Evropi, a kojih se pribojavamo kao kuge.

Nedovoljno obavešteno i/ili neozbiljno ponašanje svih nas jeste odgovorno za prenošenje zaraze. Ali ono nije prouzrokovalo kovid-19. Uzroci ove pandemije i drugih zaraznih bolesti mnogo su dublji. I nalaze se u samim osnovama našeg načina života: u našoj poljoprivredi, u našim gradovima, u našoj trgovini. U našoj civilizaciji. Kako to?

Prvi ljudi pojavljuju se u istočnoj Africi pre oko 2,5 miliona godina, a naša vrsta čoveka, homo sapiens, pre oko 200.000 godina. A poljoprivreda? Pre tek oko 11.000 godina.

Prvi metalni alati pre oko 7.000, a prva država i prvo pismo pre samo oko 5.400 godina. Takoreći – juče. Najveći deo ili 95 do 99 odsto svoje istorije na planeti Zemlji, ljudska vrsta je živela u srodničkim skupinama malog obima (20-25 ljudi), bez stalnih naseobina, i bavila se lovom i sakupljanjem.

Ako bi istorija čoveka bila predstavljena u 24 sata, i počela u ponoć, onda bismo kao lovci-sakupljači proživeli celu tu noć, pa jutro, podne, veče, i najzad usvojili poljoprivredu tek oko 23.54 sati.

A mi ovih 95 do 99 odsto istorije ljudske vrste nazivamo nekakvom – praistorijom. I, poput skorojevića, samozadovoljno se divimo otkriću poljoprivrede, prvim gradovima, egipatskim piramidama i drevnim civilizacijama, zbog kojih je čovek navodno izašao iz mitološke pećine i poslovičnog divljaštva (pre pet minuta). Dok nas ne pogodi pandemija.

Jer, zarazne bolesti upravo su posledica poljoprivrede, gradova i društava većeg obima. Bio je to smrtonosni dar (ili osveta?) domaćih životinja, kako piše antropolog i biolog Džared Dajmond.

Tačno sve zarazne bolesti čoveka imaju poreklo u životinjama koje smo svojevremeno obuzdali i pripitomili: svinjama (grip, veliki kašalj), kravama (male i velike boginje, tuberkuloza), kokoškama (malarija), ili životinjama koje su zbog poljoprivrede počele da žive sa nama: miševima, pacovima i vaškama (kuga, tifus). Od početaka civilizacije, mi živimo i spavamo u blizini domaćih životinja, i njihovi mikrobi nas napadaju konstantno. Na većinu smo otporni, ali pukom slučajnošću evolucije, pojedini pronađu pravu formulu da nas ozbiljno zaskoče, zajašu i zaraze.

Poljoprivrednici žive i sedelačkim načinom života (ili u društvu sopstvenih telesnih izlučevina), u naseobinama koje su 10 do 100 puta veće od skupina lovaca-sakupljača (koji radije tumaraju po savani ili džungli). Što je sve dodatno idealno za zarazu i poput Diznilenda za širenje mikroba. Naravno, situacija je mnogo opasnija u gradu, nego na selu.

Juče, kao i danas, upravo gradovi predstavljaju najveća žarišta bolesti za čoveka, odnosno pravi raj za mikrobe. U njima je stanovništvo još gušće sabijeno i još nehigijenskije. Najzad, dodatni rasadnik mikroba bila je i ostala globalna trgovina. Upravo trgovačkim putevima sa Afrikom, Bliskim istokom i Kinom, u antički Rim stižu velike boginje, a u Konstantinopolj i Zapadnu Evropu bubonska kuga (zbog trgovine krznima punim buva). Kao karavanima kamila i konja nekad, mikrobi danas pristižu brodovima i avionima.

Epidemije mogu da eksplodiraju jedino u zgusnutim društvima velikog obima, tj. u ljudskoj ekologiji brojnih i gusto naseljenih populacija. Što znači, paralelno sa poljoprivredom i gradovima, odnosno tzv. zelenom i urbanom revolucijom. Kako ono beše, revolucija jede svoju decu?

Otuda se prvi dokazi o velikim boginjama pojavljuju baš u civilizaciji drevnog Egipta (ožiljci na koži mumije iz 1600. godine p.n.e), a pisani dokazi o kugi (tifusu) u antičkoj Grčkoj Perikla i Tukidida. Masovne zarazne bolesti jednostavno ne mogu da se održe u malim, nomadskim i međusobno izolovanim skupinama lovaca i sakupljača koje nemaju i ne znaju za domaće životinje.

I među njima postoje zaraze, ali ne mogu da postoje – epidemije. Sve do kontakta sa civilizovanim čovekom, ove populacije mahom oboljevaju od crvolikih parazita, insekata, paukova i zmija.

Uzgred, tačno onih živih bića kojih se i mi, civilizovani po svojim betonskim džunglama plašimo i gadimo. A zašto? Jer između ušiju i dalje nosimo mozak iz Kamenog doba, iz onih 95 do 99 odsto naše istorije kao vrste.

I zato je aktuelna pandemija koronavirusa pravi trenutak da se zapitamo – da li nam je sve to uopšte trebalo?

Ili je, u pet minuta do ponoći, ovo bila greška? Ishrana lovaca-sakupljača bila je i zdravija i raznovrsnija u poređenju sa umobolnom pšenicom, ječmom ili pirinčem svakog prokletog dana. Prvi poljoprivrednici bili su neuhranjeniji, niži rastom i kraće su živeli od lovaca-sakupljača sve do otkrića vakcinacije i higijenskih normi u 20. veku.

A sa civilizacijom ne dolaze samo rad na njivi i smrtonosni mikrobi, već i ogromne društvene, klasne, političke i rodne nejednakosti među ljudima. Civilizovani čovek i danas smatra da je život lovaca-sakupljača bio hobsovski usamljen, bedan, grub, težak i kratak. A u stvarnosti, lovci-sakupljači rade samo oko 15 sati nedeljno i ostatak vremena provode u igri, plesu, razonodi i seksu. Šta bi na to rekli radnici po fabrikama u Mančesteru iz 19. veka? A seljaci i radnici danas?

I mit o proterivanju Adama i Eve iz Edenskog vrta verovatno je alegorija o čovekovom prelasku iz lova i sakupljanja u proizvodnju hrane. I u pitanju je bila kazna, jer se nije poslušalo boga. Poljoprivreda i civilizacija jesu donele metal, pismo, nauku, medicinu, automobile i mobilne telefone, ali i robove, kmetove, kraljeve, gazde, neuhranjenost, eksploataciju, globalno zagrevanje i – zarazne bolesti.

Da li to znači da treba da se vratimo natrag?

U doba od pre 11.000 godina, kad su na celoj planeti postojale samo male i izolovane skupine lovaca i sakupljača? Zahvaljujući kovidu-19, deluje kao da smo već tamo.

Nema masovnih događaja, a ljudski susreti i nabavke tiču se samo najosnovnijih (primitivnih?) potreba – hrane, pića i lekova. Smanjili smo trgovinu i gotovo sve usluge.

Nema civilizovanih luksuza poput javnog prevoza, restorana, turizma, frizure, depilacije, teretane, biblioteke, pozorišta, utakmica, popravke zuba ili kupovine nove haljine i cipela. Baš kao i lovci-sakupljači, postajemo ekstremno teritorijalni, čuvamo svoje granice i podozrivi smo prema strancima i neznancima.

Najzad, zar unaokolo ne lovimo i ne sakupljamo brašno, ulje, kvasac i toalet papir?

Dok gradovi podsećaju na afričke savane ili pustinje.

S druge strane, i takođe poput ovih primitivnih društava, obraćamo veću pažnju na svoje najbliže srodnike, na starije i bolesne.

Muzeji, pozorišta, univerziteti, izdavačke kuće itd, svoje sadržaje i intelektualne svojine najednom nude besplatno svima.

Razvijamo solidarne i egalitarne modele razmene dobara. Uostalom, društva lovaca-sakupljača Marks i Engels su i nazvali primitivnim komunizmom. A umesto menadžera, brokera, advertajzera, influensera, programera, IT-stručnjaka, pravnika ili sociologa, ceo svet je opet na ramenima dobavljača hrane, edukatora i vračeva, odnosno apotekara i medicinskih radnika.

I ljudsko zdravlje nam je postalo važnije od privrednog rasta, pomodnih identiteta ili političkih ideologija. U karantinu u svojim domovima, imamo više vremena za razonodu i/ili za svoju decu. Upravo kao lovci-sakupljači ili za razliku od modernog čoveka. Dok usput ne nosimo brushaltere, poput žena sa naslovnica Nacionalne geografije. Postajemo li to Rusoovi – plemeniti divljaci?

Dakle, za pandemiju koronavirusa jeste kriva ljudska životinja. Ali ne tako što je ovaj virus proizvela u laboratoriji, već tako što je poželela da proizvodi hranu, da trguje, i da živi u stalnim naseobinama poput sela i gradova. Pitanje da li nam je to uopšte trebalo ostaje filozofsko, i za neke bolje dane.

I verovatno neće ova pandemija biti kraj civilizacije kakvu poznajemo.

Kad je spomenuti Ruso izneo svoju mitologiju o plemenitom divljaku, Volter mu je odgovorio da je sve to simpatično, ali da je on ipak navikao da hoda na dve noge.

Međutim, nešto i te kako možemo da usvojimo od naših predaka iz praistorije, a zapravo od juče. Iz vremena kakvi smo bili celu noć i dan, sve do 23.54 sata. A to je sledeće: da rmbačimo manje, da budemo oprezniji, kao i jednakiji među sobom. I solidarniji, pažljiviji i plemenitiji jedni prema drugima.