Pljačkaši zdravlja

Ovaj put, taj zloglasni internet junak ili trol savetovao je (porodicu) čoveka obolelog od benignog kancera mozga da nipošto ne ide kod lekara, već samo da pije čajeve i travke, jede sirovu hranu, šeta se po svežem vazduhu i pozitivno razmišlja. Nakon čega je, gle čuda, ovaj čovek i preminuo. Petrović se tada dodatno razleteo i rastrčao po televizijama, nastavljajući da zagovara svoje nadrilekarske doktrine, ali i bar jednu medicinsku – da pere ruke od svega. Baš kao i da arogantno i bez trunke empatije optužuje žrtve. Nije to ništa novo. Dok je omladina upoznala Petrovića preko „Pod mač, bato“ verbalnih svinjarija i nesmešnog zagovaranja srednjovekovne teokratije, on je poodavno prisutan u javnom prostoru Srbije. Stariji se sećaju TV Palme koja je izdašno puštala religijske dokumentarce i snimke sa predavanja gde je mlađi i vitkiji Petrović bogoradio protiv Čarlsa Darvina i teorije evolucije. Kao i protiv masona, abortusa, televizije, Holivuda i rokenrola kao Sataninog igrališta, tvrdeći da je svet nastao za 6 dana i da su dinosaurusi i ljudi živeli zajedno. Međutim, negde u međuvremenu, Petrović je bio shvatio da se ove televangelističke propovedi i vulgarni kreacionizam sa američkog „Biblijskog pojasa“ ne primaju dovoljno u Srbiji. Pa je i on „srbnuo“ i okrenuo se odbrani i zaštiti Ratka Mladića i „Velike Srbije“, homofobiji, mizoginiji, pseudoistoriji i kleronacionalizmu. Baš kao i „prirodnoj medicini“, sirovoj hrani, antivakcinaštvu, te „lečenju“ kancera. I, ironično i bukvalno, postao je „viralan“.

Međutim, ne radi se uopšte o samom Miroljubu Petroviću. On je samo vrh nadrilekarskog brega. I relativno laka meta kao dežurni čudak ili arogantni ekstremista: nešto poput saobraćajne nesreće u koju ne želimo da gledamo, ali ne možemo da odvojimo pogled. Problem je u tome što ovakvih nadrilekara, prodavaca magle, žetelaca ljudskog zdravlja i uzimača danka u krvi ima u hektolitrima i na svakom koraku. Manje su agresivni i glasni, ne mešaju se u politiku, ali takođe vrebaju lakoverne i ljubazno „leče“ sumnjivim, nedokazanim i dubioznim metodama. Drugim rečima, po Srbiji operiše čitava armija „alternativaca“ ili nadrilekara: ajurvedista, akupunkturista, apiterapeuta, astralnih projektaša, aromaterapeuta, autogenih trenera, autosugestičara, Bahovih kapljičara, bioenergetičara, čakrista, ći-gongista, dodavača ishrani, duhovnih iscelitelja, energetskih terapeuta, fengšuista, fitoterapeuta, herbalista, hidroterapeuta, hipnotizera, holističara, homeopata, iscelitelja kristalima, iscelitelja molitvom, jedača sirovog i presnog, jogi majstora, kineskih tradicionalaca, kineziologa, kiropraktičara, klistiraša varikinom, koloidnih srebrnista, kvantnih medicinara, lajf koučeva, magnetnih terapeuta, makrobiotičara, muzikoterapeuta, nameštača kičme, naturopata, neurolingvističkih programera, njuejdžera, otvarača trećeg oka, pozitivnih mišljača, pročistača organizama, radiestezista, refleksologa, reikiovaca, smehoterapeuta, su-đokista, šijacista, šamana i ostalih šarlatana.

Jer, šta je tačno „alternativna medicina“? Ona „medicina“ čije metode lečenja ne počivaju na naučnim dokazima i naučnoj metodologiji. U pitanju je „lečenje“ koje još uvek nije dokazano uspešno, koje jeste dokazano neuspešno, i/ili za koje je nemoguće dokazati da (ni)je uspešno. U realnom i praktičnom smislu, „alternativna“ i „komplementarna“ medicina samo je neutralni, varljivi i politički korektni termin za – nadrilekarstvo. Uopšte ne postoje „alternativna“ i „nealternativna“, „nezvanična“ i „zvanična“, „prirodna“ i „neprirodna“ medicina. Kako se zove „alternativna medicina“ za koju je dokazano da je uspešna? Zove se – medicina. Travka, jedinjenje, sastojak, aktivna supstanca, metoda ili tehnika koje dokazano leče i pomažu ljudima odmah postaju deo (naučne) medicine, kao što se to dogodilo od Aspirina do Vijagre. Dok, umesto na dokazima, istraživanjima, testovima i eksperimentima, tzv. „alternativna medicina“ počiva jedino na ličnim i anegdotskim svedočanstvima, rekla-kazala folkloru, i na metafizičkim spekulacijama o „silama“ i „energijama“, „aurama“, „čijevima“ ili „čakrama“. Baš kao i na lakovernosti ljudskog uma, odnosno razumljivom ljudskom strahu od lekova ili hirurških intervencija u „hladnom“, birokratizovanom i prečesto skaradnom sistemu (srbijanske) zdravstvene zaštite. Mi živimo i u visoko demokratizovanoj, „uradi sam“ ili pak populističkoj kulturi u kojoj se autoriteti ili društvene elite dovode u pitanje, gde onda potpadaju i „mrski“ i „nadobudni“ lekari u belim mantilima. Naravno, i oni jesu ljudi satkani od krvi i mesa (a ne od misteriozne „bioenergije“!), i skloni su greškama, otaljavanju, neznanju i korupciji kao i svako od nas. Međutim, izuzetan je problem, i sa potencijalno smrtnim ishodima, ukoliko se u pitanje tada paralelno dovodi i autoritet – dokaza, nauke i znanja.

A kada zaveraški i (ne)kritički cipelarimo tzv. „naučnu“ i „zvaničnu“ medicinu, dakle – medicinu, prisetimo se i sledećeg. Mnogi dijabetičari danas žive sasvim normalno zahvaljujući insulinu, mnoge zarazne bolesti su potpuno iskorenjene zahvaljujući vakcinaciji, a milioni i milioni ljudi svoje živote duguju hirurgiji, transfuziji, antibioticima ili penicilinu. Stotinu mu acetilsalicilnih kiselina ili ibuprofena, koliko svakodnevnog bola i patnje smo uspeli da smanjimo zahvaljujući Aspirinu ili Brufenu? Zato alternativni predatori ili lešinari u svoju zamku najčešće hvataju obolele od (danas) najtežih bolesti poput kancera, pošto medicina još uvek nema adekvatan odgovor na pojedine oblike ove bolesti. Za njih, kancer je samo simptom čiji uzrok valja tražiti u pogrešnoj ishrani ili uopšte modernom načinu života, pa se kao „lekovi“ skupoceno sugerišu razne „prirodne“ tinkture, čajevi, voća, povrća, ulja i koštice. Na ovaj način samo se dodvorava našoj romantičarskoj i (post)industrijskoj privučenosti ka „prirodnom“. A pri tom zaboravljamo da su i gljivice, bakterije i virusi (npr. HPV koji izaziva rak grlića materice) takođe – potpuno i 100% prirodni. U tržišnoj utakmici za tela, duše i novčanike bolesnih ljudi, medicinske procedure tada se reklamiraju kao opasne zato što podrazumevaju „sečenje“ (operaciju), „zračenje“ (radioterapiju) i „trovanje“ (citostatike ili hemioterapiju). Prosečnom i prirodno preplašenom čoveku ovo može da zazvuči relativno suvislo, a što sve dovodi do lične i društvene tragedije.

Zato što, prvo, mnoge „prirodne“ supstance i te kako mogu da budu štetne po naše zdravlje. Koštice kajsija mogu da sadrže cijanid, sirovo mleko može da sadrži salmonelu, žitarice i orasi famozni aflatoksin, „organsko“ povrće učestalo sadrži bakterije poput Ešerihije koli, banalna ceđena pomorandža ili grejpfrut mogu da spreče delovanje mnogih važnih lekova, a i otrovne pečurke su sasvim „prirodne“, zar ne? Drugo, „alternativno lečenje“ od kancera najčešće lišava pacijenta najvećeg resursa koji on ili ona imaju na raspolaganju – vremena. Verovatnoća izlečenja od raka veća je ukoliko se sa medicinskim lečenjem počne što pre. A ukoliko se prvo posvetimo dugotrajnim „alternativnim“ terapijama, dijetama i specijalnim režimima ishrane, izgubićemo dragoceno vreme i praktično osuditi sebe na smrt. Najzad, kancer baš i nije samo bolest modernog doba i nezdravog načina života, koliko god pušenje, alkohol, azbest, stres i ostalo doprinosili njegovom razbuktavanju. Samu reč „kancer“ skovao je još Hipokrat u 5. veku pre nove ere, kancer kostiju pronađen je i među egipatskim mumijama, a o kanceru dojke pisalo se i u drevnim egipatskim rukopisima iz 1500. godine pre nove ere. Kancer dobijaju i psi i mačke, i ptice i ribe (da, i ajkule!), pa čak i školjke, a tumori su pronađeni i među ostacima dinosaurusa. A svi su se oni valjda hranili „prirodno“ i živeli „zdravo“? Psihološka poenta je sledeća: slučajne i nasumične ćelijske mutacije u pravcu kancera jednostavno su nam mentalno nepodnošljive. I onda tragamo za vezama i uzrocima tamo gde ih nema. Pa dajemo sve od sebe da ih zauzdamo i ukrotimo „zdravom hranom“, „pozitivnim razmišljanjem“ i ostalim molitvama, nezavisno od dokaza i od zdravog razuma.

Štete od nadrilekarstva ili „alternativne medicine“ u našem i svakom društvu su ogromne i gotovo nesagledive. One mogu biti direktne u smislu neposrednog narušavanja zdravlja, nanošenja nepotrebnog bola i patnje, pa i prevremene smrti pacijenata. Ali i indirektne u smislu spomenutog gubitka dragocenog vremena za lečenje, te širenja popularnosti ovih dubioznih i opasnih metoda u javnosti. Te su štete i ekonomske, zbog poprilične količine novca koji se, na sivo i na ruke, sliva u džepove dežurnih nadrilekara. Kao i psihološke, zato što već ranjive pacijente izlažu kognitivnim pogreškama, teorijama zavere i lažnim zaključivanjima o (ne)uspešnosti određene terapije. Najzad, te su štete i sociološke. Svako društvo koje reklamira iracionalne zablude, obmane i laži, i pridaje nekritičku medijsku pažnju opasnim šarlatanima i prevarantima, zapravo se vraća u mračno doba antinaučnog misticizma i antimodernog opskurantizma. Pljačkaši na Divljem Zapadu poslovično su govorili: „Pare ili život!“. Moderni nadrilekari i pljačkaši zdravlja su ti koji nam kradu – i pare, i život.