Pobačaj znanja

Gotovo svi su odgovorili da, naravno, vrlo dobro znaju. Međutim, kada su ih ovi psiho-podlaci sa Univerziteta Jejl zamolili da zaista (i malo detaljnije) objasne kako to tačno ove drangulije rade, gotovo svi ispitanici su slavno propali. Verovatno i u zemlju od sramote. Rozenblit i Kil su ovo nazvali „iluzijom dubinskog objašnjenja“. LJudi naprosto misle da razumeju složene fenomene sa mnogo većim stepenom preciznosti, koherentnosti i dubine, nego što je to zaista slučaj. Sa izuzetkom Sokrata i sličnih, ljudi odistinski ne znaju koliko ne znaju.

A nismo ni morali da budemo u uzorku Rozenblita i Kila. Naime, ulogu ovih nezgodnih psihologa svakodnevno igraju i radoznala deca. Često zapitkuju „A kako ovo radi?“, pa se njihovi roditelji, vaspitačice i učiteljice češkaju po glavama, izmišljaju, lupetaju, ili odgovaraju sa „Kad porasteš, kazaće ti se samo“ i „Idi, loptaj se“. Željni da pouče plodove svojih prepona životu, roditelji su prvobitno samouvereni, pa možda i počnu da objašnjavaju stvari. Da bi ubrzo sami sebe uhvatili pred zidom neznanja i parkirali se u tom mraku. Upravo to je „iluzija dubinskog objašnjenja“. I mnogo je češća i uobičajenija nego što to volimo da priznamo. Sebi, pa i toj prokletoj dečurliji.

Neki drugi psiholozi sa Harvarda i UCLA su zatim primenili ovaj fenomen naše kolektivne iluzije i zablude o znanju na – politiku. Priupitali su Amerikance da razmotre i procene nekoliko relativno kompleksnih, ali i duboko polarizujućih politika u vezi sa američkim sistemom zdravstvene zaštite, sankcijama prema Iranu, programom smanjivanja emisije štetnih gasova, podizanjem godina starosti za odlazak u penziju itd. Rezultati su bili isti, i jednako blamantni. Ljudi su se prvo izjašnjavali da li podržavaju te politike ili ne, i gotovo svi su posvedočili da sasvim dobro znaju o čemu se tu radi. A onda su ljubazno zamoljeni da detaljno objasne kako ove politike zapravo (treba da) funkcionišu i – ništa. Prdež mozga. Ko sad da zna baš sve detalje i mehanizme, pobogu i naopako?

Pre nego što posprdno odmahnemo rukom uz jedno „Haha, glupi Ameri, nemaju pojma“, trknimo do ogledala. I razmislimo o razlozima za sopstvenu podršku određenim javnim politikama. Uzmimo za primer – pravo na abortus. Evo, u susednoj, mrskoj i nebratskoj Hrvatskoj, izvesna Inicijativa „ProLajf“ je pre par dana pokrenula odurnu i emocionalno pornografsku kampanju protiv abortusa („Želim živjeti“) pred Ustavnim sudom. I sad, hvala progresivnoj Titovoj Jugoslaviji, feminizmu i zdravom razumu, čitaoci ove kolumne verovatno su protiv zabrane abortusa. To jest, na strani su slobodnog izbora žene, dok ovu drugu ekipu sa fiksacijom na nerođene fetuse smatraju za reakcionarne verske fanatike.

Pa ipak, koji su tačno naši razlozi za odbranu prava na abortus? Da li umemo da ih elaboriramo i logički odbranimo u četiri-pet prosto-proširenih rečenica? Ne računajući tu abortuse kao posledicu silovanja ili ugrožavanja života majke, i bez pozivanja na zloglasne ofingere ili vešalice za odeću iz Čaušeskuove Rumunije? Jer, dosledna, suvisla i razumna odbrana prava žene na abortus zapravo i nije tako jednostavna kako nam se to obično čini. Kako to? Narativ o abortusu uokviren je u raspravu o „pravima“ (bilo žene, bilo fetusa). Ali, „prava“ su isključivo ljudska konvencija, sporazum i dogovor – ne postoje „prava“ u kosmosu ili univerzumu. Već samo atomi, fizičke sile i crna materija ili šta već. U tom apsolutnom smislu, (reproduktivna, ljudska ili ženska) „prava“ su samo zgodna fraza. Metafizika, a ne fizika. Dakle, jedan vešt jezički blef koji služi da zamaskira i učini objektivnim nešto što je plod ljudskih dogovora i pregovora. Po Nirnberškim zakonima, Jevreji su u nacističkoj Nemačkoj imali sasvim drugačija „prava“ na koja su se spremno pozivali nacisti. Da li su ta prava bila okej, samo zato što se zovu prava?

Zatim, zagovornici „prava“ na abortus zapravo govore o abortusu do 10. nedelje trudnoće. Niko, pa ni zadrte feministkinje nesklone brijanju pazuha, ne smatraju da žena ima „pravo na izbor“ da abortira fetus koji je star 9 meseci. A zašto, moliću? Fetus je i dalje u telu majke, zar žena beše nema pravo da radi sa svojim telom šta poželi? Drugim rečima, za suvislu elaboraciju prava na abortus, potrebno nam je objašnjenje zašto su abortusi do 10. nedelje trudnoće moralno prihvatljivi, a oni nakon 10. nedelje to nisu. Jer i fetusi iz prvog tromesečja, kao i oni iz trećeg, imaju potencijal da se razviju u ljudska bića. Dakle, ne može biti reč o faktoru potencijala za razvoj. Hm, da li je onda reč o tzv. „vijabilitetu“, tj. o sposobnosti fetusa da preživi izvan tela majke? U tom slučaju, naš politički i društveni stav o abortusu zavisi od – tehnologije. Ali, danas se deca rađaju i preživljavaju već nakon 22 nedelje, a napretkom tehnologije će verovatno moći i ranije (npr. odgojeni u veštačkim matericama u nekakvoj naučnofantastičnoj budućnosti).

Okej, ako nisu ni prava, ni potencijal, ni vijabilitet, šta je onda važno? Šta to fetusi nakon desete nedelje života imaju, a abortirani fetusi ne? Da li možda osećanje bola? Emocije? Svest? Avaj, sve to imaju i životinje koje većina nas (spremno) ubija i jede. I prasići osećaju bol, imaju emocije i svest o sebi, kao i složene odnose sa drugim prasićima i majkom. Onda se može se reći da matoriji ljudski fetusi imaju pravo na život samo zato što su ljudske životinje. I sad, pošto do 10. nedelje života fetusi baš i ne izgledaju naročito kao ljudi (npr. njihove majke) ili kao ljudske bebe – već kao neki punoglavci – abortus nam nije toliko strašan. Ali, to ne zvuči kao naročito moralna pozicija, kada se bolje zamislimo, zar ne? Ne postoji jasna linija podele oko toga kada fetus „izgleda“, a kada „ne izgleda“ kao ljudska beba. Uostalom, šta ćemo sa eventualnim neljudskim vanzemaljcima, kao npr. iz „Zvezdanih staza“, koji misle i osećaju baš kao i mi? Imaju li i oni pravo na abortus, i do koje tačno nedelje?

Dakle, koliko god nam to zvučalo gnusno i odurno, jedna logički koherentna, argumentovana i suvisla odbrana prava na abortus zapravo je vraški teška. Ona je proizvod naših komplikovanih moralnih osećanja koje ne možemo opravdati, ali ni ignorisati. Mnogi među nama, uključujući tu i ovog sociologa i kolumnistu, čvrsto veruju u to da žene treba slobodno da odlučuju šta da rade sa svojim telima. Ali, da, samo do 10. nedelje života fetusa, jer dotični otprilike do tada ne izgledaju baš skroz kao ljudske bebe. A posle tog nekog arbitrarnog vremena, smatramo da žena odjednom više nema metafizičko „pravo“ da sa svojim telom i budućom bebom radi šta poželi. Zvuči idiotski i nelagodno, tako je. Svi mi imamo svoje intuitivne sudove, nepotkrepljene tvrdnje i nekoheretne argumente. Naše argumentacije najčešće su samo racionalizacije sopstvenog ličnog, političkog i ideološkog stava.

No, srećom po nas, tek „argumentacije“ strane koja je za zabranu abortusa zvuče intelektualno jeftino, nenaučno, nesuvislo, nemoralno i nakaradno. Ali njih već znamo da iskritikujemo – kakav život, kakva crna duša kad banalni spermatozoid uleti u prozaičnu jajnu ćeliju? Nije li „ubistvo“ onda svako sprečavanje začeća, od apstinencije, preko kontracepcije, do slučajno srušene epruvete u klinici za veštačku oplodnju? Pa silovanje, pa bolesti, pa rizici ilegalnih abortusa? Zlo i naopako primoravanja na neželjenu trudnoću itd., itd.? Vrlo smo uspešni u uviđanju racionalizacija i nekoherentnosti u stavovima naših političkih protivnika i ideoloških suparnika. Ali, jako smo traljavi sa našim sopstvenim mentalnim greškama u koracima.

Ovo što važi za abortus, važi i za sve druge javne politike. Da li zaista razumemo šta je BDP? Razlika između fiskalne i monetarne politike? Šta su pregovaračka poglavlja sa Evropom? Da li smo čitali predlog budžeta pa mu se (ne) protivimo? Znamo li šta je tačno većinski, a šta proporcionalni izborni sistem? Umemo li da objasnimo zašto su subvencije za poljoprivredu dobre ili ne? Zašto (ne) treba povećati plate? Imati besplatno ili papreno skupo visoko obrazovanje? Jeftinije markice za prevoz za penzionere? Izuzeće od PDV za bebi-opremu? Koliki uopšte treba da bude PDV i zašto i šta je to uopšte? Zbog čega (ni)je dobro ukinuti smrtnu kaznu? Ući u NATO? Dozvoliti brak i usvajanje dece homoseksualcima? Legalizovati marihuanu? Eutanaziju? Umemo li da pričamo o tome duže od pet minuta, i da istinski argumentovano branimo svoj stav – mimo političkih floskula, ideoloških pristrasnosti i ličnih nahođenja?

Nemamo pojma, budimo iskreni. Zamislimo samo radoznalo dete koje nam postavlja sva ta pitanja, odnosno krupnih očiju zahteva detaljan odgovor o tome kako neke politike tačno zaista tačno i detaljno funkcionišu. Srećom po nas, zapitkuje nas samo kako to radi sifon. Kada je o javnoj politici reč, najbolje što umemo jeste da pravimo grube i neuke analogije između države i domaćinstva ili čak države i organizma. Ali zato, poput rupe na zadnjici, svi imamo stav. I šta onda? Kako se izboriti sa samouverenom i sveznalačkom „iluzijom dubinskog objašnjenja“ u našoj glavi, opasno skopčanoj sa biračkim pravom u demokratiji? Tako što ćemo umesto zatvaranja u parohijalne rovove (sa barikadama između), i umesto cenzure i progona drugačijeg mišljenja, dopuštati i ohrabrivati upravo argumentovanu debatu i diskusiju po medijima. Jer, u suprotnom, naše će znanje ostati abortirano i jalovo.