Pokvarena omladina

 Bez obzira na to koliko je ova filmska priča istinita, ubistvo Sokrata u kontekstu demokratije (p)ostaće inspiracija mnogim filozofima i analitičarima. Posebno interesantni i antologijski poznati su razlozi za smrtnu presudu: Sokrat nije verovao u (zvanične) bogove i kvario je omladinu. Biti ateista i kvariti omladinu su i za relativno demokratsku i progresivnu Atinu bili dovoljni razlozi za nečije smaknuće. Opštepoznatost navedenih razloga, odnosno deklarativnih povoda, svedoči o tome koliko su nam te opasne fraze zapravo poznate i bliske. Ne verovati u boga i kvariti mlade – nešto je što se ne oprašta. Ako ovog puta ostavimo ateizam po strani, otkud to da je kvarenje omladine smrtni greh? Pod geslom straha za budućnost mladih još od antičkog doba moglo se progurati sve, pa i ubistvo.

Pokvarena omladina je omiljena, pa i nedavna, tema pojedinih medija u Srbiji. Svako malo pojave se navodi o mladima koji rano ležu a kasno ustaju, koji svoje slobodno vreme provode pred televizorom ili računarom, te koji u širokom luku beže od pozorišta i galerija. I koji se ne druže i ne vole kao što se nekad družilo i volelo. Njihovi životi navodno su ispunjeni dosadom i odsustvom smisla, a ideali su laka zarada i laka zabava. Tada se kritikuju popularna kultura, savremene tehnologije, konzumerizam i materijalizam. Predlažu se skraćenja radnog vremena ugostiteljskih objekata i objekata za svekoliku razonodu, zagovara se vešto prikrivena cenzura televizijskih sadržaja, i tako dalje. U kontekstu ekonomske krize, ulje se doliva na recesijsku vatru time što se govorka i o kulturnoj, moralnoj i sličnim krizama. Mladi su, kao i u Sokratovo doba, omiljeni akteri. Sudije su, ovog puta, psiholozi, lekari i poneki zalutali sociolog.

A istina je potpuno drugačija. U istoriji ovog društva, nikada nije bilo više kulturnih sadržaja za mlade nego što je to danas slučaj. I nikada više mladih nije u njima participiralo. Prvi razlog je urbanizacija, odnosno omasovljenje gradskog stanovništva, a samim tim i kulturnih sadržaja. Drugi razlog su savremene tehnologije, odnosno omasovljenje televizijskih aparata, računara i interneta, a samim tim i informacija i dostupnosti kulture. Problem je u tome što profesionalni branioci omladine od nje same, kulturu mere prema sopstvenim, neretko elitističkim, standardima. I svode je na klasičnu muziku (eventualno džez), konvencionalno pozorište, i poneko državno veče državne poezije. Međutim, to više govori o njima nego o omladini. Istraživači omladine tada tako često nalikuju babama ili tetkama koje se sa nostalgijom u srcima i preponama prisećaju igranki i korza.

Uz to, „omladina“ kao takva i ne postoji. Savremeno društvo karakteriše izuzetan diverzitet i heterogenost, što je posebno tipično za ljude u mlađoj životnoj dobi. I zato su sve državne strategije, planovi, programi i ostalo koji su usmereni na „mlade“ – usmereni preširoko, i samim tim u startu osuđeni na neuspeh. Mladi ljudi su ljudi sa međusobno veoma različitim interesovanjima, vrednostima i moralnim koordinatama. Grupisati ih sve pod jednu odrednicu „omladina“ znači promašiti poentu. Odnosno, ne poznavati dobro predmet o kojem se govori ili želeti armije mladih klonova dresiranih prema sopstvenom ukusu.

Praksa uterivanja kulture prema kulturnim standardima državnih birokrata ne može izaći na dobro i/ili kvalitetno. Svaki nastavnik koji je imao tu nesreću zna koliko je saterivanje srednjoškolaca u pozorišta i galerije uzaludan posao. Na kraju krajeva, da li neko zaista mašta o mračnoj utopiji u kojoj se horde mladih umesto u diskoteke guraju na „Labudovo jezero“, a na zidove svojih soba, umesto postera omiljenih bendova, lepe reprodukcije omiljenih impresionista i kubista? Profesionalni nametači vrednosti odbijaju da shvate da je masovna kultura takođe kultura. A da su današnji sadržaji visoke kulture nekada takođe smatrani leglom dekadencije i razvrata. I nečim što, naravno, kvari omladinu.

Mogu nam se ne dopadati mnoge stvari, pa i to kako „omladina“ provodi svoje slobodno vreme. Nezadovoljstvo stvarnošću treba negovati kao potreban duh skepticizma i društvene kritike. Međutim, drugima i mlađima od sebe propisivati kako ta stvarnost treba da izgleda – predstavlja korak sasvim druge vrste. Uz to, ako omladina ostane pokvarena, dekadentna, nekulturna i nemoralna, to jest nastavi da nervira sve one stare, moralne i kulturne – možda ovo društvo ima neku šansu.