Popularnost

Dovoljno je da ture maskaru, puste kosu, a cvikere sa debelim ramom zamene kontaktnim sočivima i, voilŕ, nova Mis popularnosti. Slični sadržaji su zatim zajahali i format rijaliti televizije, gde samozvani modni gurui sumnjivih seksualnih preferencija sugerišu „potpuni preobražaj“ nekakvim zapuštenim nesrećnicima za 15 minuta vorholovske popularnosti i slave (između reklama). Dođavola, i bez belosvetskih formi i formata ovdašnji Drugi dnevnik je sasvim dovoljno „rijalitija“ za jedan život. Uspon Aleksandra Vučića je upravo jedna takva arhetipska priča. Neharizmatični dugajlija i žgoljavko u senci harizmatičnih figura je strpljivo čekao svoj trenutak i, vidi ga sad, postao je najpopularniji političar u zemlji, sa odlučnošću i manirima, te modernim cvikerom između. Žaba i evropski princ, svakako, pri čemu smo svi mi kolektivno princeza što ljubaka te usne.

I svi volimo takve podsticajne priče, baš kao što volimo čokoladu i ostale grešne strasti. One nas inspirišu jer nam poručuju sledeće: iako smo u školi bili čudaci koje su svi maltretirali, ili naprosto imamo male sise, nakon nekog vremena i uz ponešto vežbe i mi sami možemo postati atraktivni, harizmatični i popularni. Od ovakvih priča žive i tinejdžerski i ženski časopisi, teretane i fitnes centri, kozmetički saloni i prodavci veštačkih trepavica, kao i čitava industrija knjižurdi za samopomoć za kojima plače bar jedan ekosistem u Amazonu. Formule su različite, ali je uverenje isto: popularnost može da se izgradi. Jedini malecni problem s tim inspirativnim pričama je u tome što su one bajka. I što veze sa mozgom i naukom nemaju.

Kako svedoče pojedine studije, veliki deo naše (ne)popularnosti je nešto sa čim se rađamo. To da li smo u centru pažnje ili lutamo po marginama socijalnog bespuća, u velikoj meri zavisi od našeg genoma. Naučnici sa Harvarda i Univerziteta u San Dijegu su izučavali društvene mreže oko 1.000 adolescenata dvojajčanih i jednojajčanih blizanaca (da bi isključili faktore učenja), njihova prijateljstva i popularnost, a zatim im zagledali u DNK. Pokazalo se da njihovo mesto u društvenoj mreži – mesto zvezde ili mesto autsajdera – ima genetsku osnovu. Sve, kao i obično, verovatno ima i evoluciono objašnjenje i u vezi je sa boleštinama koje (ni)smo kačili u našoj evolucionoj prošlosti, ali to je već druga tema. Dakle, koliko god ulaganja i truđenja, odlazaka na žurke, odgovaranja na pozive, šminkanja, manira, doterivanja, umetanja čarapa u bruseve i prepone obavljali, džabe. To koliko ljudi će nas imenovati kao prijatelje, kao i koliko nas ljudi (pre)poznaju, deo je genetskog koktela u našim ćelijama, a ne Red Bull votki u našim čašama. Rođeni smo (ne)popularni i malo šta tu možemo da uradimo. Neki od nas su naprosto stvoreni za to da bude u centru pažnje, a drugi da kroz prozor posmatraju žurke na koje nisu pozvani. Kuloća je nasledna.

Jedna druga studija je bliže pogledala i u sadržaj te kuloće. I samo obnovila dobre stare stereotipe o lošim momcima. Naime, istraživači sa Univerziteta Mičigen Stejt su pokazali da se ljudima više dopadaju oni pojedinci koji krše pravila i suprotstavljaju se autoritetima, kada to rade u određenim prihvatljivim granicama. Pre nego što pomislimo da pušenjem, alkoholom, drogama i srednjim prstom učitelju možemo da proizvedemo sopstvenu popularnost – šipak. I u ovom slučaju se radi o individuama sa specifičnom kombinacijom gena, odnosno o osobama koje su prirodno sklone kršenju pravila. Istraživači su u laboratoriji okupili stotinu studenata koji se prethodno nisu poznavali i naterali ih da se susreću i razgovaraju, a zatim im štapiće za uši gurali u usta i vadili DNK. Kada su ih kasnije upitali ko im se najviše dopao, pojedinci sa ovim „buntovničkim genom“ su isplivali na površinu. Da li je sada fenomen nekadašnjeg lošeg momka Aleksandra Vučića malo jasniji?

Uzgred, pokazuje se i da je naše samopouzdanje zapravo urođeni kvalitet. Sve one iritantne kreature oko nas koje za sebe misle da su prepametne, preduhovite i uopšte jedan božji dar čovečanstvu – možda siroti nemaju izbora. Uostalom, svoje samopouzdanje sigurno nisu izgradili na realnim postignućima, pa specifično sumanuta mešavina gena deluje kao suvisla alternativa. Čak 3.700 blizanaca u uzorku istraživača sa Kings Koledža u Londonu je potvrdilo da je samopouzdanje nešto sa čim dolazimo na svet ili ne. Dakle, sva ta svetina unaokolo koja je bolno slepa i zatupavljena pred sopstvenim falinkama može da zahvali Mater Prirodi za svoje stvarne ili lažne uspehe. Mi ostali, skeptični i samokritični, možemo da čitamo pop-psihološke priručnike do mile volje, i dalje ćemo oklevati i pomerati se u stranu pred hordama samouverenih i samopouzdanih. S tim u vezi, isto je i sa famoznim liderstvom. Ljudi koji završavaju na rukovodećim položajima veoma često imaju iste sekvence gena u svojim ćelijama. Neko je rođen za lidera? Fraza ili ne, ali mozak dotičnih uspešnjakovića je poslagan tako da bolje stvara prioritete zadataka pred njima i uopšte se bolje adaptira na nezgodne okolnosti. Politički je nekorektno, ali telo je sudbina.

Ljudi vole iluziju da imaju kontrolu nad svojim životom. Dođavola, čak je i hrišćanstvo koje izmišlja svemogućeg i sveznajućeg boga moralo da pretpostavi i slobodu volje. I time samom sebi stvorilo viševekovni teološki problem da pomiri ta dva, dok renesansa nije poslala sholastiku po burek. Naprosto, niko ne želi da bude lutka na koncu, čak i ako konce povlače naš sopstveni mozak i naša sopstvena DNK. Ali ako žmurimo pred našom neslobodom, postaćemo još neslobodniji. Ove „Fusnote“ su u nekoj prethodnoj inkarnaciji već gnjavile o tome da naši politički izbori takođe imaju veze sa našom biologijom. Isto važi i za našu popularnost i slavu, kao i za naše samopouzdanje i liderske sposobnosti. Uzgred, i za veru u boga. Dok slučajna oštećenja mozga odavno pokazuju da utiču na najintimnije aspekte našeg ponašanja, uključujući tu i naše moralno rasuđivanje. Studenti koji ispunjavaju upitnik o političkim stavovima će biti za nijansu konzervativniji ako ga ispunjavaju pored sredstva za dezinfekciju ruku. Ljudi će pred sebe trpati više hrane ako im damo veći tanjir. Prolaznici koji prođu pored pekare će sa većom verovatnoćom udeliti sitniš prosjaku. Poslodavci će radije zapošljavati ljude koji im Ci-vi-jeve predaju u čvrstoj fascikli. A istraživači javnog mnjenja bi mogli malo da zagledaju i u naše gene, a ne samo da vrte telefonske ankete, sa narudžbom ili ne.

Nauka je kurva i čini da se osećamo nelagodno. Ali da li to znači i da smo samo robovi naše biohemije? Ne sasvim. Naša tela čine osnovu naše svesti. Pa i naših odluka da, recimo, pročitamo ovu kolumnu do kraja ili ne. Sveopšti fizički determinizam kosmosa nije suprotstavljen našim izborima, odlukama i zaključcima, naprotiv. Niti našoj nepopularnosti ili ostanku ispod cenzusa, ako nas to tišti. Racionalno mišljenje, logički argumenti, zaključivanje u skladu sa dokazima – sve je to fizika i dobro je što je tako. Ne očajavajmo i pronađimo sitnu utehu u tome, jer u tom se procepu nalazi sloboda. Mi smo samo mekane mašine, naučimo da mislimo sa tim.