Pornografija je nacionalizam

U „Parovima“ na nacionalno frekventnoj „TV Hepi“, izvesna Vida Kokić oralno je zadovoljila izvesnog Uroša Anđelića, poznatijeg kao unuka Ere Ojdanića. Tim oralno-radiodifuznim povodom, glodur „Hepija“ Milomir Marić poručio je da „to“ niko nije „uradio“, već samo „pokazao kako se to radi“.

A lingvistička, bihevioralna i sholastička bistrenja u stranu, pa šta i da jeste? Sociopolitičke skaradnosti sa TV ekrana i onako (s)eksplicitno pršte i prskaju na sve strane po našoj društvenoj realnosti. Šta je tada jedna banalna oralka u kavezu rijaliti programa? Međutim, zvaničnici Ministarstva kulture i informisanja, i državni regulatori iz REM-a, naprasno su se trgnuli iz dogmatskog dremeža, narajcano se uzvrpoljili, i pozvali spomenutog Marića na „izjašnjenje“.

Čekajte, zaista? Tek sada? Zbog – ovoga?

I sad, kao i u staroj-dobroj Atini u Sokratovo doba, zgodni izgovor sa višemilenijumskom tradicijom za sociopolitičku egzekuciju glasi: kvarenje omladine. Jer, o jeresi, pre mrske ponoći emitovan je „pornografski sadržaj“ koji „može teško naškoditi razvoju maloletnika“.

A kako to, moliću? Iskriviće im se kičma? Narasti malje po dlanovima? Oslepeće u očima? Formiraće se kao deformirane ličnosti? Na tom smo moralističkom užetu od loše nauke već visili. A scenu oralnog seksa na dohvat ruke i na svom mobilnom telefonu verovatno ima svaki maloletni tinejdžer koji drži do sebe. Ali ne očajavajmo. Maloletnici naprosto ne gledaju TV „Hepi“, ne konzumiraju rijaliti programe, niti televiziju uopšte.

Ovih dana se deca i omladina mnogo radije zabavljaju najnovijom, odurnom i krajnje opakom „dramom“ među „Jutjuberima“, Kikom i Baka Prasetom. A ne oralnim „šou-programom“ po definiciji ocvalog zaveraša Marića i podrškom od strane psihološko-propagandnih kompleta nazvanih tabloidima.

Ovim pornografskim problemom-koji-to-nije bave se jedino televizijski dinosaurusi, matorci, viktorijanci, starci i svi koji se tako osećaju.

Da li je pornografija zaista toliko opasna za decu, ljude, prirodu i društva? Ukoliko ozbiljnije pročačkamo naše tehnologije, ekonomije i kulture, uvidećemo da su pornografski sadržaji bili sama avangarda vaskolikog privrednog i društvenog napretka. Kao i da su pornići i pornićari u mnogome proizveli svet u kojem živimo danas.

Drugo je pitanje što se stidimo da to priznamo sebi i drugima. Kada razmotrimo tehnološki progres u poslednjih stotinu godina, razumno je da se uzbudimo pred snagom ljudske genijalnosti, inovativnosti i kreativnosti. Ali, ako penetriramo dublje, shvatićemo da je sila koja nas je gurala unapred bila jedna krajnje niska strast ili osnovni instinkt: želja da gledamo gole ljude kako se drpaju za genitalije. Video rekorderi i video kasete, kablovska televizija, digitalni fotoaparati, pa čak i internet u celini, postali su popularni i rašireni diljem populacije i sveta direktno zbog – pornografije.

Pa čak se i Gutenbergova štamparska presa po Evropi raširila kao tehnološki izum zbog olakšanog štampanja pornografskih uradaka, ne Biblije i ostalih maštovitih književnih dela.

Industrija pornografskih filmova danas je veća i od holivudske. Dok Holivud izbaci oko 600 filmova godišnje i zaradi oko 10 milijardi dolara, pornićari izbace 13.000 filmova i inkasiraju 15 milijardi.

Okej, možda jeste nefer uporediti filmove sa skupocenom produkcijom, profesionalnim glumcima, kompleksnim zapletom i specijalnim efektima, i one filmove za koje vam trebaju samo polovna kamera, raspoložena devojka i kostim dostavljača pice. Ali, pogledajmo u ove podatke: prema istraživanjima, većina (55%) gostiju hotela koji plaćaju filmske sadržaje kupuju pornografiju, a ne mejnstrim filmove. Ili, 25% svih zaposlenih sa pristupom internetu (i voljnih da to priznaju anketaru), gledaju pornografiju na poslu. Ukoliko u „pornografiju“ kao „industriju seksa“ ubrojimo i seksualne igračke, „egzotične plesačice“, časopise i ceo internet, u pitanju je industrija vredna zapanjujućih 97 milijardi dolara.

Što je više od zarade kompanija kao što su Facebook, Microsoft, Nestle, Bosch, Siemens, Sony, Peugeot ili Pepsi. I oko devet puta više od budžeta Republike Srbije. A u toj Srbiji, pornografija je traženija i veća čak i od – Aleksandra Vučića. Skočimo do „Google Trends“ i proverimo sami. Na Guglu u Srbiji u proteklih godinu dana, termini kao što su „porn“, „sex“, „MILF“, „lesbian“ i „blowjob“, učestalije se pretražuju i traže nego „Aleksandar Vučić“. Ti odnosi su, redom za spomenute termine u poređenju sa predsednikom – 88:1, 89:2, 86:9, 82:32 i 58:43.

Hvala ljudskoj prirodi, svaka nova tehnologija koristi se prvo za seks i pornografiju. Npr. prva digitalno kompresovana slika poslata preko „interneta“ (tj. Arpaneta) bila je duplerica iz Plejboja, danas legendarne Lene Sjoblom. A Plejboj beše i prvi nacionalni magazin na internetu ili koji prihvata „www.“ adresu. Pornografija je „kriva“ i za ubrzanje interneta, za tehnologije video-četa, glasovne pošte, kompresije video uradaka (MPEG), i svašta još.

Razlozi za to su prosti koliko i prostački. Kao biznis ili industrija suočena sa izrazito oštrom konkurencijom, kao i sociokulturnim tabuima i malograđanskim moralom, pornografija je primorana da – poput svojih najvećih zvezda – bude najotvorenija i najfleksibilnija prema tehnološkim inovacijama. Ali sve dok je u igri bar nekakva golotinja, u pitanju je i oblast neopevane slobode, kreativnosti i kreativnih industrija.

Kao stigmatizovana, marginalizovana i prezrena privredna delatnost, pornografija je primorana na stalne inovacije i brzo usvajanje novih tehnologija. Da li o tome pojma ima Nenad Popović, ministar za inovacije i tehnološki razvoj?

I zato problem sa rijaliti-pornografijom na TV „Hepi“ uopšte nije pornografija, već – nacionalizam. Na ovoj TV stanici sa naci-frekvencijom, redovni i uvaženi gosti godinama su jedino militantni etnonacionalisti i propagandni pseudoanalitičari. Šaroliki likovi koji društveno neodgovorno i pornografski skaradno tumače našu društvenu realnost na liniji agresivne, ratoborne i zločinačke kulturne hegemonije iz dugotrajnih devedesetih godina.

I vodeće figure u ćiriličnom TV studiju tada su gotovo iste: od Vojislava Šešelja, Milovana Drecuna i LJubiše Ristića, preko Ratka Dmitrovića i Milorada Vučelića, sve do Sime Spasića, Miroljuba Petrovića, Zorana Ćirjakovića i drugih.

Ima tu i najnovijih i prekobrojnih „stručnjaka“ za bezbednost i teorije zavere, rasistoidnih protivnika migranata, ratnih zločinaca i/ili ratnih profitera, bivših i sadašnjih udbaša, negacionista genocida i istorijskih revizionista, uskogrudih boraca protiv Novog svetskog poretka, zadrtih putinofila i priželjkivača propasti Zapada, sumasišavših astrologa, nadrilekara i antivakcinaša, do samog Marića koji žovijalno zapitkuje kako to ljudi sa spornim ili „albanskim“ prezimenom uopšte rade na univerzitetu?

U pitanju su kreature koje, kao krava balegu po livadi, komotno i relaksirano rasipaju svoje odurne geopolitike, huškaju na rat i mržnju, kosovojesrbijaše, ruskokolonaše i udobno žive od toga, dok paralelno svršavaju na našu hroničnu zaostalost, kosmičku ispravnost, geopolitičku neutralnost, i Vučića. Zaista, šta je opasnije, nacionalistička analitika ili – pušenje?

Zašto se nikada ne zapitamo kako to svi oni na pornografskoj gomili ili propagandnom grupnjaku pre ponoći utiču na našu famoznu decu i omladinu? Kako agresivno konstruišu ono što jeste i što nije „kul“ u našem sociokulturnom miljeu? Jer naša i svaka omladina povodljivo želi samo da bude – kul. Ali ne, nipošto, radije cokćemo i kršimo prste nad rijalitijima kao zlom i naopakom razonodom za penzionere. Da li je zaista najveći medijski i društveni problem u Srbiji spomenuta Vida Kokić, 48-godišnja seksualna radnica iz Loznice u oralnom igrokazu?

A ne jednako raspojasani i razmahani Vojislav Šešelj? Čiji je to prekršaj, kriminal i zločin društveno opasniji i veći? I koga to kolektivno i neodgovorno promovišemo u legendarnog idola dece i mladih, kao „trending“ na YouTubeu, sa ili bez heštega? Stotinu mu Andrea Dvorkin, šta je sociokulturno i pedagoški štetniji pornografski program, „Parovi“ ili – „Ćirilica“?

Nacionalizam je ona odistinska pornografija iz feminističkih priručnika drugog talasa ili Dva minuta mržnje iz Orvela. Jedan izmaštani, preterani i neutemeljeni fantazam, ako ne i krvoločno-seksualna orgija nasilja i patrijarhalne prinude. Nakaradna i zločinačka demonstracija moći nad drugima i drugačijima, slabijima i nemoćnima, a koja nam opet toliko erotski prija. Pa deder daljinski i falusoidne topove, tenkove i granate; udri, penetriraj, prcaj, raspameti, da barem na trenutak dominiramo, da zadovoljno urlaju kako smo veliki i moćni, iako je to sve velika obmana i laž.

Nacionalizam je ono kratkotrajno i kratkoročno, egoistično i orgazmičko, seksualno zadovoljstvo muškića kojima se više ne diže na žene (ili muškarce), već jedino na Veliku Srbiju, na mitološko Kosovo sa Metohijom, i na Vladimira Putina golog do pojasa i na konju. Problem našeg društva nije pornografski rijaliti, problem je naša nacionalistička stvarnost.

Činjenica da je tek oralni seks na nesrećnom „Hepiju“ uzbudio regulatorne i malograđanske duhove progovara koješta o sociopolitičkoj palanci u kojoj obitavamo. Da još uvek živimo u društvu i kulturi gde je oralni seks skaradni tabu, dok nacionalizam to nije. A zapitajmo se i razmislimo šta je opasnije po umove naše dece i štetnije po razvoj naše omladine. Seks ili – nacionalizam?