Potop s(a)vesti

Da se ne zaboravi kad se voda povuče: u beskrupuloznoj, neosetljivoj, neodgovornoj i sumasišavšoj izjavi, građanin Miroslav Gavrilović – javnosti poznatiji kao patrijarh Irinej – bez blama je ustvrdio da su poplave zapravo božja opomena zbog „skupa poroka“, dakle, ranije najavljene Parade ponosa. Svoj udeo u ovoj sramotnoj antologiji verskih uvreda imao je i građanin Risto (Amfilohije) Radović, „njuzovski“ optuživši pobednicu Eurosonga Končitu Vurst za vodeni pakao na ovom komadiću Zemlje. Sve to je problematično i uvredljivo na više nivoa nego što prekratki format jedne novinske kolumne može da izdrži. Ali krenimo redom i počnimo sa zdravim razumom. U Bosni i Hercegovini nema gej parade (a manjka i hrišćana kao legitimnih za „opomenu“), pa je kiša poludela i tamo. Da li je Bosnu onda potopilo onako, iz kaprica, ili zato što dobri bog ne ume baš precizno da odmeri količinu vode koju pušta na pastvu? I ne bi li Berlin, Pariz ili London trebalo da potapa svakog meseca zbog parada ponosa koje se tamo decenijama uspešno održavaju – ili to bog ima poseban pik na Srbiju i Bosnu? Da li je zato Amsterdam već pod vodom?

S tim u vezi, izjave zvaničnika SPC zapravo su prilično kratkovide. Jer zlomisli da su nepogode sa neba božja volja zbog gej parade svakog bi zdravorazumnog građanina trebale da preokrenu protiv boga i njegove volje, a ne protiv gejeva i gej paradera (što je crkvi, naravno, i bila neiskusna namera). Jer prema ovakvoj verziji stvarnosti, besni pravoslavni bog je sa svojom kolateralnom štetom neprecizniji od NATO armade onomad, uključujući tu i tomahavke na Kinesku ambasadu. U odmazdama u svom (nat)prirodnom arsenalu, bog kao da još uvek koristi napalm i kasetne bombe, kao i biološko oružje, zabranjeno svim humanitarnim konvencijama. Naime, ne čini li se da je meta božanskog gneva ili, maliciozno eufemistički, „božje opomene“ – nesrazmerna, neprimerena i preterana? Ako dotičnu fiktivnu kreaturu taj „skup poroka“ već toliko tišti – zašto cela nacija mora da ispašta zbog njega? Nije li bog mogao udesiti da, recimo, organizatorima Parade ponosa – procuri kupatilo? Da zakače grip, dobiju osip po telu ili, nedajbože, nešto gore? Ili je mogao – ali nije hteo? Kakav je to bog onda?

Evo i kakav. Starozavetni bog jeste, najblaže rečeno, jedan sujetni nesposobnjaković i/ili ljubomorni sadista. Podsetimo se, to je isti onaj književni lik koji je odmah u svojoj prvoj knjizi („Postanje“), sa izuzetkom firme „Noje & Sinovi“, zbrisao celokupno čovečanstvo jer mu se nije dopalo kako smo ispali. Zatim je rekao da neće više, pa se fokusirao samo na lokalne genocide i individualna nepočinstva. Na primer, u istoj knjizi, i nakon što je bio etnički očistio Sodomu i Gomoru, bog se neukusno sprda sa Avramom. Kada ga je napujdao da zakolje svog sina jedinca, da bi mu pokazao koliko ga voli (boga, a ne sina), on Avramu par sekundi pre klanja poručuje „E, ne treba, samo sam se šalio“. Na sličan način i nešto kasnije, nevinom i pobožnom Jovu je oteo bogatstvo i decu, a telo mu prekrio čirevima u jednoj sumanutoj igri živaca sa Luciferom, vođenoj preko leđa još jednog pobožnog vernika. U drugoj knjizi („Izlazak“) se vratio utreniranom motivu prirodnih katastrofa. Egipatske reke je pretvorio u krv, prizvao gomilu žaba i obadi, izazvao pomor stoke, požare, čireve po telu egipatskih građana i, na kraju, smrt sve njihove prvorođene dece. Sve to da bi svoj odabrani narod (spoiler alert: nije srpski) izbavio iz Egipta, kao da nije bilo elegantnijih rešenja, i sa nula nevinih žrtava. I tako dalje, i tako sve strašnije, pokazujući samo to da je upravo biblijska etika i logika savršena za pretvaranje pobožnih u bezbožnike.

Ne zaboravimo, to je isti onaj lik koji je sve stvorio i koji sve kontroliše, ali koji jako popizdi kada jedemo masno u periodu kada on to neće. Ili, u verziji za ovdašnje SPC umove: koji je proizveo i homoseksualce i želju za pravdom i jednakošću, a zatim utapa decu, žene i starce koji sa svom tom prajdovskom gužvom nikakve veze nemaju? Naprosto, nesposobni junak koji je par puta pobio kompletnu svetsku populaciju koju je sam stvorio. To jest, kojem je sve išlo od ruke dok nije uzeo da pravi nas – jer ga mi stalno nešto izneveravamo. Ovim apsurdima i nelogičnostima koje vrište nemoral zapravo je ime – društvena kontrola. Ne od strane boga, koji je i onako lik iz mašte, već od strane crkve. I to kontrola uterana bojaznima od natprirodnog i strahom od smrti.

Dakle, istini za volju, izjave Srpske pravoslavne crkve, koliko god bile gnusne, zastrašujuće ili neosetljive, samo su dosledni izraz hiljadugodišnjeg zla, naopakosti i neosetljivosti mnogih monoteističkih mitova poreklom sa Bliskog istoka. Hrišćanske crkve su samo prividno odmakle od (logike iza) srednjovekovnih pogroma Jevreja ili spaljivanja veštica. I čim zagusti, vraćaju se proverenoj praksi pronalaska nitkova i žrtvenih jaraca u našim redovima. Što je objašnjenje, ali ne i opravdanje. Podlo okretanje duboko unesrećenih ljudi protiv druge teško diskriminisane grupacije je ništa drugo osim huškanja u sopstvenu uskopolitičku korist. Skupo jeftina prodaja neistinitog objašnjenja i lažne molebanske nade, odnosno preusmeravanje mržnje zarad sopstvenih privilegija i ideoloških interesa. Ali šta je drugo osim neodgovornosti bila istorija klera u proteklih par milenijuma? I mnogo duže od toga – vračeva u plemenima lovaca sakupljača koji su takođe prizivali kišu ili sušu? I sasvim identično krivili svoje lične protivnike kada se nešto nezgodno ili loše dogodilo celom plemenu ili klanu?

U središtu ove kvarne religijske etike zapravo se nalaze – sebičluk i egocentrizam. Koji u nedeljama ove katastrofe stoje u ogromnoj nesrazmeri sa hrabrošću, altruizmom, solidarnošću i požrtvovanošću među različitim ljudima i narodima. I zato toliko nerviraju sve vredne i savesne ljude. Uključujući tu čak i Aleksandra Vučića, koji je sasvim suvislo i ispravno poručio „sveštenim licima“ da „ne dolivaju ulja na vatru“, te da im je bolje da „ćute“ i da se „sklone“, ako već ne žele da pomognu nečim što nije metafizika. Dakle, u pitanju je duboki, nedorasli i žalosni egocentrizam prema kojem su cikloni, anticikloni, kiše i poplave – tu zbog nas samih, i zbog naših sitnosopstveničkih ponašanja i politika. Odakle ova patološka želja da se bude kosmički ili bar meteorološki bitnim? Da li je to klasični kompleks više vrednosti ili ego prenapumpan do istinski biblijskih proporcija? Ili možda priprosta i uskogruda zagledanost jedino u svoj pupak?

Dok egocentrizam u slučaju klera ide i korak dalje i fanatičnije, pre svega zbog primisli da bolje od svih drugih razumeju šta je bog zapravo hteo da kaže. I koji se zbog tog monopola na tumačenje božje volje usuđuju da ovako nisko (zlo)upotrebljavaju jednu prirodnu katastrofu za svoje beznačajne dnevnopolitičke teme koje ih posebno žuljaju pod mantijom. Što je sve samozaljubljenost koja deluje groteskno u situaciji u kojoj su sebičluk i sopstvena guzica poslednja stvar na agendi većine pristojnih ljudi. Jer katastrofe ne ogoljuju samo imovinu i krhkost života, već i to ko je kakav čovek. Uostalom, možda je kapriciozni bog zapravo (bio) srdit upravo na svoju samozvanu PR službu na Zemlji u crnim mantijama? Ili su pak i njihovi „audiji“ i „mercedesi“ doprineli nečem nimalo natprirodnom, a izuzetno opasnom – globalnom zagrevanju koje je i zadržalo ciklon nad našim glavama? Bilo kako bilo, poplave ne lažu: bog je ili zlonameran ili je naprosto digao ruke. Priroda takođe. Ali mnogi ljudi, srećom, nisu. I nisu ih sklopili u molitvu, već su zasukali rukave, uhvatili se ašova i vreća sa peskom. Ili bar telefona za humanitarni SMS. A što se tiče gej parade, oni sa Biblijom pod miškom bi prvi trebali da znaju: kada prestane kiša, pojavi se – duga.