Pravda za Zorannah!

Kako kaže reklama na korici, posredi je „ugođaj za sva čula“: zbirka modnih, stilskih i ljubavnih saveta, kao i „malih rituala za dobro raspoloženje“, ove „talentovane i inspirativne mlade autorke“ i „klasičnog Bika u horoskopu“. Međutim, od Tviter elitista do profesionalnih baba narikača, popularnost knjige spomenute Zorannah među tinejdžerkama predstavljena je kao Strašni sud ili materijalizacija Sotone lično. Jer, teško nama, kultura je u blatu, sistem vrednosti je poremećen, odlijmo mozgove, ugasimo svetlo, gejevi priznali Kosovo, cela civilizacija je propala (a Srbija posebno), zlo & naopako. Jednostavno, „Life & Style“ spomenute Zorannah vrtoglavo se uspentrao na i onako gustoj top-listi najvećih stradanja srpskog naroda.

U čemu je kvaka? Nije li popularna literatura đubre od kada se seče drveće i među korice meće (a popularna poezija jeftina poput rime iz ovog retoričkog zapitkivanja)? Još od prvih tinejdžerskih časopisa iz 1940-ih, sve do današnjih YouTube uradaka blogerki poput Zorannah i kvadriliona sličnih, provalilo se da devojčice i devojke imaju neobuzdanu potrebu da im neko objasni kako da se nose sa svetom oko sebe. Što nije neobično, uzimajući u obzir činjenicu da je to paradoksalan svet koji od njih očekuje da budu i lepe i uspešne, i samostalne i poslušne, da zarađuju i da rađaju. S tim u vezi, i „Cosmopolitan“, popularni „Kozmo“, u početku (od 1886. godine!) je bio magazin za konzervativne bele američke porodice. Dok danas devojkama i ženama deli savete o lepoti i veštini zadovoljavanja mužjaka. Tako da je konformistička „Seks i grad“ žvaka ostala ista, u svojoj iluziji slobode – „Udaj se, ali u dobrim cipelama“.

U tom smislu, ovaj najnoviji bestseler namenjen životu i stilu omladine ne odudara od istih mantri koje postoje od kada postoje i život i stil prilagođen toj istoj omladini. Tako se i Zorannah trudi da sopstvenim savetima i opštim mestima objasni tinejdžerkama jednu, zapravo, relativno važnu stvar. Kao i da u tom procesu objašnjavanja namakne neku kintu. A to je kako da u stanju realne oskudice ostalih resursa kada imate 17 godina i podivljale hormone – budete cenjene u svom malom, ali i ekstremno konkurentnom, društvancetu sa školskog odmora i eventualnog izlaska. Odgovor na to pitanje je isti od kada je civilizacije – da budete lepe, duhovite, atraktivne, bistre, hrabre i privlačne. Što je vraški teško, pa otud i cela industrija koju tu težinu uspešno prodaje. Međutim, polemika u vezi sa Zorannahinim Lajfom i Stajlom ne udara na ovu dimenziju implicitnog konzervativizma. Upravo suprotno, to je polemika koja sa elitističkih i duboko konzervativnih pozicija kritikuje ovakve poduhvate kao šund i kao opasnost po moralno tkivo nacije. I tu je talibanska tačka na kojoj nastaje problem.

Jer na tom smo užetu već visili. Najpoznatije uže među njima, naravno, bio je Indeks zabranjenih knjiga Rimokatoličke crkve, koji je nastao odmah posle Gutenberga, a ukinut je tek 1966. godine. Tu su se nalazili i Kopernik i Galilej, Kepler i Kant, Volter, Montenj i Didro, Hjum i Spinoza, Bejkon i Dekart. Ne radi se o tome da je Zorannah novi Kopernik ili Volter, niti da je „Spalite bestidnicu“ zamenjeno sa „Trajno uklonite dlake po telu“. Već o tome da li nam zaista trebaju nove Inkvizicije i spaljivanja knjiga od strane elitista po novim društvenim mrežama? Novo veće antičkih mudrosera koje će na smrt osuditi Sokrata jer kvari omladinu i izmišlja nove bogove mode i životnog stila? Koji je tačno arbitar za puzajuću cenzuru koja se tako olako priziva? Prosto neproširene rečenice? Jeftini pridevi? Ne, brutalni podsmeh, uvrede i omalovažavanja koji su u hektolitrima sipani prema autorki Zorani Jovanović govore samo o staroj-odvratnoj mizoginiji.

Zatim, da li to naprasno snoberajski knjigoljupci misle da tinejdžerke, da nema Zorannah, prepodne iz ruku ne bi ispuštale Dostojevskog, a predveče gutale Tomasa Mana? Naširoko raspravljale o Džojsu tokom svog toka svesti na školskom odmoru? Zaklinjale bi se u Kamijev apsurdizam nasuprot Sartrovom egzistencijalizmu? Tetovirale bi Beketove ili Kafkine citate iznad zadnjica možda? Ne bi? A zašto? U tom smislu, Zorannah je i laka i jeftina meta za sve roditeljske i obrazovne propuste. Ona dolazi kao kec na jedanaest u ajncu lošeg vaspitanja. Onog koje oseća da je bespovratno prokockalo nešto bitno. Naime, cela industrija modnih i životnih saveta za tinejdžer(k)e oduvek je samo sekularni katehizis, niz pitanja i odgovora koji su u vezi sa dogmama savremenog sveta kojem mladi žele da pripadaju. A za šta traljaviji roditelji i ostali paternalisti ne žele ni da čuju, ili na izazove tog sveta i ne umeju da repliciraju. I zato, cela transformacija jedne popularne modne blogerke u žrtvenog jarca za fiktivnu dekadenciju kulture i društva je nešto podlo, koliko i neistinito. Samo jeftino lukavstvo uma prema kojem je zgodno optužiti jednu zgodnu plavušu za sve što nam (ne)kulturno smeta. A drobiti o neukusu je ono što je, među pristojnima, neukusno.

S druge strane, govoriti o problematici sajmovskog bestselerovanja „Life & Style“, a ćutati o „Protokolima Sionskih mudraca“ ili raznim „Ravnogorskim čitankama“ na tom istom Sajmu knjiga svedoči jedino o nakaradnoj logici onoga šta smatramo (ne)prihvatljivim za decu i omladinu. I profesionalni i amaterski dušebrižnici koji se zgražavaju nad Zorannahom verovatno bi od sreće pišnuli firnajz da se na top-listi Sajma nađu nacionalistički literarni delatnici poput Dobrice Ćosića ili Matije Bećkovića. A ako ćemo zaista o kvarenju mladog uma, onda su tragične posledice književnog rada i javnog delovanja Zorane Jovanović u uparivanju boja i u borbi protiv ispucalih krajeva kose. Posledice istog takvog rada nacionalnih književnika su u uparivanju Velike Srbije i u pucanju na Vukovar i Sarajevo.

Da li su možda prihvatljivija „Life & Style“ razmatranja Gojka Stojčevića, poznatijeg kao Patrijarh Pavle („Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“, Beograd, 1998)? Na primer, modni saveti ovog bivšeg patrijarha poput „Žena, kojoj je dika duga kosa, treba da se pokriva. Neće li da se pokriva – neka se šiša“, odnosno „U sadašnje vreme, Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama, ili putovanju zimi na konjima (!?), motociklu, skijanju i tako dalje. Crkva je protiv takvog oblačenja kada je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova“? Možda su to njegovi bračni Kozmo-saveti kao npr. „Nalažući ženama kao obavezu, bez obzira na sve loše osobine muža, da bude poslušna i da mu čini ustupke, hrišćanstvo u tome vidi sredstvo za ukorenjivanje mira u bračnim odnosima i ponovno uspostavljanje bračne sreće“, uz stav da „pokret žena“ u suštini znači „težnju za prelaženjem iz materinstva u prostituciju“ i da je ovaj pokret „kao celina više emancipacija bludnice, nego žene“? Čije modne i kulturne savete slediti?

Na kraju, čak i kada nam tako deluje, mladi ljudi nisu prosti sunđeri koji bez svesti i savesti gutaju sve što se pred njih sipa. Ili smo isto to i mi sami, ali se vešto pravimo da nismo. Drugim rečima, kada već toliko spremno kamenujemo tinejdžerke i njihove idole – da li to znači da mi sami ne pratimo nekakvu modu? U svom oblačenju, muzici i filmu, ali i u idejama, filozofijama i politikama? Da li se možda ne ulepšavamo kad izađemo na ulicu, ne brijemo i ne depiliramo, ne peremo zube, ne stavljamo šminku? Ne brinu nas zaljubljenosti, ljubavi, preljube? Prijateljstva, ljubavni i seksualni partneri? Baš nas briga za popularnost i za priznanje u našim sopstvenim klikama? Nemamo svakodnevne rituale koji nam život čine vrednim življenja? Zorannah jeste refleksija sveta u kojem živimo, ali kao njegova posledica, a ne uzrok. Jer, šta nam tu tačno toliko ide na živce? To što je Zorannah opsednuta materijalnim dobrima, gladna za pažnjom iako realno ne radi ništa posebno, ili to što misli da je nekome stalo do banalnih stvari koje radi i o kojima razmišlja svakog dana? Zvuči poznato? Nije li to nešto što i sami radimo? Kupujemo i konzumiramo, ulepšavamo se, predstavljamo boljim i zanimljivijim nego što zaista jesmo, pričamo svima unaokolo o svojoj deci i/ili kućnim ljubimcima, pokazujemo fotografije, delimo savete, prepričavamo iskustva, naprosto, laprdamo i mislimo da smo naročito bitni. Zorannah je od takvog životnog stila – dakle, društvenog života samog – napravila posao. A mi?

Istina je lagana poput Zorannahinog štiva. I mi smo iste te tinejdžerke, i u mnogo čemu se ponašamo kao da smo još uvek u srednjoj školi. Mi činimo iste grehe na dnevnoj bazi, samo ih veštije prikrivamo jer smo za nijansu iskusniji. A tinejdžerke i Zorannah samo nas mudro podsećaju na to, i zato ih toliko cipelarimo. Zorannah i njena armija tinejdžerki su postale izuzetni predmet mržnje zato što mrzimo sami sebe. A kada ih kritikujemo i prozivamo, deluje nam da smo bolji od njih, iako dobro znamo da nismo. Najgora stvar u vezi sa Zorannahom smo mi sami.