Praznik izbora

Za one sa jeftinijim ulaznicama, već mesecima traje tzv. preliminarna borba raznih kandidata za partijsku nominaciju za predsednika države unutar američke Republikanske i Demokratske partije. Na strani Demokrata, za nominaciju i poverenje partijskih delegata tuku se bivša državna sekretarka Hilari Klinton i nezavisni senator iz Vermonta Berni Sanders. Kod Republikanaca je nešto veća gužva: senator sa Floride Marko Rubio, senator iz Teksasa Ted Kruz, guverner Ohaja Džon Kejsik i, naravno, biznismen Donald Tramp. A gužva je bila još veća – u ovu unutarstranačku trku krenulo je rekordnih 17 kandidata, uključujući tu i guvernera sa Floride (i Džordžovog brata) Džeba Buša, tamnoputog neurohirurga Bena Karsona, bivšu direktorku Hjulet-Pakarda Karli Fiorinu i još niz zanimljivih figura i pitoresknih kreatura. Međutim, osim što sva ta politička buka, bes i borba za glasove predstavlja vrhunski šou program, ona svima nama ciničnim posmatračima nudi fantastičnu lekciju iz – demokratije.

Naime, mnogi će američke izbore neznalački o(t)pisati tek kao još jednu šaradu i estradu u kojoj su „svi oni isti“. To jest, kao isprazni laprdarijum ili orgiju demagogije i populizma dok zapravo partijske elite i (pre svega) novac donatora ili finansijera vode glavnu reč. Verovatno govoreći iz sopstvenog nedemokratskog iskustva, misleći da je zasigurno isto i po tim Amerikama. Tamo gde je moderna demokratija ako ne baš izmišljena, onda bar usavršena u formu kakva se bombama i/ili Sorošima fotokopira unaokolo. Ne znajući da ništa od toga nije istina. Jer upravo su ovi tekući preliminarni ili unutarstranački izbori kako revolucionarni, tako i istorijski, a posebno raskrinkavajući za mit da o svemu odlučuju partijski i finansijski magnati.

Amerikanci, demokrate i slobodoumnici kakvim ih je Ustav dao, biraju svoje predsedničke kandidate gotovo sumasišavše – demokratski. Umesto da o predsedničkom kandidatu partije, Demokratske ili Republikanske svejedno, odlučuje nekakva mala stranačka elita u zadimljenoj sobi u Vašingtonu, o nominaciji na spomenutim preliminarnim izborima zapravo odlučuju – građani. I to na neposrednim izborima ili po partijskim kokusima. Dakle, ne predsednik partije, ne nekakav oligarhijski glavni odbor poltrona i poslušnika gladnih postizborne funkcije, ne UDBA i/ili SANU, već obični ljudi i birači, i to u svakoj prokletoj državi od onih pedeset ponaosob. Što je onda unutarstranački izborni ciklus, pardon cirkus, koji traje mesecima. Zamislimo na trenutak da stranke u Srbiji funkcionišu ovako. Da ne donose odluke o svom kandidatu za predsednika ili premijera države u Klubu književnika ili u Patrijaršiji, već tako što će zamoliti građane da izađu na izbore i pripomognu im u tome? Dakle, da naprednjaci ponude, recimo, Vučića, Babića, Kusturicu, Gašića, Ljajića, Lazanskog, Vulina, Leontinu i Maju Gojković, a demokrate Pajtića, Bajagu, Mićunovića, Živkovića, Šutanovca, Miru Banjac i Gocu Čomić, pa onda oni debatuju i mlate Srbijom dok lepo i zgodno građani preliminarno odaberu ko uopšte da bude partijski kandidat. Sasvim nadrealno, zar ne? Upravo u tome leži kvaka autsajderskih fenomena Sanders kod Demokrata, odnosno Tramp kod Republikanaca. Prvi je nereligiozni socijalista u borbi protiv milionera, a drugi je bahati populista, rijaliti zvezda i uopšte neznalica u borbi protiv ćelavosti. Ni jedan ni drugi nisu članovi partija za čiju se nominaciju bore, i protiv sebe faktički imaju ceo partijski establišment. Dok, na šok i nevericu istog establišmenta, ova dvojica dobijaju preliminarne izbore i približavaju se partijskoj nominaciji – zašto? Jer se, neverovatno, u prokletoj Americi zapravo pitaju građani, a ne partijske elite.

I sad, okej, pažljiviji posmatrači ili poznavaoci prilika će primetiti da komunjara Sanders ne stoji baš toliko dobro (dok Tramp stoji i isuviše). Ali ovo je pre svega slučaj zato što su Demokrate u svoju partijsku nominaciju ipak uvele nešto što zovu „superdelegatima“ i kojih ima 712. Naime, Demokratska partija na sopstvenoj završnoj konvenciji odabira svog predsedničkog kandidata na osnovu glasova čak 4763 delegata ili predstavnika iz svake američke savezne države. Koji onda glasaju onako kako su građani ili kokusovci te države glasali. Za partijsku nominaciju je potreban glas 2383 delegata (Klinton trenutno ima 760, a Sanders 546). Međutim, ovih 700-injak visoko rangiranih Demokrata ili besmrtnih Spartanaca glasaju kako oni požele. A većina njih (u ovom trenutku 461) se već unapred izjasnila za gospođu Klinton, što joj daje popriličnu startnu prednost. Ipak, nije sve tako crno za crvenog Bernija, naprotiv. Ukoliko senator Sanders uspe u tome da preokrene većinu glasova građana na svoju stranu, nema nikakve šanse da će partijske elite odabrati Hilari Klinton jer, pa, nisu blesavi da to urade. Iste ove partijske elite su na preliminarnim izborima 2008. godine takođe podržavale Klintonku, sve dok nije izgubila glasove većine običnih građana od onog zgodnog, tamnoputog, prilično popaljenog i pomalo klempavog junaka poreklom iz Kenije i sa srednjim imenom „Husein“.

Na drugoj strani, Republikanci nemaju superdelegate, a njihovi kandidati su do sada nakupili ovoliko ovih redovnih narodnih predstavnika: Tramp 458, Kruz 359, Rubio 151 i Kejsik 54. Za partijsku nominaciju njima treba 1237 delegata, dakle, ima još da se trči, debatuje, ljube novorođenčad i stiskaju ruke ratnim veteranima. Ipak, Republikanci su se sa razlogom uzmuvali i uznemirili zbog Trampovog vođstva i popularnosti. I sipaju energiju i novce u kampanje Trampovih protivkandidata jer je ovaj, naprosto, nepouzdani ludak koji lupa kao Viktor Orban po izbegličkoj diviziji. Kada se po debatama ne hvali kako ima veliki penis, a (pojedine) žene ne naziva „debelim svinjama“ i „psima“, Tramp obećava da će podići zid na granici sa Meksikom, a muslimanima zabraniti ulazak u Ameriku. Što, uostalom, mnogi (istočni) Evropljani ne obećavaju, već uveliko rade. Pre toga, „kontroverzni biznismen“ Tramp je bio bankrotirao više puta i zadužio se oko milijardu dolara, imao je prevarantski privatni fakultet koji je izdavao lažne diplome, ali je zato sebi gradio klozetske šolje od zlata. Dakle, nije baš predsednički materijal, čak ni po standardima savremenih Republikanaca. Pametnjakovići od političkih analitičara su mu predviđali skoru propast i videli ga tek kao neobičnu i estradnu aberaciju na putu do „pravog“ kandidata i nisu imali pojma. Naprosto, argument o snazi američke (pred)izborne demokratije šljaka i ovde – jedan deo američkih građana jednostavno želi Donalda Trampa za predsednika, pa to ti je. Sve to uprkos pozamašnoj partijskoj, medijskoj i poslovnoj mašineriji preplašenoj njegovom sumanutošću, nepredvidljivošću i neuračunljivošću. S tim u vezi, nazivan je i „čovekom od teflona“ jer se nijedna afera ili problem na njega – ne lepe. Ali ono što je istinski teflonsko u celoj toj gužvi zapravo je snaga demokratije američkih (pred)izbora.

U redu, ali šta je sa novcem ili zelembaćima, nije li ceo sistem poodavno i podlo namešten tako da kandidati sa izdašnije finansiranim kampanjama dobijaju izbore? Kada je reč o kinti koja navodno vrti gde stranačka burgija neće, i ovaj argument je promašen na ovim izborima. Tramp kampanju finansira svojim sopstvenim novcem, što ga čini nezavisnim koliko i neuračunljivim, dok Sanders dosledno odbija svu kintu od velikih finansijera. Naime, socijalista Berni svoju kampanju plaća isključivo malim donacijama prikupljenim od čak 5 miliona malih, pojedinačnih donatora – od običnog radnog i studentskog sveta koji veruje u njegovu poruku. Na ovaj način je izmoljakao čak 28 miliona dolara, što je rekord u američkoj istoriji. S druge strane, Džeb Buš je od raznih firmi i bogataške ekipe sa Vol Strita za svoju kampanju bio prikupio čak 150 miliona dolara, a umeo je da osvoji i ispod 3% glasova. U proseku, u Ajovi ga je svaki glas „koštao“ 2800 dolara, u Nju Hempširu 1200 dolara i tome slično. Neverovatno, ali istinito – u Sjedinjenim Državama novac ipak ne može da kupi glasove.

Najzad, ovo su i (pred)izbori koji predstavljaju suštastvenu antitezu popularnom „Svi su oni isti“ mudroserskom stavu. Uz milijardera koji finansira samog sebe i socijalistu kojeg istinski finansira narod, vodeći kandidati na ovim izborima su i jedan Hispanoamerikanac (Rubio) i jedna žena (Klinton), što je sve prvi put u američkoj predsedničkoj istoriji. Uz to, Sanders je i prvi kandidat koji nije hrišćanin već Jevrejin, iako ne praktikuje celu tu stvar sa religijom i bogom. Zapravo, abnormalni i opaljeni Donald Tramp je jedini relevantni kandidat na ovim izborima koji je zapravo beli, hrišćanski muškarac. Dok se žena koja podržava gej prava istovremeno smatra za predsedničkog kandidata „establišmenta“ i društvenih moćnika. I zbog svega ovoga su (unutar)stranačke debate, brojanje delegata, praćenje trendova i čitanje analiza o izborima u jednoj zemlji – gotovo galaksiji – daleko, daleko odavde značajni, koliko i zabavni. Američki preliminarni i predsednički izbori, sa svim svojim nedostacima, jesu praznik istinske demokratije kakav se retko viđa po planeti. Umesto jeftinog cinizma nađubrenog neznanjem, ili pak zaverašenja zadojenog amerikanofobijom, mogli bismo da naučimo nešto od njih. O istinskom prazniku činjenice da postoji izbor, kao i da taj izbor zatim nešto znači. Jer uskoro će i ovi naši.