Presveta Stabilnost

Valja to uporno i umobolno ponavljati, iako je posredi jedna srednjoškolska lekcija iz Ustava i prava građana. Ako taj predmet još uvek postoji. Dakle, dotična vlast je mudro iscepkana na izvršnu (Predsednik i kabinet mu), zakonodavnu (dvodomni Kongres: Predstavnički dom i Senat) i sudsku (Vrhovni i drugi sudovi). I sad, upravo zbog te zgodne nezgodacije Barak Obama nikako nije uspevao da sprovede niz svojih „radikalnih“ nauma, od reforme imigracione politike do gašenja zatvora u Zalivu Gvantanamo. Svaki put ga je u tome sprečavao Kongres, a koji je bio (i ostao) pod kontrolom Republikanaca ili suprotstavljene mu partije. Ali, slično je bilo i kada je američka sudska vlast osporila uredbu Donalda Trampa o zabrani ulaska raznim i probranim muslimanima u zemlju slobodnih i hrabrih. Ili, kada je britanska vlada morala da prikoči sa Bregzitom i da priupita svoj parlament u vezi sa tim izlaskom iz Evropske unije. Takvih primera je gomila i tušta i tma, bar u srećnim društvima u kojima načelo podele vlasti funkcioniše i generalno šljaka. Lok i Monteskje mogu da budu ponosni, pošto je retkost kada se blistava ideja iz (njihovih) knjiga prelije u političku stvarnost modernog doba.

S druge strane, u ovdašnjoj političkoj kulturi uopšte, a u predizbornoj Srbiji posebno, nameće se jedna magična reč pred kojom svi i sve – pa i načelo podele vlasti – treba da kleče, padaju ničice i skidaju podgaće i gaće. Ta podlo vešta, ali i od sadržaja i smisla ispražnjena reč glasi: stabilnost. Državna, društvena, politička, privredna, ekonomska, kulturna, seksualna, kakva god, ali svakako presveta, tabuisana i nedodirljiva stabilnost. Aleksandar Vučić je zato bio objasnio da je prihvatio kandidaturu za predsednika Srbije samo „radi stabilnosti Srbije“, a partijski ministri i aktivisti svakodnevno insistiraju na tome da jedino spomenuti Vučić „garantuje stabilnost Srbije“. Jer, eto i cirkularno argumentovano, on „neće dozvoliti nestabilnost u zemlji“. Otuda se katastrofički preti „ukrajinskim“ i „makedonskim“ „scenarijima“, šta god oni tačno bili – a zapravo su borba za demokratiju i poštovanje izborne volje građana. Zato se sa naslovnih stranica režimskih tabloida uredno plaši haosima, građanskim ratovima i državnim udarima, podgrevajući atmosferu, klimu i kulturu straha. Zbog toga se iz konteksta izvlače čak i tvitovi raznih opozicionih funkcionera i drugih skaradnih figura koje iz svog toaleta narajcano drobe i tvituju o nekakvom buntu i pobuni.

Marketinška i politička paradigma ovog narativa o društvenoj (ne)stabilnosti, i o podizanju straha ili borbene gotovosti protiv iste, jeste prvi i već uveliko kultni predizborni spot Aleksandra Vučića. Da, onaj u famoznom avionu sa sukobljenim (ko)pilotima. U tom spotu se doslovno i otvoreno aludira na političku babarogu prema kojoj, o jeresi, predsednik i premijer države imaju različita mišljenja i stavove, kontrolišu jedan drugog, ili uopšte bivaju dve različite osobe. Po ovom marketinškom scenariju, takva se situacija izjednačava sa ličnom noćnom morom jednog čoveka – Aleksandra Vučića – što je verovatno i jedini element spota koji korespondira sa istinom. Problem je što se ta fantazmagorija uopštava i širi na sveopštu situaciju straha i stanja panike, u alegoriji avionske nesreće.

Sve to ukoliko se dogodi ili čak sanja o tome da ta neka vlast u državi bude – podeljena. Umesto da je, kako bog i Putin zapovedaju, koncentrisana u rukama jedne osobe koja je ljubomorno čuva. I ne dopušta da joj i komadić te vlasti slučajno negde iscuri ili ispadne. Već smo imali političku stvarnost u kojoj se svaka kontrola, kritika ili pak zahtev za smenom vlasti posmatraju kao pretnja po stabilnost ili kao jedno društveno zlo i naopako. Bila je to miloševićevska logika o „snagama haosa i bezumlja“ koja i nije naročito originalno prepakovana u informerovsku logiku o „izazivanju haosa u Srbiji“. Naravno, predsedničke kandidature Jankovića, Jeremića, Radulovića ili Preletačevića zaista jesu pretnja po stabilnost. Ali, pretnja su po stabilnost jednog režima i partije, a ne i države i društva. Ili se to zaista, iznova, i definitivno umislilo da su partija i država, režim i društvo, jedno te isto? A na ovom užetu smo već visili.

I sad, u vezi sa tom nezgodnom podelom vlasti, moguće je zapitati se i sledeće. Zašto uopšte u avionima postoje kopiloti? Ili, u metafori koja je bliža svakodnevnom iskustvu građana Srbije, čemu služe i zašto su korisni suvozači u automobilu? Pa, upravo zato da ispomažu, ispravljaju, sugerišu, ali i da kritikuju tekuću vožnju političkim autoputem ili pak pustinjom i prašumom. Na primer, da znalački otvore autokartu ili neki sličan vodič i knjigu, i da zatim obavešteno i suvislo usmere vozača na levo ili na desno na (političkoj) raskrsnici. Da ukebaju priliku za parking mesto (neku politiku) i podsete na to da taj parking treba platiti (podneti izveštaj i preuzeti odgovornost). Pa čak i da suvozački „zvocaju“ poput žena, očeva, kumova ili prijatelja. Recimo, o tome da vozač treba da uspori ili da ubrza, da uvaži i da propusti pešake (sasluša građane), da raspali žmigavac (obavesti javnost), ili da zakoči pred crvenim svetlom (kršenjem zakona). Nije li to „zvocanje“ samo stvar u korist jedne mnogo kvalitetnije vožnje, i u ime bezbednijeg stizanja na cilj? Svako ko je ikada vozio negde, dobro zna koliko je taj dosadni kritizer i zvocavac od suvozača zapravo važan i koristan čova. Bez obzira na to što su mu skromne ustavne, pardon vozačke, nadležnosti pošto pred sobom nema volan, papučicu gasa i kočnicu.

Podela vlasti jeste jedna od najgenijalnijih političkih ideja i tekovina ikada, bar kada je reč o upravljanju državom i društvom. Baš kao i podela nadležnosti između pilota i kopilota, te vozača i suvozača u slučaju upravljanja avionom, odnosno automobilom. Jer, ako već mora da postoji ta neka vladavina i neko gazdovanje, onda je zaista najbolje da tu vladavinu – razdelimo. Da uredimo svoje društvo tako da razne grane vlasti kontrolišu jedna drugu i da time sprečimo njihovu samovolju. A, uzgred, još je bolje ako se ta vlast federalizuje, regionalizuje i decentralizuje, i na taj način približi građanima i postane efikasnija, brža i lakša za sprovođenje. I zato su Sjedinjene Države, njihov federalizam i njihova oštra podela vlasti sa početka kolumne, i danas uzor modernog, razvijenog društva, te svojevrsni lučonoša slobode.

Ali, kako to već biva na Balkanu, za svog se političkog idola radije odabira antimoderna, antidemokratska i čvrstorukaška Rusija pod režimom Josifa Staljina ili Vladimira Putina. Kakva podela vlasti, kakvi bakrači. Nije li privlačno i neodoljivo seksi kada jedan udbaški hokejaš i džudista, nag do pojasa, lupeta šaketinom o sto i unaokolo proziva neposlušne? Dobro, i pomalo truje disidente, lišava života novinare ili u arktički krug šalje nepodobne na kopanje plemenitih i drugih metala, ali šta sad? Međutim, razmislimo samo još jednom o onom avionu, iako dotičnim nije putovalo, niti ga iznutra ili izbliza videlo, jedno 98% građana Srbije. Da li zaista želimo da u njemu i pilot i kopilot, i kontrolori leta i mehaničari, i stjuardi i stjuardese, i službenice za pultom i utovarivači prtljaga – budu jedan te isti čovek?

Građani Srbije već decenijama žive u društvu koje fakat jeste nestabilno u političkom i gotovo svakom drugom smislu. Zato jeste i jedno vešto lukavstvo uma da se ti građani preplaše (n)ovom nestabilnošću i starim-dobrim snagama haosa i bezumlja u svojoj apdejtovanoj verziji avionske katastrofe. Poigravanje sa emocijama (a posebno strahom) oduvek je bilo moćno oružje bande političkih marketingaša. Problem je u tome što se društvena stabilnost, prvo, podlo izjednačava sa kontinuitetom jednog konkretnog režima i, drugo, neprimereno proglašava svetim, nedodirljivim i kao-hleb-nasušnim političkim principom. A pred lažima, obmanama i uvredama zdravog razuma nekada valja i nestabilno i neuračunljivo podivljati. Najzad i jednom za svagda: stabilnost zemlje se ne narušava smenama vlasti. Upravo suprotno i eno fantastičnih Sjedinjenih Država za primer: stabilnost zemlje je veća usled smenjivosti vlasti. Demokratičnost nije nestabilnost, baš kao što ni autokratija nije stabilnost. Okej?