Priprema za rat

Rimsku vojsku su činili profesionalci, a glavninu vojske u srednjem veku ljudi iz redova plemstva ili vlastele. Vojnici su bili manjina ili elita koja je posedovala zemlju, i pod obavezom da se odazove pozivu na rat od strane kralja ili lokalnog plemića. I to koristeći sopstveni oklop, konja i oružje, za koje su sredstva obezbeđivali seljaci-kmetovi.

Slično je bilo i u Turskoj i Japanu, od janjičara do samuraja. Zamisao o tome da su običan narod, seljaci ili raja činili nekakvu golemu narodnu vojsku (u bitkama od Aženkura do Kosova Polja, ili kao u filmu „Hrabro srce“) je podmetačina izmišljena u 19. veku.

Upravo da bi se opravdala opšta vojna obaveza „nacije“ – takođe jedne moderne izmišljotine.

Sistem vojne obaveze za sve mladiće u državi uveo je tek izvesni Napoleon Bonaparta. U pitanju je samo još jedna tekovina Francuske revolucije.

Ova nova zamisao ili smicalica („Svaki Francuz je vojnik i duguje sebe odbrani nacije“, po Zakonu iz 1798) pojavila se kada su Francusku Republiku bile napale gotovo sve evropske države ili monarhije.

Ubrzo je stvorena tzv. Velika armija (Grande Armee) i koju je Bonaparta nazvao „nacijom pod oružjem“.

Dakle, milioni Francuza uvedeni su u vojsku tek pod Napoleonom (1800-1813), i kada je prirodno nadjačala tadašnje evropske vojske koje su brojale tek nekoliko desetina hiljada profesionalnih vojnika.

Ovu (ne)zgodnu novotariju ili novu francusku „modu“ polako su usvajale i ostale evropske države.

Tek nakon poraza od Napoleona u Bici kod Jene (1806), Pruska je shvatila prednost masovnih vojski i obaveznog vojnog roka nasuprot dugim službama manjih i profesionalnih vojnih snaga. Vojnu obavezu u okupiranoj Holandiji uvode Francuzi (1810).

U Rusiji, vojna obaveza po modernom modelu uvedena je 1874.

Moderna stajaća vojska u Srbiji formirana je tek krajem 19. veka, odnosno 1883. godine.

Dok Velika Britanija prvi put uvodi obavezno služenje vojnog roka tek 1916. godine, godinu i po dana nakon izbijanja Prvog svetskog rata (i ukida ga već 1920).

A danas, ubedljiva većina evropskih država vremenom ukida obavezni vojni rok: Belgija (1994), Holandija (1997), Francuska (2001), Španija (2001), Mađarska (2004), Italija (2005), Češka (2005), Crna Gora (2006), Bugarska (2008), Hrvatska (2008), Albanija (2010), Nemačka (2011), Srbija (2011), kao i Kanada (1945), Japan (1945), Sjedinjene Države (1973), Australija (1972) i Novi Zeland (1972). Upadljivi izuzeci jesu Švajcarska, Austrija, Grčka, pojedine baltičke i skandinavske zemlje (uz alternativu civilnog služenja).

Vojna obaveza ne postoji ni u Avganistanu, Keniji, Bahreinu, Kongu, Irskoj, Indiji, Sloveniji, Indoneziji, Nikaragvi, Urugvaju, Jemenu, Zimbabveu, Saudijskoj Arabiji, Južnoj Africi, Pakistanu, na Bahamima, Jamajci, Trinidadu i Tobagu i posvud.

Prema jednom istraživanju (2016), ukidanje ili smanjenje trajanja vojne obaveze širom sveta direktno je povezano sa promenama u demografskoj strukturi i obrazovnom nivou populacije. Zemlje sa većim udelom starijih građana imaju (duže) vojne obaveze, a dužina vojnog roka se smanjuje i tamo gde je veći udeo muških građana završio srednju školu, i gde je viši stepen BDP po glavi stanovnika.

Jednostavno, što su društva mlađa, bogatija i obrazovanija – vojni rokovi su nepostojeći ili kraći. I obrnuto.

Međutim, zbog ruske agresije na Ukrajinu ili novih bezbednosnih izazova, neke evropske države vraćaju vojnu obavezu, poput Letonije, Švedske, Hrvatske i (naravno) Ukrajine. Pa je i Srbija, poput poslovične žabe, požurila da podigne nogu za potkivanje.

U pitanju je golema pogreška i korak unazad, poput ponovog uvođenja veronauke u škole i društvo. Prvo, vojni rok dovodi živote mladih ljudi u opasnost, jer tamo barataju oružjem, municijom i ostalim. Drugo, ometa njihovo obrazovanje ili posao.

Treće, ugrožava (a ne poboljšava) kvalitet vojske, pošto u istu ugurava i one koji su nemotivisani i slabije sposobni.

I najzad, direktno ugrožava ljudske slobode ili slobodnu volju.

Obavezni vojni rok jeste moderna, ali i već zastarela podvala i budalaština.

Čak i ukoliko Putin sa Lukašenkom krene u invaziju na Varšavu, Stokholm, Berlin ili Pariz – ili pak NATO krene na Moskvu – novi Vaterlo ili Austerlic se naprosto neće dogoditi.

Goleme armije su postale tehnološki izlišne, osim kao puko topovsko meso ili ljudski parizer.

Masovna vojna služba ne znači ništa za realni ratni sukob u 21. veku. Rasklopiti i sklopiti kalašnjikov poput Lego kockica je bespotrebno znanje u kontekstu savremenih ratova dronovima i ostalim sokoćalima. Jugoslovenska narodna armija je svojevremeno imala oko 600.000 vojnika u aktivnoj službi i tri miliona vojnika u rezervi.

Pa ne samo što nije uspela da sačuva državu, već je čitava tri meseca opsedala i ubijala jedan Vukovar.

Nakon zločinačkih ratova, prinudne mobilizacije i opšte pljačke 1991-1999, ovo društvo bi moralo da bude krajnje skeptično prema vojsci, i da prezire njene komandante koji su mahom osuđeni za teške ratne zločine.

Kad ono, međutim. Oružjem se zvecka, a omladina će uskoro i da ga sklapa i rasklapa. „Ispod šlema mozga nema“, „Više volim tebe mladu, nego pušku da mi dadu“, „Manje pucaj, više tucaj“ i „Mir, brate, mir“ 1992. godine su pevali Partibrejkers, Električni Orgazam i EKV. A koju pesmu pevamo danas? Naravno, vojna služba ima i određenu tradiciju.

I, Broz nam je svedok, slušaćemo o njoj od strane pripitih očeva i stričeva po slavama i porodičnim ručkovima. Doduše, mahom o raspojasanoj patnji, umobolnim petranjima na Biokovo i slične zabiti, kapricima oficira, besmislu i dosadi.

A sadašnja omladina i budući „gušteri“ se ne sećaju, jerbo ih tome (svesno) nismo naučili, koliko je veza bilo potezano i maničnog truda bilo uloženo samo da se vojska izbegne ili bar odloži.

Uostalom, jesmo li videli neke Ruse u gradu u poslednje vreme? Šta mislimo, zašto su došli ili od čega su pobegli? Bingo ili eureka – od vojne obaveze.

Dakle, nema ništa naročito drevno ili antičko, niti feudalno ili svetosavsko u vojnom roku i golemoj opštenarodnoj armiji. Niti je vojska nešto inherentno srpskom (ili bilo čijem) nacionalnom biću. Opšta vojna obaveza je proizvod modernih država-nacija, baš kao što je moderne države-nacije ubrzo ukidaju.

Upravo su profesionalne ili plaćeničke vojske te koja su stvarna tradicija ljudskih bića i njihovih društava.

Još je Platon insistirao na tome da vojsku u polisu imaju da čine jedino obdareni za to, a ne filozofi, seljaci i obični građani. Međutim, današnji mudraci će u obaveznom vojnom roku videti i dodatnu korist koja nije toliko u boljoj odbrani i zaštiti zemlje, već jednoj „školi za život“ koja podstiče nacionalne vrednosti kod mladih.

I takav romantični pogled prija ušima starijih sugrađana i svih koji se tako osećaju, jer sami ne uspevaju da prevaspitaju svoju raspuštenu i bahatu omladinu. Pa onda, oduzmite im mobilne telefone na dva meseca, đavo ih odneo.

A hvala PISA testovima, mladima u Srbiji nedostaje tušta i tma savremenih znanja, veština ili kompetencija – dok zatezanje ćebadi i rukovanje oružjem nisu među njima.

Niti među najvažnijim, naprotiv. U stvarnosti, jedina „škola za život“ tokom vojnog roka je škola za vaskoliko snalaženje, žickanje, švercovanje, i hvatanje krivina u oskudici svega lepog.

Ali, ne zaboravimo sledeću činjenicu. Vojna obaveza nije samo obuka za patriotske vrednosti ili za uživanje u pasulju umesto u smutiju sa avokadom i čija semenkama.

Vojna služba nije samo totalna institucija za moralno prevaspitavanje, te indoktrinaciju vrednostima poslušnosti i osećanjima nebitnosti.

U pitanju je obuka za rat. Trening za što efikasnije ubijanje drugih ljudskih bića, po nalogu brkatih autoriteta.

Vojni rok kao priprema za život? Pre će biti priprema za topovsko meso, ratove i smrt.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.