Sociologa Maksa Vebera valja čitati i kada se promišlja odnos između crkve i države. Izmišljanjem univerzalističkih monoteističkih religija na planeti, veli Veber, dogodilo se nešto istinski novo i neobično. Univerzalna crkva je organizacija posebne namene, i ona predstavlja zajednicu stvorenu izvan i iznad onih koje su do tada tradicionalno postojale, poput partikularnih, ritualnih porodičnih ili plemenskih kultova. Uz to, svaka od „velikih“ svetskih religija vodi poreklo od jednog proroka ili harizmatskog lidera, dok tradicionalne porodične i obredne prakse imaju nepoznato i neistorijsko poreklo.

 Kakve veze sa tim ima država? Univerzalistička regrutacija za neku religijsku ideju i praksu istovremeno znači i da će moralni i duhovni ideali te organizacije biti univerzalni. Njen moralni kodeks takođe će biti percipiran kao univerzalan i sveobuhvatan. On nadilazi granice porodice, sela ili regije, i njega moraju poštovati svi. Iz tih razloga, univerzalna crkva je snažno političko oružje. I sa organizacione i sa doktrinarne strane, takva crkva je veoma korisna za osnivače i lidere političkih imperija, posebno za one sa ambicijom za univerzalnom dominacijom. U tome leži suština političke veze između države i crkve.

Sva ova politička teorija izlila se u političku praksu pre nedelju dana, putem političke upotrebe relativno univerzalnog religijskog sentimenta. Upotrebljeni slučaj bila je smrt jednog nesumnjivo harizmatičnog verskog vođe, Gojka Stojčevića, odnosno patrijarha Pavla. Čin ove sahrane pretvoren je u visoki državni događaj i samim tim politički ritual. Univerzalistički karakter organizacije kao što je Srpska pravoslavna crkva upotrebljen je za univerzalizaciju i (petodnevno) političko brisanje razlika između stanovnika Srbije putem njihovog predstavljanja kao jedne kolektivno ožalošćene porodice. Takva kolektivizacija inače heterogenog stanovništva bludna je maštarija svake političke elite. Karakteristike Stojčevića kao (asketske) ličnosti dodatno su olakšale ovaj politički zadatak. Taj događaj u organizaciji države uspešno je predstavljen kao relevantan za ukupni srpski narod, te narode koji žive sa njima ili blizu njih. Da bi sve bilo još univerzalnije, kao zainteresovane strane uključeni su i predstavnici drugih i takođe univerzalnih religija i njima korespondirajućih organizacija. Uprkos nekolicini karakterističnih bizarnosti – poput kablovske cenzure televizijskog programa – oni koji poznaju Maksa Vebera i ono što je čovek pisao, ne bi smeli biti iznenađeni. Sva ta tiha galama nije bila ni naročito specifična niti istorijski nepoznata. Religije koje realno obuhvataju veliki broj međusobno različitih pojedinaca (od)uvek su korisno sredstvo za političko i socijalno brisanje tih pojedinačnih razlika. A brisanje jednako realnih razlika među pojedincima zarad nekakvog cilja uvek je korisno za elite na vlasti – bilo kao vetar u leđa ili kao veštačko disanje.

Međutim, univerzalne religije nikada nisu u potpunosti univerzalne. Tipičan primer su ateisti i pripadnici manjih (i manje karakterističnih) verskih zajednica. Pre ere univerzalnih religija, uobičajeno versko organizovanje bili su partikularni kultovi u okviru porodica ili manjih lokalnih zajednica. Oni koji ih nisu prihvatali tretirani su jednostavno kao stranci ili autsajderi. Porodični kultovi u antičkoj Grčkoj nisu zahtevali univerzalno poštovanje ili pokoravanje tom partikularnom moralnom kodeksu ili ritualnoj radnji. Ona je bila rezervisana za tu porodicu i tu zajednicu. Teokratije u starom Egiptu ili Mesopotamiji takođe su bile partikularne: njihovi bogovi bili su specijalni zaštitnici pojedinačnih gradova. Osvajanje grada značilo je i potčinjavanje tog božanstva nekom novom. Deo ceremonije pred rimsko osvajanje grada podrazumevao je i ritualni poziv bogu-zaštitniku tog grada da se priključi rimskom panteonu. Protivnički bogovi bili su neprijatelji, ali to nije bio razlog da se u njih ne veruje. Na delu beše specifična „preduniverzalna“ tolerancija. Sve do pojave univerzalnih religija. Od tog trenutka, u svom komšiluku više nemamo strance ili autsajdere kao one koji ne prihvataju naša partikularna božanstva. Sada imamo – jeretike. Koncept „jeresi“ može nastati samo u kontekstu religije koja zahteva univerzalnu regrutaciju. A prema jereticima se uvek postupa oštro i strogo. U tome počiva osnovni problem nedavne političke prakse u kojoj se univerzalnost religije koristi za promociju politike kao podjednako univerzalne stvari. Pre univerzalnih religija, svaka porodica ili svaki grad imali su sopstvenu varijaciju na religijsku temu. U doba univerzalnih religija, ovakvih varijacija više nema. Nevernici više nisu stranci, već jeretici. Ukoliko se na talasu verske univerzalizacije želi poturiti ona politička – o jednom jedinstvenom narodu pod istim političkim i socijalnim ciljevima – protivljenje tom kanonu predstavlja se kao jeres. A političke jeretike uvek čekaju represija i progon.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari