Protiv dve strane

I sami izvori obično neće razgovarati sa novinarem koji izveštava samo o jednoj strani priče. Međutim, ovo je i jedan od najviše zloupotrebljavanih imperativa, pre svega zato što se ne razlikuju lični stavovi i činjenice.

Dakle, kada je reč o ličnim stavovima i mišljenju pojedinaca, dužnost je medijskih delatnika da izveštavaju o obe strane cele medijski zanimljive fešte. I, naravno, o svakoj trećoj strani priče u onim bizarno retkim trenucima kada se ljudsko mišljenje izrazi u više od dva suprotstavljena oblika. Nevažno je sa kojom stranom priče se slaže pojedinačni novinar, njegova je dužnost da obavesti javnost o tome da neki ljudi misle da su homoseksualni brakovi sasvim u redu, a neki ljudi da je u pitanju plan Satane i njegovih izaslanika na zemlji (masona i Amerikanaca) da satre srpski narod smrtonosnim zracima duginih boja.

Ali, kada je reč o činjenicama, priča je sasvim drugačija. U tom slučaju, novinari apsolutno nemaju obavezu da izveštavaju o različitim stranama priče, jer različite strane tada jednostavno ne postoje. Ovo je posebno slučaj u pitanjima koja se tiču određenog naučnog i tehničkog znanja. Tada su kao sagovornici obično neophodni pojedinci sa ozbiljnim poznavanjem teme i, jednostavno, činjenica. Pogrešno je i suludo uključivati u razgovor one pojedince čiji stavovi se ne zasnivaju na činjenicama, jer se time udaljava, a ne približava istini.

Na primer, ukoliko se govori o vakcinama, potrebi za njima i nuspojavama koje mogu nastati – valja pričati s naučnicima, lekarima, epidemiolozima, te od njih očekivati da ukažu na činjenice. A ne pozivati političare, sveštenike, dežurne teoretičare zavera ili glasove naroda – da bi se čula i „druga strana“. Ne postoji druga strana činjenica i naučne istine. Mnogi jednostavno ne zaslužuju „stranu“, jer im nedostaje znanja. Njihov glas je bespotrebno čuti, jer je neuporediv sa glasom naučnika iza kojih zapravo progovara hiljade naučnika i stručnjaka koji su uporno radili da bi se neka stvar mogla nazvati činjenicom. Svako medijsko naklapanje o Velikom hadronskom kolajderu u CERN-u obavezno prate i glasovi onih koji ističu da će doći do kraja sveta. Međutim, suludu ideju o crnoj rupi koja će tada usisati Zemlju ne širi niko osim neukih teoretičara zavere i onih medija koji u potrazi za senzacijom zaboravljaju na činjenice.

Da li je moguće zanemariti sva ta disonantna mišljenja? I moguće je i potrebno. Na isti način na koji vesti o raku dojke ili širenju AIDS u Africi ne prati „mišljenje“ svakog Petra Petrovića koji misli da je sve to sa rakom i sidom deo tajnog vladinog plana o kontroli građana bolestima koje se šire mobilnim telefonima i fluorisanom vodom. Ili kao što na temu mogućnosti upotrebe marihuane u medicinske svrhe, ne treba pitati za mišljenje svakog tinejdžera koji poduva džoint ili tri dok sluša Boba Marlija. Vest o novom leku protiv neplodnosti ne sme pratiti mišljenje sveštenika koji neplodnost „leči“ sugestijom molitve. Ako je tema kojom se novinar bavi naučne prirode, ili u vezi sa naukom, potrebni su podaci i činjenice, sakupljene od strane ljudi koji znaju o čemu se tu zaista radi.

Međutim, u tome je i nezgodacija. U modernom društvu, naime i srećom, nauka i naučno znanje penetriraju u svaku oblast ljudskog života. Nauka više nije samo gledanje kroz teleskope ili ispuštanje kuglica sa štopericom u ruci. Razvojem i prirodnih i društvenih nauka, čovečanstvo je došlo do saznanja brojnih fascinantnih činjenica koje su direktno ili indirektno povezane i s oblastima poput politike, religije, kulture i svakodnevnog života. Širenjem naučnog znanja, mnoge stvari koje su do sada mogle biti jedino predmet ličnog mišljenja ili stava – postaju utvrđene činjenice. Evolucioni biolozi i genetičari utvrdili su kao činjenicu da je koncept „rase“ neadekvatan i besmislen. Biti rasista više nije stvar (odvratnog) ličnog stava, nego i odsustva poznavanja naučnih činjenica. Nauka je objasnila ili se približava objašnjenju homoseksualnosti, nacionalizma, emocija, uloge vaspitanja, agresivnosti, uticaju televizije, porekla religije i morala, seksualne privlačnosti, čovekove memorije, izbora prijatelja, (ne)ekonomskog ponašanja i gotovo nezamislivo mnogo toga još.

Ovo je svakako veliki izazov za novinare. Novinarstvo mora postati obaveštenije, jer mnogi fenomeni i problemi više nisu predmet stava ili mišljenja, već naučno utvrđenih činjenica. A nauka nije zasnovana na demokratiji ili lepezi mišljenja, već na dokazima. Ukoliko je ideja iza prikazivanja dve strane bila nepristrasnost ili objektivnost, ona to (sve) više nije. Najnepristrasnije rešenje postaje – konsultovati nauku, a ne prikazati različite strane. Ma koliko to nekorektno moglo zvučati.