Prsten nevidljivosti

Radoznali Liđanin silazi unutra i tamo pronalazi povećeg mrtvaca koji je na sebi imao samo zlatni prsten na ruci. Gig uzima taj prsten i ubrzo shvata da, kada ga okrene prema sebi i prema unutrašnjoj strani ruke, postaje nevidljiv. Shvativši moć tog prstena, nekada moralni pastir Gig ubrzo se pentra po društvenim lestvicama: postaje kraljev poslanik, kraljičin ljubavnik, zaverenik protiv kralja, kraljev ubica, i novi lidijski kralj. Šta iz ove Platonove priče saznajemo, osim da filozofi vole bajke? Platon nas poziva da zamislimo sebe u Gigovoj koži. Jer, osoba u posedu takvog prstena mogla bi da „bez bojazni uzima na trgu šta god hoće, da ide po kućama i zavodi svaku ženu koja mu se svidi, da ubije i oslobodi iz okova koga god hoće, ukratko, da radi među ljudima šta god hoće, kao neko božanstvo“, poručuje ovaj veliki filozof. Malo ko nije maštao o takvom scenariju, ne znajući da je o istom maštao i Platon pre nekoliko hiljada godina. Šta uraditi prvo? Ukrasti mnogo novca iz nekog trezora? Uvući se u spavaću sobu komšinice sa trećeg sprata? Opaliti par šamara nekom političaru? Mogućnosti su neograničene: od prepisivanja na ispitu i švercovanja u autobusu do krađe dijamanata iz krune britanske kraljice.

Šta je poenta ove mentalne ekskurzije? Osim što prvi izbor bluda i nemorala koji nam padne na pamet može otkriti svašta o našoj ličnosti, činjenica da bismo se gotovo sigurno odali barem nečem nepoštenom govori mnogo toga o svima nama zajedno. Ona (raz)otkriva da je zapravo jako malo potrebno da bi obični građani postali nemoralni („kao neko božanstvo“). To jest, da je strah od kazne jedino što nas čini moralnim. Kada ta vrsta rizika nestane – kada bismo postali nevidljivi – radili bismo sve ono što ne treba. Krali novac i dragocenosti, bili nasilni i razvratni. Ova priča jeste pojednostavljena, i već Sokrat je kreativno pobija na narednim stranicama Platonovog dijaloga. Naravno da nije samo strah od kazne izvor našeg morala. Pa ipak, ova maštarija jeste ilustrativna i instruktivna, i Platon je koristi pre svega kao metaforu za nepodnošljivu lakoću iskvarenja državne vlasti. I valja je se uvek prisetiti pri promišljanju fenomena kao što je korupcija.

Sveprisutnost korupcije u društvima slabih institucija gotovo da je standardna stvar. Kao što je na dnevnoj bazi očigledno, Srbija nije izuzetak. Korupcija deluje žilavo, sveprožimajuće i gotovo mitološki nepobedivo. Rešenja koja nude političari takođe su mitološka: U predizborno doba reklamiraju se neki novi, supermoralni ljudi poput vezanog Odiseja imunog na pesmu sirena, koji, po dolasku na vlast, redovno i sami zaplešu u ritmu korupcije. Iz tih razloga je za objašnjenje potreban Platon koji kaže da i običan pastir, ukoliko je stavljen u nerizičnu situaciju, može postati nemoralni kralj. Problem, dakle, nije toliko u korumpiranim pojedincima, koliko u prstenu koji nas može učiniti nevidljivim. Odnosno, u društvenom i političkom kontekstu koji bavljenje korupcijom štiti ili nedovoljno kažnjava.

Važno je primetiti da stvar nije samo u visokim kaznama. U slučajevima sportskog huliganizma, mnogi prizivaju jedino visoke kazne kao meru suzbijanja i prevencije. Uvećati rizik za potencijalnog nemoralca ne znači samo uvećati kaznu, već uvećati i šansu da se bude primećen i uhvaćen. Što podrazumeva jedan širi politički zahvat. Ili vivisekciju. Masovnost fenomena takođe deluje kao Gigov prsten nevidljivosti, bilo da su u pitanju tuče po stadionima, korupcija u javnim preduzećima, ili zločini po ratištu. I od inače mirnih građana koji govore „hvala“ i „dobro jutro, komšija“ stvara delinkvente i zločince. Iz tih razloga su neophodne jake društvene institucije. Njihova snaga bi se imala ogledati u tome da ne navlače prsten nevidljivosti na određena kriminalna ponašanja, već da ih uspešno pronalaze, efikasno procesuiraju i adekvatno kažnjavaju. Odnosno, da učine da kriminalno ponašanje postane dovoljno rizično da od njega odustane najveći broj finih građana.

Jer, uprkos svemu, čovek jeste racionalna živuljka. To jest, ona koja, svesno ili ne, kalkuliše svoje rizike, potencijalne dobiti, nagrade i kazne. I zato najveći broj ljudi ipak ne ulazi u trezore, ne dodiruje nepoznate devojke po ulici, i ne lupa šamare svima koji ih nerviraju. I potencijalne kriminalne poduhvate pojedinaca bliskih vlasti valja učiniti neracionalnim ili neuračunljivim. U tome počiva sofistikacija mita o Gigu i njegovom prstenu. On je postao nemoralan samo zato što je iskalkulisao da su potencijalne dobiti velike, a rizici minimalni ili nepostojeći. I zato, tek kada postane rizičnije baviti se korupcijom, a unosnije zaraditi novac kreativnošću i/ili napornim radom, korupcija će pobeći na društvene margine. U suprotnom, nikakvi novi ljudi ili novi izbori je neće iskoreniti.