Prvomajsko srbovanje

Mahnito tragamo za ćumurom za roštilj i prvomajski srbujemo za Marksa i otadžbinu. A nije da razloga za socijalni bunt nema. Čak i prema zvaničnoj statistici, stopa siromaštva u Srbiji je 25,5 odsto, dok je u riziku od siromaštva vrtoglavih 38,7 postotaka stanovništva. Kada je reč o nejednakosti prihoda, odnosno o jazu između bogatih i siromašnih, dotična klasna provalija je u Srbiji dramatično veća nego u bilo kojoj zemlji Evropske unije. Jer, u EU petina domaćinstava sa najvećim primanjima ima 5,2 puta više prihode od petine onih sa najmanjim primanjima. A u Srbiji je ovaj skaradni odnos zastrašujućih 9 puta više. Uzgred, najmanje razlike su u (takođe) eks-socijalističkoj Slovačkoj i Češkoj (3,9), a zatim slede pseudosocijalistička Finska i Švedska. Ali, ovaj pažljivo zapuštani radni narod će radije da se prvomajski opušta po svojim vikendicama – ironično, stvorenim upravo u tom mrskom socijalizmu – uz prateće ćevape, pileće belo, mladi luk i rotkvice iz tajkunskog hipermarketa. I mlataraće srpskom trobojkom pre nego crvenim barjakom.

Na devastaciju socijalne strukture i na klasne razlike srpskog društva u raljama partokratske tranzicije danas ukazuju i podsećaju jedino tinjajući protesti – studenata. Biće da nakaradno i navratnanosno izbacivanje Marksa i njegove „bande crvene“ iz kurikuluma nije pomoglo. A čak i ako se „Predgovor za Prilog kritici političke ekonomije“ nije čitao, ili razumeo, mnogi studenti dobro osećaju promaju u novčaniku svojih roditelja. I demonstriraju činjenicu da materijalnu bedu ne mora da prati i ona duhovna. Naprosto, nove generacije studenata, sa više ili manje veštine, pozivaju i na veću društvenu jednakost i socijalnu pravdu u Srbiji, zvučeći i gordo i autentično u isto vreme. Što ne znači da se neće obžderati i oblokati za Prvi maj, naravno. Međutim, osnovnu strukturnu i logičku grešku ovih i sličnih protesta („Protiv diktature“, „Ne da(vi)mo Beograd“, „Podrži RTV“ itd.) čini jedna važna činjenica. A isto važi i za zagonetku o upadljivom odsustvu socijalne ili klasne pobune u društvima kako poznog, tako i ovog pljačkaško-tranzicionog kapitalizma. Naime, među buntovnim građanima u našim društvima postoji previše aktivizma, a premalo – organizacije.

I, ne, ne radi se ovde o zaveraškoj i/ili nekapirajućoj zapitanosti „Ko je organizator?“ koja je pratila nedavne studentske proteste. I studentarija se oko toga autoironično sprdala, koristeći nezaobilazni hešteg (#ijasamorganizator). Međutim, na svako promišljenije pitanje o organizaciji koja (ne) stoji iza tih protesta, bilo se reagovalo opaskama o nekakvoj spontanosti, nasumičnosti i fejsbukovskosti. Kao da je to neka prednost, a ne nedostatak. Zato prirodno narajcane studente (ali i radnike, nastavnike, penzionere i ostale prezrene na svetu) valja podsetiti na reči italijanskog marksiste Amadeja Bodrige iz jednog eseja iz 1952. godine. Za Bodrigu, inače osnivača Komunističke partije Italije i lidera Komunističke Internacionale, „aktivizam“ predstavlja – „bolest radničkog pokreta kojoj je neophodno stalno lečenje“. Jer, puki „aktivizam“ je nešto što reakcionarno „preuveličava snagu subjektivnih faktora klasne borbe“ dok istovremeno „zanemaruje teorijsku pripremu“, kao i faktor ozbiljne organizacije i agitacije. Uostalom, Marks, Engels, Lenjin, Trocki i ostali buntovnici teške kategorije verovatno ne bi ni razumeli reč „aktivizam“ (Lenjin samo jednom spominje „aktiviste“, i to pod znacima navoda i misleći na menjševike, a ironično aludirajući na njihovu neaktivnost), a Adorno je pisao da se „levičarski“ aktivizam odnosi na buržoasku „pseudostvarnost“ i da ga čine ljudi zainteresovani jedino za publicitet.

U današnjem svetu, o ovome možda najbolje svedoči publicistkinja, režiserka i sociološkinja Astra Tejlor u izvrsnom članku „Protiv aktivizma“. Ona suvislo tvrdi da postoji krupna i nepremostiva razlika između aktivizma i organizacije, odnosno između lične buntovne ekspresije i izgradnje buntovnog pokreta. Kako otkriva Tejlor, reč „organizator“ ima jasno poreklo u sindikalnoj politici i radničkoj borbi, dok reč „aktivista“ potiče iz nemačke idealističke i mistične filozofije. Zapravo, tek su početkom 1960-ih godina, u Njujork Tajmsu, „aktivne“ intelektualne figure poput Bertranda Rasela i Rajta Milsa bile posprdno nazvane „aktivistima“. Ali, nakon (ove) decenije borbe raznih pokreta za građanska, ženska i gej prava, reči „aktivizam“ i „aktivista“ se ušunjaše u naš politički vokabular kao nešto što je zgodno i neodoljivo seksi. Pa danas imamo mnogobrojne ljudskopravaške NVO-aktiviste, ekološke aktiviste i aktiviste za prava životinja, gej aktiviste, feminističke aktiviste i -kinje, te studentske aktiviste, stranačke aktiviste, pa čak i proklete „levičarske aktiviste“. Dok zato na javnopolitičkoj sceni više upadljivo nemamo „revolucionare“, „militante“, „socijaliste“, „komuniste“, „anarhiste“, „agitatore“ ili, naprosto, organizatore. Biti nešto od navedenog odjednom je prestalo da bude – kul.

A ta razlika nije samo jezička ili (po)modna. Biti aktivista znači zagovarati određenu i posve specifičnu društvenu promenu, ali i činiti to bez baze, strukture i ozbiljnijih resursa (ljudskih, vremenskih, finansijskih). Iako postoje hrabri i značajni izuzeci, aktivisti su mahom članovi klike sličnomišljenika, profesionalni dizači svesti ili lajfstajleri čija se politika iscrpljuje u periodičnom uzvikivanju slogana i spravljanju duhovitih transparenata. Ili grupa i „iventova“ na Fejsbuku. I baš zato „aktivisti“ mogu da prekinu protest zbog Uskrsa ili da bez naročite nelagode provedu Prvi maj u društvu pečenog mesa na talandari ili žici. S tim u vezi, moguće je biti aktivista za sve i svašta, od spasavača tropskih šuma do entuzijasta za zanatska piva. Danas svako može da bude aktivista, čak i neko ko deluje potpuno izolovan i sam, odnosno iza monitora i tastature. Uostalom, ko su oni koji nisu aktivisti? „Pasivisti“? Jednostavno rečeno: ne postoji ozbiljan bunt zato što imamo višak političkog aktivizma, a manjak političke organizacije.

I okej, to jeste svet u kojem najedared živimo, koji se gnuša tzv. „tradicionalne“ politike i koji je sumnjičav prema institucijama, organizacijama i liderima. Radnički sindikati i političke partije jesu izgubili svoj seksepil, pošto su ih bile otele i preuzele korumpirane birokrate, odnosno politička klasa. Ali, to ne znači da treba odbaciti čitavu ideju ozbiljnog, dugoročnog i mukotrpnog političkog organizovanja. Politika nije aktivizam, već „uporno i strpljivo bušenje tvrdih dasaka“, kako je to pisao Maks Veber. A taj je umeo da napiše i kaže. Baš kao što ni politička borba nije životni stil. Ona nije izbegavanje mesa i krzna, posećivanje dobrotvornih koncerata, kupovina lokalnog i organskog, nedepiliranje pazuha, udomljavanje kučića, gašenje sijalica na sat vremena, potpisivanje onlajn peticija, šerovanje vesti i video-klipova, menjanje profilne slike na Fejsbuku ili izmišljanje heštegova za Tviter. Politika nije čak ni organizovanje protesta koji su sami sebi cilj, odnosno demonstracija bez jasne vizije, strategije i organizacije. Okej, okupili smo se i vičemo. I šta sad?

Baš kao što je jedna stvar „dizati svest“, a nešto sasvim drugo i mnogo mukotrpnije i teže – obrazovati, tako je i jedna stvar biti aktivista, a posve druga – organizovati (se). U izuzetnoj istoriji radničkog i sindikalnog pokreta postoje mnogi hrabri primeri od kojih možemo i moramo da učimo. I da osvežimo ove modele, strategije i prakse za 21. vek. A nešto savremeniji primer za isto to mogu da budu ekološke grupe i pokreti koji su se od prvobitne grupe hipika, aktivista, demonstranata i dizača svesti gradualno transformisali u ozbiljne političke partije i moćne nevladine organizacije sa privatnim brodovima i avionima. I, uprkos otporima, prvobitno „aktivističke“ ideje o zaštiti životne sredine institucionalizovale su se posvud, od parlamenata i Ujedinjenih nacija, do školskih udžbenika i univerzitetskih studijskih programa. Naprosto, prosta akcija bez strategije i organizacije ne može magično dovesti do društvene promene, a posebno ne do društvene jednakosti i pravde.

Zato je organizovanje nešto sasvim drugačije i dramatično nespontanije od aktivizma. Organizovati se znači pretvoriti određenu društvenu grupu ili klasu u političku snagu. I to tako što ćemo mnoge ljude težački okupljati oko njihovih zajedničkih interesa. Svaki profesionalni menjač sveta, bar ako želi da uspe u toj promeni – a ne samo da nahrani ego i eventualno smuva obližnju aktivistkinju sa dredovima, bez brushaltera i sa pletenim rancem na leđima – mora postati deo nečeg organizovanog. Nečeg većeg od samoga sebe i od spomenutog ega. Mnogi kritički orijentisani društveni pokreti, progresivne građanske inicijative, ili pak levičarske grupe, više ne posvećuju dovoljno vremena organizovanju. Mahom slepo i neuko verujući u moć „spontane“ pobune i društvene promene koja dolazi sama od sebe. A dotična nešto nikako da dođe ili bar svrati. I zato, proleteri svih zemalja, organizujte se! Tek tada će razum da zagrmi u svom gnevu.