Putuj, Srbijo!

Neko se možda znoji tabanajući po betonu evropskih ili pak američkih gradova, neko se vere po planinčugama i bere razna bilja, pije čajeve i guta slatkad od jagoda, a neko je naprosto samo ugasio mobilni telefon i fura se na piratske maratone filmova i TV serija. Međutim, premijer Aleksandar Vučić je mesecima bio izražavao svoje nezadovoljstvo i frustraciju zbog građana i posebno javnih mu delatnika koji bi da, neverovatno, godišnje odmaraju i troše sopstvenu kintu unaokolo i onako kako požele. Umesto da marljivo rmbače u specifično štedljivoj, nakaradnoj i jeftinoj viziji protestantske etike i duha kapitalizma. Budući ministri-fajteri mogu da se oproste od plaža i mora, jer „moraće po Srbiji da se odmaraju, pa će više novca da ostane poreskim obveznicima u Srbiji. Nek rade nešto za svoju zemlju umesto što troše po inostranstvu“, spočitavao je Vučić.

I sad, naravno da je ovo jedno demagoško dodvoravanje svoj onoj prekobrojnoj sirotinji Srbije koja jedva vezuje sopstveni kraj sa svojim krajem (ali zato poslušno i pokorno glasa za vlast na izborima). Dok istovremeno prezire sve one susede koji skrpiše, pa uplatiše paket aranžman za nekakav prvi, drugi ili srednji prst na onom famoznom grčkom poluostrvu. Dođavola, isti Vučić je onomad đacima i omladini u Obrenovcu, dakle jednoj Instagram i YouTube generaciji koja će verovatno dočekati hodanje čoveka po Marsu, bez blama bio poručio da žanju pšenicu i okopavaju kukuruz. Ovaj opsesivni i gotovo patološki sukob sa ljudima koji bi da odmore, brčnu se, na tren promene svoj turobni mizanscen, i naprosto iskuliraju od svega i svačega, progovara tomove o doživljaju građana, te njihove slobode i blagostanja od strane aktuelne vlasti.

A istina je takva da su putovanja, letovanja i posebno odlasci u inostranstva zapravo jedno fantastično lično, ali i nadasve društveno korisno iskustvo. To jest, iskustvo od kojeg srbijansko društvo i njegovi građani mogu imati mnoge preko potrebne koristi. Opšte je mesto da putovanja šire naše poglede na svet. Kao što to nesrećni studenti raznih turizmologija usvoje još kao brucoši, putovanja razvijaju našu kulturnu empatiju i doprinose našem boljem razumevanju sveta. Na ovaj način upoznajemo druge kulture i njihove običaje, interkulturno komuniciramo, i generalno postajemo tolerantniji i pristojniji građani planete. Ali, ovo je ipak malo pojednostavljen, isuviše ružičast ili preterano optimističan pogled na stanja stvari. Mnogi putnici i turisti ne upoznaju istinski ama baš ništa tuđe ili opšte čovečansko na svojim letovanjima. Već se zaista samo izležavaju, obžderavaju i oblokavaju, prozuje muzejima, protrče galerijama, fotkaju budalaštine i nimalo se ne urone u lokalni život dok se uranjaju u slane vode. Međutim, čak i da je najčešće tako, a jeste, ti zgubidani od turista implicitno, prećutno ili zguza ipak steknu mnoge praktične veštine tokom svog prozaičnog upoznavanja morskog inostranstva ili urbanog sveta. Evo i kako.

Prvo, pakovanje. I sam odurni i dosadni čin pakovanja kofera zapravo je prilično edukativna stvarčica. Na ovaj način, roditelji i njihova deca su primorani da vežbaju svoju procenu o tome šta (im) je neophodno, a šta je luksuz. Bez čega ne mogu, a šta je bespotrebno i besmisleno. A u pitanju je životna veština koja pomaže i van turističke sezone – u dragstoru i supermarketu, kada se uređuje stan, ide na posao ili u izlazak. Drugo, snalaženje u prostoru. Putovanja nas izlože čitanju i dešifrovanju mapa, auto-karata, gradskih planova i tako tome, uprkos osloncu o savremene GPS tehnologije i ostale drangulije. Šta znači ovaj saobraćajni znak? Gde je najbliži parking? Kako najbrže stići od tačke A do tačke B? I ima li neka pekara usput? Na ovaj način se vraćamo svojoj lovačko-sakupljačkoj prirodi koja nas primorava da skapiravamo svoje okruženje i njegove izazove.

Treće, jezik. Želeli to ili ne, naučićemo neke ljubazne fraze ili bar psovke u koje god inostranstvo da odemo, odnosno pobegnemo. A i dečurlija koju po letovanjima vodamo sa sobom postaće izložena drugom jeziku u prirodnom okruženju, što ne može da škodi, naprotiv. Čak i jednostavne fraze poput zdravo, molim vas ili hvala na drugim jezicima nas obogaćuju kao ljudska bića. I čine da ispoštujemo druge ljude i njihove verbalne marifetluke. Ili, ako smo nepopravljivo neuki, možemo da treniramo naše veštine govora tela, odnosno razgovora rukama i osmesima, koji takođe učine da prevaziđemo jezičke barijere i skapiramo da smo svi mi, ljudi, zapravo isti. Četvrto, hrana. Uživanje u hrani u mnogome jeste najbolji, najkvalitetniji i najzdraviji pristup životu i svetu – čak i ako je ta hrana nezdrava. Kad putujemo, mi istovremeno upoznajemo i druge kulinarske tradicije i uopšte učimo kako druge kulture pripremaju i konzumiraju taj nutritivni krvotok života. Drugim rečima, isprobavamo nove prehrambene stvari, bile one živa riba u sušiju ili spržena soja u girosu. Na ovaj način, probijamo granice sopstvenog straha od novotarija i razaramo svoje dosadne navike i tradicije, što nas dodatno gradi kao otvorena i slobodna ljudska bića.

Peto, kupovina i cenjkanje. Većina srbijanskih turista letuje po prostorima u kojima postoji jedan znatno relaksirani odnos prema dimenzijama cene, troškova i novca. Koliko god ovo iskustvo delovalo opterećujuće ili frustrirajuće, na ovaj način zapravo učimo diplomatske veštine i odnose poštenja i pravednosti, uz prateće osećaje kulturne empatije i osnova mikroekonomije. U tom smislu, šesto, svo to izrazito svesno rukovođenje novcem na letovanju zapravo učini da shvatimo značaj one dosadne matematike iz osnovne škole. Konstantno mentalno prebacivanje jedne valute u drugu, procena šta je preskupo, a šta ne, trenira naš računovodstveni um i zapravo doprinosi tome da bolje baratamo novcem kod kuće.

Najzad, sedmo, na putovanjima učimo i kako da se opustimo, da donosimo odluke, tako je, ali i da ne žalimo zbog njih. Čak i ako nas oderu u šatro tradicionalnom restoranu ili po nekakvoj tupavoj vožnji brodom po Vltavi ili Seni, računa se to što smo konačno izašli iz naše zone komfora. Što smo deo svog vremena i novca odvojili na nekakav hedonizam umesto stalnog i preopreznog baratanja rizicima i opasnostima. Pa šta ako smo ispali iracionalni, naivni i glupavi? U pitanju je naša odluka i naša preplaćena smrznuta lignja na žaru sa južnoameričkog tankera. Zarad mentalnog zdravlja, ponekad je neophodno pustiti mozak na pašu i komotno se valjati u našim niskim strastima. Dva evra za kuglu ispodprosečnog sladoleda? Davaj! Malo šta neseksualnog može da zameni taj osećaj svesne glupavosti i mentalne relaksacije.

I zato, putuj Srbijo! Šta god ti štedljivo i podlo govorili. Putovanjima u inostranstvo se zaista gradimo kao tolerantnija ljudska bića, a usput i učimo neke značajne životne veštine. Od jezika do matematike, ako smo spavali na času ili varali na maloj maturi. Toliko cenimo i poštujemo famoznu životnu školu? Nema bolje i životnije od one kada se izmestimo iz svog grada ili sela tokom nekakve turistike ili letovanja. Putovanje je najbolji učitelj. Putujući unaokolo širimo naše kapacitete za zapanjenost, fasciniranost i oduševljenost pred svim tim neverovatnim raznovrsnostima naše usamljene planete. Što nas zauzvrat čini srećnijim osobama punim samopouzdanja, kao i ljudima krcatim novim iskustvima, saznanjima, sećanjima i uspomenama. Tada ne učimo samo mnogo toga o svetu, već i o samima sebi. A usput se, o istom trošku, pod Suncem kljukamo vitaminom D. Najzad, što više putujemo, više saznajemo o skaradnosti, rutinizovanosti i prozaičnosti sopstvenog života, što je uvek jedna subverzivna stvar. Zato nas i sistematski osujećuju u njoj. Ali, to jedno kratkotrajno iskustvo ograničene slobode svakako je preduslov za trajnu slobodu. Za mentalno zdravlje, sreću i blagostanje, ali i za zdravo društvo. Pundravci u guzici su tu sa razlogom. Put pod noge onda!