Rat protiv časti

Bolje je da se povučemo, nego da uđemo u rat – dodao je i pojasnio za sva vremena.

Zapamtimo ovu priprostu analogiju, kao i značajnu misao o puštanju goluba (mira) sovjetskog vođe. Naime, ratovi među državama nekada su zaista bili vođeni i zbog osećanja časti, odnosno obraza, dostojanstva, stida ili posramljenosti.

Prema velikom filozofu i društvenom teoretičaru Tomasu Hobsu, postoje samo tri osnovna razloga za rat, a to su: (1) osvajanje ili pljačka, (2) sprečavanje osvajanja ili pljačke, i (3) čast.

Hiljadama godina, osvajanje ili pljačka tuđih teritorija predstavljali su osnovni izvor bogatstva za vladare, plemstvo i društvo. Bilo je to u dobu kad je bogatstvo zaista počivalo jedino u zemlji(štu) ili prirodnim resursima, a ne i trgovini ili inovacijama.

Iz tih razloga, carevi, kraljevi, razne plemenske i političke vođe, stolećima pokreću agresije da bi preoteli nešto resursa svojim susedima ili širom sveta.

I tako još od osvajanja plodnih ravnica u ratovima prvih gradova-država u Mesopotamiji, preko evropskog otimanja zlata i ostalih bogatstava po kolonijama, sve do pljačke bele tehnike i nemačkih maraka iz slamarice koje su sprovodile Arkanove paravojske po Slavoniji.

MISTERIJA ČASTI: Ali, šta je onda taj Hobsov treći razlog ili misteriozna – čast? Ugled, ponos, sramota, obraz ili dostojanstvo u međunarodnoj areni? Pa, ništa drugo osim personalne potrebe za dominacijom, slavom i (istorijskom) veličinom, kod vladara ali i neukog stanovništva.

U svom izlivu vlasti u mozak, vladari nisu marili jedino za materijalna, već i duhovna bogatstva. Za svoje mesto u hronikama i udžbenicima, na reljefima i postamentima, ili za mesto u Raju.

Kao i za orgazmičko zadovoljstvo posmatranja geografske karte na kojoj je nešto više kvadratnih kilometara postalo ofarbano u boju koja pripada našem posedu, odnosno teritoriji.

A što je žvaka na koju uredno nasedaju i obični građani, pa spremno navlače uniforme, šapke i puške, kada ih pozovu na odbranu i zaštitu države, njene časti ili obraza. Dođavola, zašto? Ako „radnici nemaju otadžbine“, kako je pisao Marks?

Ima tu i prirodno evoluirane teritorijalnosti ljudske životinje, ali i čiste sujete ili taštine. I kada su vladari imali malo stvarne vlasti nad nekim teritorijama, pokretali su ratove zbog simboličke ili titularne prevlasti – oko toga ko duguje nekakvu odanost ili lojalnost kome. Mnogi evropski ratovi bili su puko nadgornjavanje, prepucavanje i patkometrija, odnosno merenja dužine spolovila.

Pa onda, čiji je veći? NJežnik ili država, svejedno je. Ratovi su izbijali i zbog simboličkih uvreda kao što su (ne)spremnost jednog vođe da oda počast drugom, u smislu poštovanja, ceremonijalne učtivosti ili kurtoazije, pozdravljanja zastave i zastavnog voda, rasporeda sedenja i tome slično.

Uostalom, i poreklo rečikurtoazija je – dvor. I što razumnim bićima ili modernom čoveku danas deluje nerazumno i anahrono. A da li je zaista tako?

Zato što ruska agresija na Ukrajinu takođe predstavlja – rat oko časti. Ako pažljivo saslušamo Putinova obraćanja naciji, tamo sve puca i pršti od (uvrede) časti, ponosa, dostojanstva, poniženja, ogorčenosti i sličnih osećajnih kategorija.

S druge strane, američke agresije na Irak ili Avganistan imale su racionalnu dimenziju iz Hobsove podele – sprečavanje osvajanja (tj. terorističkog napada), čak i ako su stvarni razlozi bili osvajanje ili pljačka resursa, odnosno fosilnih goriva. Ali Amerika tada nije drobila o poniženju, obrazu ili odbrani amerićke časti.

Dok Putina zanimaju jedino nacionalni ponos i dostojanstvo pred geopolitičkim uvredama. I čiji je veći – zapadni ili rusko-pravoslavni? Navodno, Zapad je decenijama ponižavao Rusiju, i došlo je vreme da Rusija povrati svoj ugled i odbrani svoju čast (nečasnim i sramnim granatiranjem ukrajinskih civila i gradova).

Pa je Putinova „Specijalna vojna operacija“ do kraja ispala jedna – suicidna akcija zbog flatulencije (u čabar).

STVARNA PONIŽENJA: Jedina stvarna poniženja Rusije su ona iz tekućeg rata u Ukrajini.

Na primer, kad je ruska krstaricaMoskva („ponos ruske flote“) bila pogođena i potonula u Crno more.

Ili kad je, na Putinov rođendan, eksplodiraoKrimski most.

Ili kad su Rusi proterani iz oblasti Harkova, Izjuma i Limana.

Ili kad su bez borbe pobegli iz Hersona i povukli na levu obalu Dnjepra, i tome sramno slično. Svaki put kad je Rusija vodila bespotrebne i nečasne ratove, propadala je sama Rusija ili njen režim.

Rusko-japanski rat (1904-1905), koji je Rusija izgubila, doprineo jeOktobarskoj revoluciji i slomu Ruskog carstva. Ruski car i bogomoljac Nikolaj II iracionalno je nastavljao rat sa Japanom samo da bi sačuvao „dostojanstvo Rusije“ i sprečio „ponižavajući mir“. A ruska invazija na Avganistan (1979-1989), i sramotno rusko povlačenje, značajno je doprinelo slomu Sovjetskog Saveza.

Ako je istorija zaista učiteljica života, u pitanju je školska lekcija za Putina.

I zato je Hruščovljeva opaska o anahronom samoubijanju zbog puštanja vetra na dvorskom balu toliko dragocena. Pre svega, kao kritika dimenzija ponosa i posramljenosti u međunarodnim odnosima.

Prostim rečima, ona svedoči o tome da najzad živimo u dobu u kojem je vrednost ljudskog života postala veća od vrednosti nacionalnog prestiža ili časti.

TokomKubanske raketne krize iz 1962, i Hruščov i Kenedi su bili svesni potrebe (drugog) da sačuvaju obraz, umesto da se suicidno igraju „kukavice“.

Prema memoarima Roberta Kenedija, nijedna strana nije želela rat oko Kube, i bila je svesna da su neophodni i koraci koji bi sprečili osećanja posramljenosti i poniženja.

I Hruščov je razborito pogodio žicu oko psihologije i sociologije časti, sledećom metaforom upućenoj Amerikancima: „Ne treba da razvlačimo konopac do mere da vežemo ratni čvor; što više povlačimo na svoju stranu, ovaj čvor će postajati sve zategnutiji, više nećemo moći da ga razvežemo, i onda će morati da se preseče (ratom)“.

Isto su potom razumeli i Amerikanci, kako svedoči kognitivni psiholog Stiven Pinker saHarvarda. Kad je Rusija izvršila spomenutu invaziju na Avganistan (ili kad su iranski militanti zauzeli američku ambasadu), Amerika je reagovala – tako što je bojkotovala Olimpijske igre u Moskvi.

I to je, otprilike, bilo to. Američki predsednik Karter je kasnije izjavio „Mogli smo da uništimo Iran svojim oružjem, ali sam smatrao da će nastradati i osoblje naše ambasade, a nisam želeo ni da ubijemo 20.000 Iranaca.

Samo zato nismo napali Iran“. U bombaškom napadu iz 1983, kad je u Bejrutu stradalo 241 Amerikanaca, nije reagovao ni inače prepaljeni američki predsednik Regan.

Prisetimo se i terorističkog napada Al Kaide na železnicu u Madridu 2004, kad je ubijeno 193 ljudi. Pa Španija nije pokrenula rat ili odmazdu prema arapskim zemljama, niti je ovu gnusnost doživela kao napad na svoju čast i dostojanstvo (građani Španije su zatim smenili vladu koja je saučestvovala u ratu u Iraku). Naprosto, čast države je izgubila na vrednosti u međunarodnim odnosima.

I upravo zato se Putinova agresija na Ukrajinu posmatra kao toliko nerazumna, staromodna i sumasišavša. Ubijati ljude je postalo nečasnije od šatro poniženja. „Ova je borba bila ispod časti, protiv razuma.

U prošlim danima osvojili smo ponos, u prošlim danima izgubili smo sve“, rekla bi Ekatarina Velika (bend, a ne ruska carica). I danas niko, osim Vladimira Putina, više ne želi da se samoubije zbog prdeža.

DRŽAVE NE OSEĆAJU EMOCIJE: I tu dolazimo do zatezanja onog kosovskog čvora u Srbiji. Dinamika briselskih pregovora između Srbije i Kosova u mnogome je i rasprava o – čuvanju obraza. Kao i spomenuto merenje dužine nježnika između Vučića i Kurtija.

„Kako da ne izgubimo sve, već da dobijemo nešto“, to jest da očuvamo tu nacionalnu ponos i čast? Ali, na tom užetu smo već visili. U ime ponosa i dostojanstva, Slobodan Milošević je laprdao da se „Srbija saginjati neće“.

Pa su građani Srbije u vaskolikom embargu i te kako savijali kičmu pred redovima i ambasadama, saginjali se pred švercovanim gorivom, vajkremom, koka-kolom, cigaretama na pijačnom betonu, pa i prebirajući hranu, staklo i karton po kontejnerima.

Umesto mira (i Kosova u Srbiji), Milošević je u Rambujeu odabrao rat – sve zbog izmaštane časti i obraza, a što je uspešno prodao građanima kao nacionalni interes ili osećanje kočopernog ponosa. I što je politički mizanscen koji živimo i danas.

Na kraju, evo jedne neverovatne, a istinite činjenice. Države. Ne. Osećaju. Emocije. Okej?

Ova neočigledna očiglednost se neretko gubi iz vida. Republika Srbija zato ne može da bude ni ponosna – ni ponižena. Država je samo jedna specifična forma organizacije društva u istoriji, i to je sve.

A političke vođe nam kvarno nameću ova osećanja. Države nemaju emocije, niti mogu da osećaju stid, ponos ili posramljenost. Baš kao ni strah, tugu ili sreću, uprkos onim tupavim top-listama o najsrećnijim državama-nacijama.

Svi treba da se zabrinemo kad vlasti i danas ističu da „Srbiju više niko neće da ponižava“, pa zveckaju oružjem. Hajde da se, kao društvo, ne samouništimo zbog osećanja časti na političkom dvoru? Svaki rat jeste rat protiv časti, i protiv razuma.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.