Razmenjujmo simbole!

Da li je to Tramp previše slušao svoje devojke sa izbora za „Miss“, ili možda svog zeta DŽareda Kušnera (kojeg je za tu mirovnu stvar nepotistički zadužio), ali biće da od mira nema ništa.

Palestinski predsednik Mahmud Abas izjavio je da „palestinska prava nisu za prodaju“, niti za „pogodbu i cenjkanje“, dok je za predstavnike Hamasa u pitanju plan koji je „agresivan“ i „glupost“.

Za slabije upućene, ovaj plan možda i ne deluje onoliko neuko koliko bi se to od Trampa moglo očekivati.

Predloženo je stvaranje države Palestine, teritorija pod palestinskom kontrolom bi se udvostručila, i zamrznula bi se izgradnja novih jevrejskih naselja.

S druge strane, priznao bi se izraelski suverenitet na Zapadnoj obali, a Jerusalim bi ostao nepodeljeni glavni grad Izraela.

Zar ovo ne zvuči kao „kompromis“, ta omiljena reč srpskih pregovarača oko Kosova sa Metohijom?

Gde je onda zapelo?

Zapelo je na terenu – simbola.

Jer čovek je i simbolička, a ne samo razumna životinja.

A Jerusalim i ceo prostor Bliskog istoka prenapučeni su upravo simbolima.

U svetu čiste racionalnosti, fiktivnih Mister Spokova iz „Zvezdanih staza“ ili Šeldona Kupera iz „Teorije Velikog praska“, mir na Bliskom istoku bio bi posve jednostavno ostvariv.

Zasnivao bi se na veoma konkretnim, praktičnim i specifičnim stvarima u domenu racionalne topografije, demografije i matematike: kuda tačno povući granicu, kome da pripadnu koji delovi kvartova i atara, koliko tačno vojske i policije, i koliki paket međunarodne finansijske pomoći da dodatno podmaže stvar.

I, abrakadabra, eto „kompromisnog rešenja“ ili „razgraničenja“ koje svakako zavređuje mirovnog Nobela, zar ne?

Pa ipak, kada se ovakva kruta matematika ponudi zavađenim stranama, oni je uporno odbacuju kao aroganciju i/ili posmatraju kao uvredljivo poniženje.

Zašto?

Zauzimajući jedan potpuno drugačiji pristup od nadobudnih diplomata i arogantnih politikologa, pojedini antropolozi su nešto zaista i bili upitali same Izraelce i Palestince.

Kao na primer – šta je to što oni zapravo žele?

Na primer, vođu Hamasa, na čijem spisku mirovnih potreba i želja jeste bio povratak svih palestinskih teritorija koje su izgubili pre 70 godina.

Međutim, za njega to nije bilo sve, i nije bilo dovoljno.

Zahtevao je i „da se Izrael izvini za tragediju nanetu 1948. godine“.

Nešto slično je rekao i izraelski premijer Netanjahu.

Da, bilo je tu tehničkih i bezbedonosnih zahteva, ali bilo je neophodno i da „Palestinci iz svojih školskih programa izbace sve antisemitske knjige“.

Otkud sad to?

Izvinjenja, udžbenici i knjige, a ne teritorije?

Drugim rečima, za stvarni mir na Bliskom istoku bile su potrebne i uzajamne promene u domenu simbola, a ne samo granica.

Neophodni su i simbolički ustupci u smislu međusobnih izvinjenja i priznanja, a posebno priznanja tuđih prava, aspiracija, žrtava i takozvanih svetinja.

Što je sve velika lekcija i za nas ovde na Bliskoistočnom Balkanu.

Sličnu grešku kao sa Izraelom i Palestinom, Trampova administracija preti da napravi i sa Srbijom i Kosovom u najnovijem pokušaju pokretanja dijaloga između Beograda i Prištine.

Specijalni izaslanik američkog predsednika Ričard Grenel tako izjavljuje: „Pokušavam da se usredsredim na stvaranje dinamike u privredi, a politiku želim da ostavim vama“.

Ovakvo apolitičko mišljenje preduzetničkog uma je banalno, priprosto, koliko i kratkovido.

Zamisao da etničke grupe samo treba da trguju jedne sa drugom – vi nama Merlo iz Orahovca, mi vama Plazmu iz Požarevca – naprosto je naivna.

Sukob koji se vodi oko istorijskih ili etničkih prava, što znači mitologije, simbola i svetih predmeta jednostavno ne može biti rešen bez uvažavanja te iste mitologije, simbola i svetih predmeta.

Baš kao i Palestinci i Izraelci, i Srbi i Albanci imaju sasvim različite moralne vizije oko onoga šta je tačno dobro, ispravno i pravedno, a šta nije.

I svako od njih je strastveno fokusiran jedino na svoja simbolička prava, a koja su najčešće nerazumljiva ili sasvim odbojna za onu drugu stranu.

U takvim okolnostima, svaka „racionalna“ privredna stimulacija ili finansijska olakšica može samo da se obije o glavu kao uvredljivo kontraproduktivna.

Nema „trgovine“ ili „kompromisa“ sa našim svetim vrednostima – zato što ove vrednosti definišu ko mi tačno jesmo.

Oko toga se ne pregovara.

NJihova „ekonomska“ vrednost je gotovo beskonačno visoka upravo zato što je simbolička („najskuplja srpska reč“).

Porodične fotografije, lutka iz detinjstva, očev ručni sat ili venčana burma, naprosto nemaju samo ekonomsku ili tržišnu, već i simboličku vrednost.

I koja ih neretko čini neprocenjivim.

Upravo iz tih razloga, suvisli koraci ka bilo kakvom sporazumu, pomirenju ili trajnom miru, moraju biti i simbolički, a ne puko finansijski, geografski ili matematički.

A da li su to razumeli Marti Ahtisari, Ketrin Ešton ili Federika Mogerini, da li to razumeju Metju Palmer ili Ričard Grenel, i da li će razumeti Albin Kurti i Ana Brnabić?

Svete vrednosti kojima se jednostavno ne trguje kada je reč o Kosovu su sledeće. (1) Za Beograd, to je Kosovo kao istorijska suština ili mitološko „srce“ samog identiteta Srbije. (2) Za Prištinu, to su višedecenijski progon, žrtve i zločini nad kosovskim Albancima.

Ove ideje, a ne nekakvi srednjovekovni manastiri, jesu naše stvarne svetinje.

One su nedodirljive, tabuisane i beskrajno vredne, bile to istorijske činjenice ili političke konstrukcije, potpuno je svejedno.

I sve dok dve strane jedna drugoj ne priznaju ove svete vrednosti – srpski identitet i albanske žrtve na Kosovu – neće biti „kompromisa“, odnosno mira među njima.

Šta to tačno znači za mirovni proces u svom hroničnom zastoju?

Albanski „ustupci“ moraju podrazumevati simboličko priznanje da Kosovo naprosto jeste veoma važan deo identiteta, istorije, tradicije i nasleđa države Srbije i srpskog naroda, uz garancije da će tako i ostati.

A srpski „ustupci“ moraju otvoreno referisati ka priznanju da se država Srbija jeste sramotno i kriminalno ogrešila o albanski narod na tom istom Kosovu, kampanjama sistematske diskriminacije, dehumanizacije i etničkog čišćenja, i izviniti se za te postupke.

A da li smo na takvu razmenu simbola spremni?

Ukoliko želimo da uspe, svaki potencijalni sporazum između Beograda i Prištine zato ne sme da bude jedino „pravno-obavezujući“, već i „simboličko-obavezujući“.

Vrlo praktično, to znači da različitim simboličkim i posve iskrenim aktivnostima, albanska strana mora da prizna da je njihova mlada i polunezavisna republika – srpska, koliko i albanska.

Dakle, mora da prihvati i srpski identitet Republike Kosovo, i to mnogo jasnije od formalne dvojezičnosti i nametnutih etničkih kvota.

Dok srpska strana mora da se, podjednako iskreno, izvini za sve zločine i nepočinstva prema Albancima dok je bila imala kontrolu nad Kosovom.

Da o tome otvoreno govori u svojoj javnosti, umesto negiranja i relativizacija.

Tek ovo, a ne nekakva trgovinska razmena i aviosaobraćaj, predstavljaju osnovu za trajno rešenje problema Kosova u budućnosti.

To jest, za odistinsku izgradnju odnosa poverenja među ljudima i državama.

U suprotnom, Kosovo će za jedne zauvek biti „oteto“, a za druge „oslobođeno“, što je zamrznuti recept za buduće sukobe.

Mir nije samo puko odsustvo rata. Stvarni mir zahteva i priznanje i poštovanje svetih vrednosti „Drugog“, odnosno svetinja dotadašnjeg neprijatelja.

S tim u vezi, deluje neobično da nešto toliko neopipljivo i simbolično poput „identiteta“ ili „izvinjenja“ može da stoji na putu pomirenju, ali može. Jer ukoliko prepoznajemo i priznajemo svete simbole našeg neprijatelja, mi zapravo prepoznajemo njegovu – ljudskost.

Priznajemo mu sposobnost za osećanja nacionalnog ponosa i jedinstva, za veze sa sopstvenom prošlošću i, pre svega, sposobnost da oseća patnju i bol.

A gotovo podjednako napaćeni Albanci i Srbi u toj pregovaračkoj gužvi zapravo samo žele da im druga strana prizna njihove – žrtve.

Zahtevaju empatiju i traže saosećanje.

Da ovi drugi preko Ibra razumeju tragičnu žrtvu srpske državnosti i tragičnu žrtvu albanskog naroda na tom istom i zajedničkom Kosovu.

Možemo li onda da krenemo od toga, a ne od nekakve trgovine i trampe, Ričarde Grenelu i Donalde Trampe?

I onda, može li avion „Lufthanse“ koji leteći saobraća između Beograda i Prištine da izmiri Srbe i Albance?

Teško, čak i ukoliko dotični može da posluži kao zgodan simbol.

Za rešenje „kosovskog čvora“ ne trebaju nam mačevi Aleksandra Makedonskog.

Već potpuno drugačije i mnogo saosećajnije politike, kao u slučaju imena Severne Makedonije.

Do kojeg se došlo čim su jedni pokušali da razumeju simbole i identitete drugih, a ne samo sebe samih.

Dobrih primera ima tušta i tma po belom i crnom svetu: i Severna Irska i Južna Afrika rešile su svoje probleme tek nakon simboličkog priznanja patnje i žrtava onog Drugog.

Da bi se do održivog sporazuma došlo, u Prištini je potrebna vlast koja će saosećajno razumeti patnju srpske države, a u Beogradu vlast koja će saosećajno razumeti patnju albanskog naroda na Kosovu.

Potrebne su politike koje će razmenjivati simbole empatije i uzajamnog razumevanja, a ne samo robu i usluge.

Ali, biće da takve vlasti na Balkanu još uvek nisu na vidiku na zemlji, za razliku od aviona po nebu.