Revolucija i društvo

Verovatno smo zamislili mase razbesnelih i nezadovoljnih ljudi kako jurišaju na Bastilju 14. jula 1789. godine, na Zimski dvorac 24. oktobra 1917. godine, ili na Skupštinu Srbije 5. oktobra 2000. godine. Dok je, prema zlom i naopakom imaginarijumu trenutne predsednice iste, revolucija ono kada razulareni građani pljačkaju skupštinske fotelje, tapiserije i umetničke slike jer su tako u mogućnosti. Međutim, stvari nisu tako jednostavne. Materijalno siromašni i politički ugnjetavani ljudi su kroz istoriju besni i nezadovoljni stalno, a revolucije su opet krajnje sporadične ili pak ekstremno retke. Da bi revolucija bila barem malkice uspešna, a ljudi izašli na ulicu i rasterali režim fekalnim motkama, taj režim prvo mora da se uruši iznutra. Drugim rečima, neophodan je prethodni slom državnog aparata ili aparata vlasti.

I ovo je ključna činjenica koju u kultnoj studiji „Države i društvene revolucije“ (1979) briljantno otkriva i argumentovano dokazuje istorijska sociološkinja Teda Skočpol sa Harvarda. U Francuskoj se to dogodilo tako što su krupne aristokrate iz Versaja prvo godinama bile minirale reforme i autoritet Luja XVI, pa je svoju šansu iskoristila buržoazija. U Rusiji tako što je Privremena vlada Kerenskog bila blokirana i nefunkcionalna, pa su svoju šansu iskoristili boljševici. A u Srbiji tako što su režimu Slobodana Miloševića leđa okrenule „duboke“ strukture državne bezbednosti i ključni pojedinci iz vojske i policije, pa su svoju šansu najzad iskoristili lideri opozicije. Uzgred, isto je bilo i sa tzv. antibirokratskom („jogurt“) revolucijom (takođe 5. oktobra, ali 1988. godine), nakon tenzija, puča i sloma državnog aparata u Savezu komunista Srbije, a što je kulminiralo Osmom sednicom. Nezadovoljni i „dogođeni“ narod je u svakom od ovih slučajeva imao važnu ulogu. Ali, ta je uloga došla tek posle, a ne pre unutrašnjih lomova ili sloma vlasti.

I ove stvari valja razumeti kada je reč o debatama oko karaktera, evo, „punoletnog“ Petog oktobra u Srbiji. U jednoj od njih („Puč ili revolucija“), na portalu Peščanik, istoričarka Dubravka Stojanović suvislo tumači zašto je Peti oktobar za nju bio upravo – puč. Da je u pitanju bio „preokret na dvoru“ i svojevrsna izdaja režima od strane službi bezbednosti. Dakle, bio je to spomenuti slom državnog aparata, a ne nekakav ispušteni ventil „naroda“ kojem je nešto dojadilo ili dozlogrdilo. Poenta je bila u očuvanju aparata sile i spašavanju struktura koje su sprovodile dotadašnju politiku zločina i pljačke, uz prateće izolovanje Srbije od Evropske unije i od modernosti kao takve. Ali, ukoliko Peti oktobar o(t)pišemo kao relativno banalni puč, a ne kao odistinsku revoluciju, da li se time svrstavamo na stranu dežurnih relativizatora, revizionista i ostalih Maji Gojković i Aleksandra Vulina? Ne, ili bar ne nužno. U sociologiji, kao i u istoriji, granice između koncepata kao što su „reforma“, „pobuna“, „građanski rat“, „državni udar“, „puč“ ili „revolucija“, uopšte nisu tako jednostavne, bistre ili jasne.

Na primer, građanski ratovi najčešće su blisko povezani sa revolucijama, i građanski rat je prethodio ili usledio nakon svake od velikih revolucija modernog doba (Francuska, Rusija, Kina). Slično je bilo i u mnogim drugim revolucijama 20. veka, uključujući tu i one na Kubi, u Nikaragvi, Avganistanu ili Angoli. Takođe, relativno je teško napraviti razliku između pobuna i revolucija. Pobuna ili ustanak u Keniji iz 1950-ih rezultirao je u svrgavanju britanskog kolonijalnog režima, zbog čega se on može nazvati revolucijom. Seljačka buna u Engleskoj 1381. godine gotovo da je uspela u svrgavanju britanske monarhije. Zatim, mnogi režimi koji su izbegli talas revolucija (npr. Milo Đukanović?), izveli su ogromne, krupne i revolucionarne promene u svojim društvima, ali ih tada nazivamo reformama. Ukoliko se u ovu sliku umešaju još i koncepti puča i/ili državnog udara, postaje jasno da su u pitanju kategorije koje je izuzetno teško raspetljati. Fenomen puča može se pratiti još od Pretorijanske garde koja je periodično postavljala rimske careve u svom interesu. Državni udari postali su uobičajeni u Evropi tokom poznog srednjeg veka i u ranom modernom dobu, nakon čega su se u naredna dva stoleća raširili po svetu. Danas se obično vezuju za afričke i latinoameričke zemlje, gde su postali gotovo uobičajeni metod smene vlasti tokom 1970-ih godina. Najsvežiji (ne)uspešni državni udari bili su u Egiptu (2013), na Tajlandu (2014), Turskoj (2016) i Zimbabveu (2017).

I pučevi, baš kao i revolucije, nisu samo „unutrašnji“ procesi, već u njima neretko učestvuju susedne države i/ili bezbedonosne službe velikih sila, poput CIA ili KGB tokom Hladnog rata. Mnogi pučevi izazvali su ratove u okruženju: npr. pokušaj državnog udara u Japanu 1936., koji je inicirao japansku ekspanzionističku politiku, odnosno puč ili „antibirokratska revolucija“ Miloševića i njegovih sledbenika koja prethodi srpskoj ekspanzionističkoj politici u bivšoj Jugoslaviji. Tada se postavlja i sledeće pitanje: da li je puč samo prosta smena kadrova, a ne i usvajanje nekog revolucionarno novog društvenog, političkog i ekonomskog sistema. Pa, kako kada, i kako gde. Jer, nakon Pinočeovog puča u Čileu, njegova vojna hunta implementirala je niz radikalnih ekonomskih i političkih programa koji su „revolucionarno“ i drastično izmenili čileansko društvo. Slično je bilo i nakon frankističkog puča (i pratećeg građanskog rata) u Španiji, te Sadamovog državnog udara u Iraku, ili Gadafijevog u Libiji. A slično je bilo i u Srbiji nakon Petog oktobra, kada naprosto jesu usledile krupne društvene, političke i ekonomske promene. U 2000. godini, prosečna plata u Srbiji vredela je 35 evra, a do februara 2003. bila je 164 evra. Srbija je ponovo uključena u sve značajne međunarodne organizacije, isplaćene su sve zaostale penzije i dečji dodaci, ukinute su restrikcije struje, počele su reforme školstva i pravosuđa, i uhapšen je Slobodan Milošević. Zato ne moramo da se zanosimo revolucionarnim žarom, ili „Slobodom koja predvodi narod“ u formi gologrude Marijane, da bismo prihvatili revolucionarni i transformativni karakter petooktobarskog puča, pardon, revolucije.

Dobro, a šta je sa famoznim i već pomalo dosadnim „Šestim oktobrom“ koji nikada nije osvanuo? U izvesnom smislu, nema revolucije koja nije izneverila očekivanja. Samo petnaest godina nakon Francuske revolucije, Napoleon je revolucionare i republikance poslao dođavola, i samog sebe prozvao za cara. Boljševici su jedan autokratski i caristički režim zamenili drugim, a Staljin je samo sedam godina nakon Oktobarske revolucije samog sebe ustoličio kao diktatora ili gospodara života i smrti. Stotinu mu vampira, Rumuni su doslovno streljali Čaušeskua, pa su stari komunisti ostali u strukturama vlasti još godinama posle. U Srbiji, Koštunica je pod maskom „legalizma“ i kritike „revanšizma“ odmah sačuvao strukture „starog režima“, a 6. oktobar je bio dan kada je u Beograd sleteo ruski ministar inostranih poslova da reakcionarno izvršlja. Vođa petooktobarske „revolucije“, Zoran Đinđić, ubijen je samo dve i po godine nakon Petog oktobra, a Demokratska stranka se „istorijski pomirila“ sa Socijalističkom partijom Srbije već u oktobru 2008. godine. Na vlasti u Srbiji danas je bivši generalni sekretar Srpske radikalne stranke, a ključni ministri su nekadašnji portparoli SPS i JUL. Međutim, uprkos brzom povratku careva, diktatora ili komunista, političke, kulturne i društvene vrednosti se jesu bile promenile u Francuskoj, Rusiji ili Rumuniji nakon revolucije. A u Srbiji?

Stvarne, istorijske revolucije su – neuredne. To jest, nemoguće ih je komotno i uredno pospremiti u zasebnu mentalnu fioku ili definiciju. Nekada su „plišane“, a nekada krvoproliće. Nekada su u formi puča, a nekada građanskog rata. Nekada samo istumbaju kadrove, a nekada duboko transformišu državu i društvo. I nije to ništa strašno, niti neobično. Ali, kao i uvek u životu, računaju se – posledice. A jedan metiljavi, agnostički, „nit smrdi, nit miriše“ stav o Petom oktobru nije dovoljan. Utvrditi da je ovaj događaj imao i dobrih i loših strana, ravno je tvrdnji da je voda mokra, a točak okrugao. Na koncu, Peti oktobar nije ostao nedovršena revolucija zato što je u pitanju bio puč, odnosno sporazum ili pakt sa đavolima starog režima. Svaka revolucija je proizvod unutrašnjeg sloma u strukturama države, i svaka pojede svoju decu. Drugim rečima, Peti oktobar nije ispao toliko nedovoljan zbog trampističkog zaveraškog fantazma o „dubokoj državi“, koliko zbog – „dubokog društva“. Srpsko (duboko) društvo je bilo i ostalo to koje je nespremno za dalekosežne, korenite i revolucionarne promene, uprkos bogatoj epskoj poeziji i junačkoj mitologiji. Dakle, društvo koje je politički, privredno, kulturno, obrazovno i strukturno nespremno za prodor u budućnost, preokret ka modernosti, i vrednostima slobode, jednakosti i bratstva. Kada su prvog premijera Narodne republike Kine 1972. godine upitali šta misli o ishodima i posledicama Francuske revolucije, navodno je odgovorio: „Još uvek je prerano da znamo“. Mi, izgleda, znamo. Ovde se ta revolucija još uvek nije dovoljno primila.

Glosa_Jedan metiljavi, agnostički, „nit smrdi, nit miriše“ stav o Petom oktobru nije dovoljan

Glosa_Peti oktobar nije ispao toliko nedovoljan zbog trampističkog zaveraškog fantazma o „dubokoj državi“, koliko zbog – „dubokog društva“. Srpsko (duboko) društvo je bilo i ostalo to koje je nespremno za dalekosežne, korenite i revolucionarne promene, uprkos bogatoj epskoj poeziji i junačkoj mitologiji.