Revolucija u Rusiji?

Uzgred, isto pitanje može da važi i za Srbiju, odnosno za našu prorusku autokratiju i kleptokratiju. Pa, postoje najmanje tri pogrešna i jedan tačan odgovor.

Krenimo redom. Prvi pogrešan odgovor glasi – ruski mentalitet.

Šta god to značilo, a ne znači ništa. Za ove (gotovo rasističke) argumente, Rusi su nepopravljivo poslušni pred svojim carevima, autokratama i diktatorima.

To im je u krvi, genima, istoriji, književnosti, te kolektivnoj psihi, nacionalnom karakteru, azijskom poreklu, ropskom mentalitetu – odaberimo sami. Apatični su, letargični, nekompetentni i lenji. Čak je i Dostojevski davno napisao da se „Rusi plaše slobode“.

A ovo je popularno smatranje i na srbijanskom Tviteru kad se razmatraju vaskolika apatija, te odsustvo masovnog bunta protiv režima Aleksandra Vučića.

Prema nešto promišljenijim argumentima, u Rusiji ne postoji istorijsko iskustvo demokratije (Demokratiju nemamo, uzmite nešto sa roštilja, kako veli grafit u Srbiji).

I to je tako zbog dugog trajanja autokratskog carizma, odnosno Sovjetskog Saveza.

Zahvaljujući svojoj nezgodnoj istoriji, braća Rusi ne znaju ili ne umeju (pa i ne žele) bolje i drugačije. Međutim, i ovo je varijacija na istu rasistoidnu temu. Jer, pod istim carističkim ili sovjetskim režimom živeli su i građani Gruzije, Ukrajine i Kirgistana, pa su ipak organizovali svoje (obojene) prodemokratske revolucije 2003, 2004. i 2005. A postsovjetske države na Baltiku danas su primeri demokratije.

JEFTIN ŽIVOT U DIKTATURAMA: Nijedno ljudsko biće nije biološki niti istorijski predodređeno za autokratiju, diktaturu i ropstvo.

Tvrdnje da Rusi (ili pak Srbi) nisu spremni, zreli ili podesni za „zapadnu demokratiju“ su kvarne i opasne. I predstavljaju proizvod Putinove propagande, te Ruske pravoslavne crkve (prema kojoj „demokratija urušava moral“).

Dakle, građani Rusije ili Srbije nisu ništa više prirodno niti kulturno apatični, odnosno letargični prema političkoj represiji, mobilizaciji i ratu, u poređenju sa građanima ostalih zemalja sveta.

Uostalom, i u neproleterskoj Americi i Engleskoj je bilo nešto antiratnih protesta oko invazije na Irak (2003), pa nikom ništa. I Buš i Bler su (posve demokratski) izabrani na sledećem glasanju.

Drugi pogrešan odgovor glasi – isuviše je opasno. Rusi se plaše, i samo zato nema masovnih protesta, odnosno revolucije protiv Putina. I zaista, represija u Rusiji jeste pojačana, i trajno stanje stvari već dvadeset i kusur godina Putinovog režima.

Ko širi „lažne vesti“, tj. svaku informaciju o ratu koja odstupa od zvanične državne politike, može da zaglavi gulag i robiju od 15 godina. U Rusiji danas, kažnjivo je i upotrebiti reč „rat“ umesto „specijalna operacija“.

Vladimir Putin jeste izgradio represivni aparat sile koji progoni, ubija i truje svaku opoziciju, i na kojem bi mu pozavideli i Štazi i Sekuritatea. A ubijeno je na doslovno stotine ruskih novinara. „Da li je tako bilo hladno i mornarima sa Aurore?“, pitao se filozof Momčilo Bajagić.

Međutim, život je oduvek bio jeftin u diktaturama. Pre samo nekoliko meseci, desetine hiljada žena i muškaraca su protestovali u Iranu, i mnoge od njih je tada doslovno ubila „moralna policija“.

Drugim rečima, ljudi su i neobično odvažne i hrabre, a ne plašljive životinje. I nebrojeni Rusi su oduvek rizikovali svoje živote – od dekabrista, preko boljševika, do disidenata u SSSR – sve radi više slobode, jednakosti ili pravde. Kao što i juče i danas i te kako postoje protesti protiv najnovijeg ruskog cara.

Izbrojano je čak 409 protesta u Rusiji samo tokom 2015, bilo je masovnih protesta i štrajkova 2017, kao i 2020 (u Habarovsku), te nakon 24. februara 2022. Kao i u Belorusiji protiv Lukašenka u leto 2020. Mnoge Ruskinje i Rusi žele slobodu, mir, demokratiju, blagostanje, isto kao i ljudi u Parizu, Londonu i Njujorku, ili u Beogradu i Novom Sadu. Ili samo žele da pobegnu od mobilizacije, kao u Srbiji 1990-ih.

ISKAKANJE IZ FRIŽIDERA: Treći pogrešan odgovor glasi – propaganda. To jest, masovni mediji.

Prema ovim interpretacijama, decenije medijske propagande su vaskoliko „isprale um“ ruskom (ili srpskom?) čoveku. I samo zato se ovaj ne buni i ne protestuje u ime demokratije, slobode medija, vladavine prava, kao i za život vredan življenja.

Već mu je dobro i ćuti kao buva u krasti. I radije se erektivno diže na istorijske nepravde, nacionalne žrtve, i antizapadnu paranoju, što mu pumpaju mediji od jutarnjih programa do večernjih igranih filmova. Ruska (i srpska?) propaganda se u nauci opisuje metaforom vatrogasnog creva, dakle, sipanjem laži u ogromnim količinama, umobolno repetitivno, i sa svih mogućih kanala odjednom. Mi bismo ovde iskoristili metaforu iskakanja iz frižidera.

Istovremeno, ruska (i srpska?) država je u potpunosti uklonila građane iz političkog života, pretvorivši politički angažman i politiku uopšte u babarogu ili posao kojim se ne bave pristojni i pošteni ljudi.

U tom smislu, demokratski izbori su svakako namešteni ili jedna zapadnjačka ujdurma, zar ne? Baš kao i činjenice ili istina. Međutim, ovakve interpretacije posmatraju čoveka i njegov um kao praznu ploču ili kao sunđer koji upija šta god mu serviraju televizor i Večernje novosti.

A što je krajnje uvredljivo prema našem Ivanu Ivanoviču ili Petru Petroviću sa uplatnice. Ne uvek, ali znaju ljudi da razluče istinu i laž, i vide kada ih neko farba. Uostalom, upravo Putin insistira na tome da je „zapadna propaganda“ bila „isprala um“ Ukrajincima.

I onda, šta je tačan odgovor? Da li će se dogoditi nova revolucija u Rusiji? Ili u Srbiji?

Kad će ustati zemaljsko roblje, i narod dohvatiti fekalne motke, pa rasterati Putina i njegove putinoide? Pa, ovaj sociolog i kolumnista je zapravo napisao celu knjigu o revolucijama (Revolucije i društva: Uvod u teorijsku sociologiju revolucija, 2018).

Ukratko, bune i revolucije mahom su posledica različitih strukturnih uzroka – a ne posledica nezadovoljstva građana. Drugim rečima, revolucije su uspešne tamo gde postoji fragmentacija političke moći, posebno u vrhu vlasti.

Uzroci revolucija su političke prirode i tiču se distribucije moći u državi. Ovo još 1979. dokazuje sociološkinja Teda Skočpol sa Harvarda. Država se prvo suoči sa nizom nepremostivih teškoća (bankrot državne kase, poraz u ratu i slično).

Zatim dolazi do političkog sukoba unutar vlasti, ili između političara i tajkuna, te zastoja ili sloma državnog aparata. Neretko i do vojnih, policijskih i bezbednosnih struktura koje – promene stranu i dotadašnju lojalnost. I tek onda nezadovoljni i besni narod izlazi na ulice, pa juriša na Bastilju. Ovako je bilo u revolucijama u Francuskoj (1789), Kini (1911) i – Rusiji (1917).

BES I HRABROST NISU DOVOLJNI ZA REVOLUCIJU: I na prostoru Sovjetskog Saveza, masovni protesti koji su svrgnuli vlast (u Gruziji 2003, Ukrajini 2004. i 2013, Kirgistanu 2005, 2010. i 2020, Jermeniji 2018), bili su predvođeni političkim insajderima.

To jest, (bivšim) ministrima, narodnim poslanicima, te opozicionim vođama sa velikom neformalnom političkom moći ili bazom. Drugim rečima, revolucije po pravilu počinju kao – pučevi na dvoru. Slično je bilo i sa antibirokratskom revolucijom, nakon tenzija, puča i sloma državnog aparata u Savezu komunista Srbije, što je kulminiralo Osmom sednicom ili dvorskim prevratom Stambolić-Milošević.

Zato istoričarka Dubravka Stojanović i Peti oktobar (2000) prvenstveno vidi kao puč, odnosno slom državnog aparata i svojevrsnu izdaju režima, koju su počinile bezbednosne i (para)policijske strukture.

Od 24. septembra do 5. oktobra 2000. postalo je jasno da je – sistem zakazao i postao nefunkcionalan. I, zato se revolucija nije dogodila 1996/1997, uprkos mnogobroju građana na ulicama čitava tri meseca.

Uloga državnih struktura (između ostalog), jeste i da spreče neustavne smene vlasti i da čuvaju stabilnost državnih institucija. A kad odluče da to više ne rade – pristižu revolucije.

Pa i demonstranti na barikadama koji razbijaju izloge, tuku se sa policijom, spaljuju automobile i Skupštine. Ali, bez paralelnog sloma državne vlasti, na delu su samo još jedni masovni protesti u nizu, poput 1 od 5 miliona ili sproću Rio Tinta.

Dakle, revolucije u Rusiji nema – zato što u Rusiji nema alternativne ili konkurentne političke elite, a koja istovremeno poseduje određenu društvenu moć. Bilo unutar struktura Putinovog režima, ili u odistinski snažnoj opoziciji. A ne zato što su Rusi naročito apatični, uplašeni, ili medijski ispranog uma kao nacija.

Tada je sasvim nebitno koliko Rusa izađe na ulice, koliko su besni i nezadovoljni zbog sankcija i rata, te spremni da kidišu na miliciju (i gule robiju) ili da hrabro uskaču u nacionalni TV program sa porukama mira.

U Rusiji, zasad, ne postoji niko ko bi na svoju stranu – preobratio one bezbednosne i druge strukture vlasti, odnosno državni aparat sile. Protesti zato ostaju relativno spontani, sporadični ili ad hoc, a nezadovoljstva krajnje lična.

Po domaćinstvima i slavama, bez čvrste organizacije koju nude političke partije ili pokreti. I da, identično je i danas u Republici Srbiji. Mnogi ljudi su nezadovoljni, nesrećni i besni – baš kao i veoma hrabri. Ali to naprosto nije dovoljno za revoluciju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.