Rusko-srpska priča

A šta je taj famozni narativ uopšte? Jednostavno rečeno, narativ je – priča.

Na jeziku matorih Latina, narrare znači samo pričati. Ali, to onda više ne zvuči tako seksi, zar ne?

Već samo kao – „pričam ti priču“. Dakle, iako se termin narativ mahom odnosi na književnost, teoretičari poput Žana-Fransoa Liotara (1979) tvrde da sve forme komunikacije koriste narative da bi predstavile svoje ideje.

Pa onda, istorija stvara narative o prošlosti, psihologija priča priče o pojedincima, a čak i prirodne nauke izlažu svoje tvrdnje u formi narativa koji opisuju fizički svet.

Narativno znanje se odnosi na priče koje zajednice pričaju i prepričavaju, da bi samima sebi objasnile svoj trenutni položaj, svoju istoriju i buduće ambicije.

Narativ je samo priča. Mit, legenda, ep, bajka, basna, drama, putopis, biografija, roman, triler, horor, i tome slično. Od Prometeja protivu bogova s Olimpa ili Harija Potera protiv Lorda Voldemorta, do Donalda Trampa protiv zlih elita ili Edvarda Snoudena sproću prisluškivanja i nadzora građana.

Narativ je bilo koja stvar sa nekakvim protagonistima i antagonistima, sa zapletom i raspletom. I sa pratećom poukom za nejač i publiku. Ispričana priča staraca oko pećinske vatre, ili servirana sa televizora kao Drugi Dnevnik, svejedno. Upravo zato, društveni naučnici se decenijama interesuju za narative u politici, istoriji, ekonomiji, i društvu u celini.

DOBRA PRIČA: Narativ je zato i poruka koja se komunicira posredstvom medijskih tekstova, fotografija, pokretnih slika i sadržaja društvenih mreža. Uostalom, masovni mediji i njihovi novinari su u klikabilnoj potrazi upravo za, Đuro, šta? Za „dobrom pričom“, zar ne?

Kao što je ovaj sociolog i kolumnista već pisao za Cenzolovku, mudri državnici, hrabre (vojsko)vođe i marljivi predsednici, odnosno odvažni aktivisti, uzbunjivači i borci protiv nepravde, te kvarni preletači i korumpirani političari, takođe imaju formu „dobre priče“.

Jednog narativa o herojima i antiherojima, ili o dobrim i lošim momcima. I što zatim utiče na naše političke izbore, moralne kompase, društvena ponašanja i svest.

Međutim, masovni mediji neretko kreiraju i lažne ili propagandne narative o poštenom i kvarnom, o dobru i zlu.

Na primer, ako konstantno predstavljaju pojedine političare kao korumpirane i moralno prevrtljive, ovo će kreirati narativ o tome da su – svi političari korumpirani i prevrtljivi ljudi. Slično je i sa narativima o tome da migranti otimaju naše poslove i žene, ili da gejevi i lezbejke rasturaju naše porodice i njihove vrednosti.

Isto je i sa narativom (i/ili mitološkoj priči) o tekuće zlatnom dobu srpskog društva, te o vaskolikoj žrtvi srpskog naroda. I sad, ovde nas pre svega interesuju politički narativi koje promoviše Kremlj, odnosno Putinov režim u Rusiji.

Posebno zato što su ove ruske pripovetke gotovo identične pričama koje se pričaju, misle, smatraju, dele ili šeruju u našoj Republici.

Šta je dominantni ruski narativ ili priča koju priča Kremlj? Prvo, „Rusija je nevina žrtva“. Ruski zvaničnici i propagandisti konstantno opisuju Rusiju kao žrtvu istorijskih i tekućih nepravdi. Za to su krivi svetski moćnici, komunisti ili Zapad. Ruske agresivne ili ratne akcije su opravdane zato što se Rusija – samo brani od nepravde.

Uz to, na svetu postoji rasprostranjena rusofobija, odnosno strah ili prezir prema Rusima. Oštra i negativna reakcija međunarodne zajednice na rusku agresiju na Ukrajinu samo je posledica činjenice da ljudi – mrze Ruse i Rusiju.

ZVANIČNA ISTORIJA JE LAŽ: Drugo, „Slom zapadne civilizacije je neminovan“.

Prema ovom narativu, Zapad je trenutno na ivici kolapsa, sloma ili propasti, kako zbog kilave ekonomije i nestašice energenata, tako i zbog urušavanja „tradicionalnih porodičnih vrednosti“.

Feministkinje, rodna ravnopravnost, gej brakovi, multikulturalizam, politička korektnost i slične babaroge – sve su to primeri moralne dekadencije Zapada. Dominacija Zapada će uskoro biti prekinuta, i geopolitičke okolnosti će se ubrzo promeniti u našu korist.

Dok je narativ o „propasti Zapada“ mnogo stariji i vodi poreklo još od kraja 19. veka.

Treće, „Opozicioni lideri i pokreti su izdajnici Rusije i sluge Zapada“. Za zvanični Kremlj, „obojene revolucije“ u Gruziji, Kazahstanu, Kirgistanu, Moldaviji, Ukrajini i slično, samo su antiruski ili izdajnički poduhvati koje je sponzorisala Amerika.

Nema tu nikakve demokratije ili ljudskih prava, dok su građanski aktivisti i nevladine organizacije samo izdajnici i strani plaćenici. Četvrto, „Države Zapada nisu odistinski nezavisne ili suverene“. Prema ovom narativu, evropskim državama direktno upravljaju Vašington i/ili briselska administracija.

Za razliku od Rusije, ove države i njihovi građani više nemaju stvarnu slobodu odlučivanja. A na pratećem udaru su i njihovi nacionalni identiteti, kulture i tradicije. Peto, „Zvanična istorija je laž“. To jest, na delu je istorijski revizionizam povodom mnogih (nepovoljnih) istorijskih činjenica.

Kao npr. oko Pakta o nenapadanju između Hitlera i Staljina, podele Poljske, sistema logora (gulag), masovne gladi u Ukrajini, raznih ruskih invazija, itd. Ništa se to nije dogodilo, ili nije zaista tako bilo.

Zvuči poznato? I te kako. I po čemu se ovaj zvanični ruski narativ razlikuje od zvaničnog srpskog narativa?

Tačno ni u čemu. Jesmo li čitali Večernje novosti u poslednje vreme? Struktura narativa ili zaplet priče su isti, samo su akteri malo drugačiji. Biće da su upravo zato Putin i Rusija toliko popularni ili čitani u Republici Srbiji. A ko zna, možda su kreatori ovdašnjih političkih i medijskih narativa boravili na psihološko-propagandnim obukama u Kremlju?

I onda, kako glasi dominantni srpski narativ, odnosno priča zvaničnog Beograda, ali i političke mu opozicije? Krenimo redom, i ponovimo gradivo iz ruskog udžbenika.

ČEKAJUĆI PROPAST ZAPADA: Prvo, „Srbija je nevina žrtva“. Baš kao i Rusija, i Srbija je samo trajna i konstantna žrtva belosvetskih nepravdi. Nepočinstava koje su počinili razni moćnici, srpski komunisti i politički Zapad.

A srpske agresivne i ratne akcije po regionu bile su opravdane zato što se Srbija – samo branila. Uz to, na svetu postoji rasprostanjena srbofobija, tj. (zapadni) svet naprosto mrzi Srbe i Srbiju.

Drugo, „Slom zapadne civilizacije je neminovan“. Kao i Rusija, i Srbija već najmanje 35 godina čeka na propast Zapada i na promenjene geopolitičke okolnosti. Pa one nikako da stignu.

Prema prorežimskim tabloidima, građani Zapada se smrzavaju, štede, propadaju, jedva spajaju kraj s krajem, dok im pederi, lezbejke i pederske feministkinje ruše porodične i tradicionalne vrednosti. Otuđen je čovek od čoveka, i nema tu duše, jednostavno rečeno.

Treće, „Opozicioni lideri i pokreti su izdajnici Srbije i sluge Zapada“. Prema ovom narativu, revolucija Petog oktobra bila je samo antisrpski poduhvat koji je sponzorisala mrska Amerika.

Opozicionari, građanski aktivisti i nevladine organizacije i danas su tek „NATO plaćenici“. I sve to prozapadno je golema nevolja koja je uvezena spolja, a ne iskrena želja građana Srbije za demokratijom i slobodom. Isto kao i Dan zaljubljenih i Noć veštica, đavo ih odneo.

Četvrto, „Države Zapada nisu odistinski nezavisne ili suverene“. S tim u vezi, samo je Srbija lučonoša vojne i političke neutralnosti dok se hrabro opire sankcijama Rusiji i formira tzv. „prosrpsku vladu“ koja gleda samo u sopstveni pupak, umesto u svet.

Peto, „Zvanična istorija je laž“. U ovdašnjoj verziji istog revizionističkog narativa, četnici su bili antifašisti i srpske patriote. Milan Nedić „srpska majka“, a Dobrica Ćosić „otac nacije“.

Ratni zločinac Ratko Mladić je heroj, a Slobodan Milošević usamljeni borac protivu novog svetskog poretka. Ovo su narativi ili srpske bajke naših jutarnjih programa i večernjih Ćirilica.

Osnovni narativ ili priča u prethodnih deset i više godina u Srbiji je sledeća – „Kako truli Zapad kvari našu narodnu dušu“? U pitanju je veoma zgodna pripovetka ili fikcija, zar ne?

Bestseler, takoreći. Mnogi su je pročitali, usvojili, i naučili napamet kao pesmicu. „Zli stranci nas iskoreniše i načisto upropastiše“, rečima pisca Tomislava Markovića. „Čekamo Ruse i radujemo se Trećem svetskom ratu“, rečima istoričarke Dubravke Stojanović.

I „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, rečima narodnog pesnika Mitra Mirića. Turbo-popularni srpski narativi su i sledeći. Srbija nije učestvovala u ratovima na prostoru Jugoslavije.

Bombardovani smo iz čista mira, kao i da bi nam zlotvori oteli Kosovo. A srpski ratni zločini i genocid su obmana i laž. Nismo mi bili krvnici, već jedino žrtve; mi smo se samo branili. I svi su protiv nas, zato što nas svi patološki mrze.

I zato valja da se etnički okupimo u jednu golemu državu i srpski svet. Demokratija je velika iluzija i prevara. Ljudska prava, žene i pederi samo urušavaju tradicionalne i porodične vrednosti. Zapadni svet uveliko propada, a mi smo već tamo i čekamo.

Dakle, ovo su vladajući narativi, mitologije, legende, drame i tragedije ruskog, kao i srpskog društva. Koje zvuče zgodno, jer – svi vole dobru priču. A sasvim je jasno šta je pisac hteo da kaže.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.