Saradljiva životinja

Ove saradljive ćelije vremenom su se grupisale tako da stvore kompleksnije ćelije, a zatim i kooperativne skupine ćelija.

Život je postajao sve složeniji i složeniji, ali priča je ostajala ista, od pčele do šimpanze. Nesebična žrtva svake jedinke značila je uspeh cele zajednice. Biolog i anarhista Petar Kropotkin suvislo je govorio o ovoj uzajamnoj pomoći – a ne konkurenciji – kao o istinskom preduslovu evolucije vrsta. Neke životinje, kao npr. mravi, postali su uspešni u tome da sarađuju relativno kruto i nefleksibilno u velikim brojevima. Neke druge životinje, kao npr. vukovi, uspeli su u tome da sarađuju na fleksibilan i složen način, ali u manjim brojevima (čoporima). Najzad, neke treće životinje, kao npr. ljudska životinja, postala je sposobna da sarađuje među sobom i fleksibilno i u velikim brojevima. Neretko i u višemilionskim zajednicama koje nazivamo civilizacijom.

Međutim, i saradnja ili kooperacija samo su zgodan evolucioni alat, taktika ili strategija za opstanak najbolje adaptiranih. Negde je ta kooperacija refleksna i automatska (kao kada i strancima u kupeu voza nudimo hranu), a negde je saradnja refleksivna i promišljena (kao kada se sa komšijama dogovaramo o krečenju zajedničkog hodnika u zgradi). Ova kombinacija ponašanja koje je psiholog Danijel Kaneman bio nazvao „misliti brzo“ i „misliti sporo“ pokazala se kao pobednička. Zahvaljujući svojim povećim mozgovima porazili smo većinu naših prirodnih neprijatelja. Proizvodimo i više hrane nego što nam je potrebno, gradimo sebi skloništa i nastanjujemo svaki kutak planete, a nadmudrili smo gotovo sve svoje grabljivice, od lavova do bakterija. Ti veliki mozgovi, baš kao i svi drugi organi – oči, zubi, jetre i penisi – evoluirali su da bismo uspešnije raširili svoje gene. U tim sivim masama obitavaju i mnogi sebični impulsi i instinkti, naravno, ali se baškare i impulsi za saradnju i instinkti za empatiju. Zato šaljemo humanitarne donacije gladnoj Africi ili zemljotresnutom Japanu i njihovim stanovnicima koje lično ne poznajemo, i zato ostavljamo bakšiš konobaru u kafani na auto-putu kojeg nikada više videti nećemo.

Drugim rečima, mozgovi nas teraju (i) na to da brinemo o drugima, kao i da brinemo o tome da li drugi brinu o nama i drugima. Na primer, automatski osećamo empatiju, ljubav, prijateljstvo, gađenje, zahvalnost, osvetoljubivost, čast, krivicu, grižu savesti, skromnost, stid, sram, moralni prezir i gnev. Te univerzalne i posve emocionalne odlike ljudske psihologije dopuštaju nam da saradljivo „Mi“ trijumfuje nad sebičnim „Ja“. Ali, fakat, ide nam malo teže, nezgodnije i trnovitije kada je reč o sukobu „Mi“ nad „Oni“ ili „Mi“ nad „Drugi“. Naime, plemena u kojima živimo neretko sarađuju na sasvim drugačijim osnovama i po različitim principima. Mi, plemenski ljudi ili ljudi iz različitih kultura, nekada negujemo različite ideje i osećanja o tome kako se „časni“, „moralni“ i „pristojni“ ljudi tačno ponašaju. Zato smo i gotovo nepopravljivo tribalni, ksenofobni, zatucani i uskogrudi. Što našim plemenima ili kulturama otežava da sarađuju među sobom, od krstaških ratova do holokausta.

Pa ipak, pošto je božićna i novogodišnja atmosfera ili „zimska šema“, valja ukazati na neke blistave, nadahnute primere saradnje među ljudima i ljudskim plemenima od kojih bi se to najmanje očekivalo (hvala inspirativnoj listi sa „Cracked.com“!). Na primer, nakon terorističkog napada radikalnih islamista u Aleksandriji u Egiptu 2011. godine, poginulo je 23 hrišćana. Sedam dana kasnije, egipatski hrišćani (Kopti) strahovali su od proslave Božića u svojim crkvama, gde ih je sačekala masa muslimana. Ali, ti muslimani su došli da bi delovali kao ljudski štit i sa jasnom porukom: „Ako teroristi pokušaju da vas ubiju, moraće da ubiju i nas“. Zatim, takođe na Božić 1914. godine, tokom Prvog svetskog rata, britanski i nemački vojnici su položili oružje i odigrali par partija fudbala. Na Badnje veče, Nemci su prvi upalili svetla, počeli da pevaju božićne pesme i da žele srećan Božić Britancima, nakon čega su i jedni i drugi izašli iz svojih rovova, rukovali se i krenuli da razmenjuju priče, hranu i cigarete. Dogovorili su se da sutra ne otvaraju vatru jedni na druge i da provedu Božić igrajući fudbal na ničijoj zemlji. Nešto slično su uradili i vojnici „Severa“ i „Juga“ (Unije i Konfederacije) tokom Američkog građanskog rata. U bici kod Frederiksburga, jedni drugima su preko reke Rapahanok (u malim brodićima) počeli da šalju poklone – duvan i kafu.

Takođe, još tokom krstaških ratova, sultan Saladin je spasio život svom neprijatelju i osvajaču, engleskom kralju Ričardu Prvom. Ričard „Lavlje Srce“ je usred pustinje dobio groznicu i temperaturu, pa je Saladin bio poslao svoje lekare da ga izleče. A nacistički pilot Franc Štigler je tokom Drugog svetskog rata, 1943. godine, spasio život savezničkom pilotu Čarlsu Braunu. Naime, Braun se u svom B-17 bombarderu našao nebranjen i duboko u neprijateljskoj teritoriji, kada mu se približio Štigler u svom Meseršmitu. Klimnuo mu je glavom i otpratio ga na bezbedno. Mnogo poznatiji slučaj bilo je prijateljstvo između Nelsona Mandele i njegovog zatvorskog čuvara Krista Brenda (koji je čvrsto verovao u aparthejd). Ipak, Brend je Mandeli tajno dobavljao hranu, šampon i ostalo, zbog čega je Mandela tvrdio da je tada postao uveren u to određena ljudskost postoji u svakom čoveku.

Zanimljivo je i prijateljstvo između prebogatog bankara Pitera Resnika i beskućnika koji se zvao Rob, a kojeg je ovaj na putu do posla susretao svakog dana. Nakon kraćeg razgovora, Piter i Rob su shvatili da obojica vole književnost, Resnik mu je poklanjao knjige koje je ovaj delio drugim beskućnicima, i vremenom su zajedno napravili književni klub. Na sličan način su se sprijateljili i izvesni apelacioni sudija Spenser Lets i diler droge i član bande Majkl Benjard – danas imaju NVO posvećen obrazovanju i rehabilitaciji kriminalaca. Ili, skinhed i neonacista Timoti Zal koji je 1980-ih gotovo na smrt prebio gej tinejdžera Metjua Bogera. Dvadesetak godina kasnije, Zal se odrekao neonacizma, pronašao Bogera, i zajedno su napravili humanitarnu organizaciju posvećenu borbi protiv mržnje. Crna aktivistkinja za ljudska prava En Etvoter tako se sprijateljila sa Klerbornom Elisom, inače članom Kju Kluks Klana koji je bio poslat da razbije njihov skup protiv rasizma. Crni muzičar Deril Dejvis je takođe počeo da se sprijateljuje sa članovima Kju Kluks Klana i nagovara ih da napuste tu rasističku organizaciju. Danas poseduje preko 20 odora Klana, koje su mu u znak prijateljstva poklanjali bivši pripadnici dotičnog zla i naopakog.

Dakle, moguće je. LJudskoj životinji je danas najveći neprijatelj upravo ona sama. Gotovo svi naši najveći problemi prouzrokovani su čovekovim izborima i ponašanjima. Ali, čovekovi izbori i ponašanje ih mogu i sprečiti. Tek odnedavno, kako kontraintuitivno i kontramasovnim medijima dokazuje kognitivni naučnik i psiholog Stiven Pinker, ostvarili smo ogroman napredak u pogledu smanjivanja neprijateljstva i mržnje među ljudima. Zamenili smo mnoge ratove trgovinom, mnoge autokratije demokratijama, i mnoga sujeverja i zablude naukom. Ali ima još mnogo prostora za napredak. Još uvek postoje drevni globalni problemi (siromaštvo, bolesti, ratovi, eksploatacija, nasilje), kao i novi globalni problemi (klimatske promene, terorizam) i izazovi (bioetika, pitanje uloge države i religije u javnom životu). A pretnje nacionalizma, ksenofobije, rasizma i seksizma su i dalje (zlo)glasno tu. Ali, kako ovi ilustrativni primeri dokazuju, čovek je pre svega saradljiva životinja. I pronalazi snagu da sarađuje, pomaže i oseća empatiju čak i u najneverovatnijim okolnostima. Neka onda novogodišnja odluka za 2017. godinu bude ta da ćemo dublje pogledati u one saradljive delove našeg genoma i uma, nasuprot našim palanačkim plemenima i uskogrudostima. Uz odluku o više tucanja i manje zatucanosti, naravno.