Selo protiv prirode

Pa deder poslovičnog srpskog seljaka protivu Nemca i Mercedes-Benca. Vaistinu, zašto na tom plodnom tlu, nađubrenom krvlju predaka, ne bismo radije uzgajali jabuke, šljive, pšenicu i klipove američkog kukuruza, umesto litijumskih baterija? Jer, onde potok, ovde cvet?

Tamo njiva, ovde sad, eno Sunce, evo hlad?

A sve to uprkos odavno zagađenoj vodi, vazduhu i zemlji u našoj hronično zapuštenoj državi i društvu.

Pa i redovnom vraćanju naših zatrovanih poljoprivrednih proizvoda sa granica Evropske unije – kao da su crni Arapi, a ne kajsije i kornišoni u pitanju.

U već kultnom radu za „Scientific Reports“, koji potpisuju naučnici i/ili protivnici eksploatacije litijuma, stoji da se očekuje uništenje oko 2000 hektara plodne zemlje, kao i na stotine biljnih i životinjskih vrsta. I da bi „mogući prihodi od poljoprivrednih aktivnosti“ na ovom terenu mogli da budu 81.96 miliona evra godišnje (na osnovu računice o 17.000 evra prihoda po hektaru), što jeste mnogo više od prihoda od rudne rente (16 miliona evra godišnje).

Opa, bato i seko! Da li smo onda zaista toliko šašavi i slepi pored očiju? Zašto ne poljoprivređujemo, umesto da rudarimo? Jer, ala je lep ovaj srpski svet? Ja ga slušam i moj drug?

S druge strane, zašto poljoprivrednici iz ovog regiona već ne prihoduju tolike novce po hektaru? Zbog čega su mnogi meštani radije prodali svoje njive i imanja ozloglašenom Rio Tintu, pa očerupali i crepove sa istih kuća bez pratećih fasada?

Postoji i taj najverovatnije lažni citat filozofa Momčila Bajagića sa interneta: „U koliko god lošoj situaciji da se nalaze čovek ili država, šta god da se desi, jedno je sigurno: poljoprivreda i povratak selu nikada nisu rešenje“.

Bajagić je u pravu, kontra tome kako Perica, Đokica ili Zmaj romantično zamišljaju poljoprivredu i „povratak na selo“. Da su tamo jedino Sava ili Dunav zlata pun, onde trava, ovde žbun. Kad ono, međutim. Jer u seoskoj „krčmi krčmi svoja stada“ povratnik i momak „devojke iz grada“ filozofa Miroslava Ilića.

Nezavisno od bunta oko rudnika litijuma u Srbiji, činjenica je sledeća. Ekonomije najrazvijenijih država sveta uopšte ne počivaju na poljoprivredi, već na industriji i uslugama.

Na primer, kada je reč o udelu u BDP, poljoprivreda čini samo 1.6 odsto BDP u Evropskoj uniji (25% je industrija, a 71% uslužne delatnosti)

I zato se poljoprivreda toliko subvencioniše, te francuski seljaci svako malo isteraju traktore na Šanzelize, jerbo žele više subvencija za svoje selo, vino i sireve.

I u čelično drugarskoj Kini, poljoprivreda čini samo 7.9% BDP (a industrija 40.5%).

Poljoprivreda je tek 0.9% BDP u Sjedinjenim Američkim Državama (80% su uslužne delatnosti), 0.7% BDP u Nemačkoj, 0.7% u Velikoj Britaniji, 1.6% u Holandiji, 1.7% u Francuskoj, i 2.1% u Italiji, pa šta im fali?

A poljoprivreda je dominantna privredna grana u Somaliji (60.2%), Sijera Leoneu (60.7%), Čadu (52.3%) i Gvineji-Bisau (50%).

Hvala malinama i šljivama, ali na koje privrede i društva bismo da zaličimo onda?

A poljoprivreda je i krajnje razorna za životnu sredinu, i što ne kapiraju mnogi ekološki aktivisti i smatrači sa interneta. Uništava prirodu mnogo više od fabričkih dimnjaka i auspuha automobila (ili traktora i kombajna). Za potrebe obradivog zemljišta, ona je iskrčila ogromne površine širom sveta, uz nepojamnu količinu navodnjavanja, đubrenja, pesticida i insekticida.

Naše uobičajene poljoprivredne prakse toliko su neodržive da ugrožavaju nebrojene ekološke sisteme koji nas čine živim kao vrstu, poput prašuma i okeana.

Iako volimo da smatramo da su rudnici, dimnjaci i fabrike glavni pokretači ekološke katastrofe širom sveta, poljoprivreda je možda i najveći krivac.

Oko 16 miliona km2 (veličina Južne Amerike) danas se koristi jedino za uzgoj poljoprivrednih proizvoda ili „kultura“.

A još veće oblasti (oko 34 miliona km2 ili veličina Afrike) danas se koriste kao pašnjaci za domaće životinje, i koji su zamenili prirodne šume, prašume ili savane.

Navodnjavanje poljoprivrednih useva troši čak 70 odsto svetske potrošnje vode, što iscrpljuje podzemne vode, reke i jezera širom sveta.

A pored negativnog uticaja na zemljište, biodiverzitet, zalihe vode i slično, poljoprivredne prakse bitno doprinose i klimatskim promenama.

I najekološkija poljoprivreda koristi razne metode u svojoj borbi sa – prirodom.

I komotno ubija jedne biljne ili životinjske vrste („korov“, „parazite“ ili „štetočine“), a podstiče rast i razvoj drugih (za ljude jestivih) biljnih ili životinjskih vrsta. I koje onda zgodno nazivamo poljoprivrednom „kulturom“, kao da je u pitanju muzej ili galerija, a ne selo, pašnjak i njiva.

Drugim rečima, poljoprivreda namerno ubija mnoge žive vrste: gljivice (plamenjača), biljke (stršac, pirevina, štir), valjkaste crve (stabljikina nematoda), mekušce (poljski puž), insekte (krompirova zlatica, gundelj), zglavkare (mokrica, grinja, stonoga), glodare (poljski miš, hrčak, voluharica), ptice (svraka, čvorak, jarebica) i sisare (poljski zec, krtica).

Ali za njih nam se fućka, zar ne? Nijedan drugi ljudski proizvod ili izum, pa ni rudnik, naprosto ne može da se uporedi sa negativnim posledicama poljoprivrede.

Poljoprivreda je neprirodna isto koliko i sijalica, krofna, pivo ili laptop. Oko 190.000 godina svog postojanja na planeti Zemlji, čovek uopšte nije poznavao poljoprivredu ili selo, već je lovio i sakupljao (umesto uzgajao) svoju hranu. Ona je „otkrivena“ tek pre 12.000 godina, na par komadića zemlje, ali se ubrzo raširila po planeti Zemlji.

Biolog, ekolog, geograf i pulicerovac Džared Dajmond sa UCLA nazvao je poljoprivredu „najvećom greškom u istoriji ljudskog roda“, i to sa krajnje valjanim argumentima. Ona je dramatično osiromašila našu ishranu, učinila nas sedelačkim bićima, i otvorila prostor za goleme društvene nejednakosti.

Dok nam čitava ljudska istorija govori o tome da je sve što radimo samo način da se spasimo od prirode, i koja se svojski trudi da nas ubije. Pre svega mikroorganizmima (virusima i bakterijama), ali i drugim parazitima, štetočinama i grabljivicama.

Ljudsku civilizaciju zato možemo shvatiti kao dugo putovanje ka smanjivanju ovih rizika, i ka uvećanoj dužini i kvalitetu ljudskog života. Sijalice, šporeti, frižideri, klima uređaji, mobilni telefoni i inkubatori za prevremeno rođenu decu koriste nekakvu električnu energiju. Dobijenu od uglja, nafte, vetra, atoma ili litijuma, i koji uništavaju ekosisteme.

Ali ih uništavaju isto kao i poljoprivreda, pa ćemo tada iskrčiti šumu, uništiti biodiverzitet, i na stotine jutara zemlje posaditi kukuruz, te sipati hektolitre vode i pesticida.

Da bismo istim nahranili piliće i goveda, pošto volimo karabatake i srednje pečene bifteke u želucu. Iako rudnici postoje odvajkada (ili bar od gvozdenog doba), mnogi građani imaju jednu „organsku“ reakciju na „rudarenje naše zemlje“.

Kao da u istu već ne sipamo koješta, i sami je ne eksploatišemo do neodržive iznemoglosti.

Zvuči šašavo, ali nema ništa „prirodno“ u njivi posejanoj kukuruzom, ili bar ništa prirodnije od rudnika.

I pšenica, kukuruz, brokoli ili domaće životinje su ljudske ili „veštačke“ tvorevine, nastale od divljih trava ili divljih životinja.

A ne postoji ni ništa prirodno u ljudskoj izmišljotini koju zovemo – selo.

Jednoj blesavoj, sedelačkoj i skorojevićkoj instituciji ljudske životinje kao fabrici posvećenoj proizvodnji hrane.

Ima o tome i kod Svetog Save.

To jest, u biblijskoj alegoriji da neposlušni Eva i Adam, umesto da lagodno love i sakupljaju hranu po Rajskom vrtu, imaju da savijaju kičmu i rmbače po njivama u znoju lica svoga ako bi da pojedu nešto, đavo ih odneo.

Dakle, zaista ne postoje ekološki rudnici, i tu su protivnici Rio Tinta i/ili vlasti sasvim u pravu.

Ali, ne postoji ni ekološka poljoprivreda kao naročito zelena alternativa, okej?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.