Selo uzvraća udarac

Iz istih razloga zbog kojih je u Srbiji još 2012. godine bio pobedio Tomislav Nikolić. Što je pokrenulo političku spiralu autokratije i džiberluka, odnosno eskalaciju naprednjaštva u kojoj živimo i danas. Analitičari i društveni naučnici tome lepe razne etikete, od „pobune protiv establišmenta“, preko „uspona desnice“, sve do nagog „rasizma“. Ali, ne, simpatizeri Trampa, Bregzita, Orbana, Le Pen i Nikolića i ostalih nisu samo rasisti, ksenofobi, nacionalisti, desničari, borci protiv pokvarenog sistema i kvarnih migranata – iako među njima ima i takvih. Na delu je nešto drugo, što zgodno ilustruje pop kultura.

Na primer, „Ratovi zvezda“. U ovoj kultnoj svemirskoj operi i epskoj alegoriji, Luk Skajvoker je običan dečak sa sela, dok „loši momci“ poput Darta Vejdera žive u blještavim i nalickanim svemirskim stanicama. DŽedaji, evoksi i drugi „dobri momci“ takođe su mahom prosti seljani koji žive u skladu sa prirodom, dok su negativci robotoliki „jurišnici“ u belim oklopima. Ili, „Gospodar prstenova“. Koji takođe romantičarski jeftino suprotstavlja proste seljane (hobite iz Okruga) sa urbanom i industrijskom dekadencijom Mordora. Pa „Hrabro srce“, u kojem seljak Vilijam Volas diže pobunu protiv dekadentne urbane ekipe u zamku glavnog grada. Slično rade čak i ruralni Asteriks i Obeliks protiv napirlitanih „civilizovanih“ Rimljana, odnosno (za današnju omladinu) Ketnis Everdin iz seljačkog i siromašnog „Distrikta 12“ protiv odurnog Kapitola u „Igrama gladi“. Poenta ovog motiva je arhetipska i rusoovska podela na „plemenite divljake“ i „iskvarene civilizovane“, odnosno trajna napetost između primitivnih i naprednih, prostih i prefinjenih, siromašnih i bogatih, čistih i dekadentnih, tradicionalnih i nastranih. A sve je ovo varijacija na drevnu temu podele na – selo i grad.

Spomenuta pop kultura nije stvorila ovu podelu i usadila nam je u glavu, kako to vole da drobe oni sa fetišem na nadnaravni uticaj medija na sirotog čoveka. Ne, ta je podela odavno među nama i Holivud je samo vešto (zlo)upotrebljava. U pitanju je drevna mitologija Robina Huda, priprostog čoveka sa sela, koji će u naše ime oteti zlato od ekonomskih i političkih elita iz grada. Ti dekadentni urbanoidi u neobičnoj odeći mogu biti patriciji u togama u antičkom i „večnom gradu“ Rimu, srednjovekovni carevi i vlastelini iz zamka, versajska napuderisana aristokratija u perikama ili pak Orci iz čađavog Mordora, odnosno imperijalni jurišnici u belom oklopu „U galaksiji, negde daleko odavde“, svejedno. Osnovna tema je u tome da – selo uzvraća udarac. I baš nas to dovodi do Donalda Trampa i njegovih.

Jer, kada su demografi detaljnije pogledali u rezultate američkih izbora, pred očima im je bljesnula upravo dramatična podela na – selo i grad. Umesto grube podele na američke „crvene“ (republikanske-konzervativne) i „plave“ (demokratske-progresivne) savezne države, radi se o detaljnijem i finijem pogledu na distribuciju glasova po izbornim okruzima. A na takvoj crveno-plavoj mapi, pojavljuje se samo par plavih „progresivnih“ ostrvaca u okeanu „konzervativnog“ crvenog. Međutim, te plave oblasti su one koje su gusto naseljene, dakle, gradovi. NJujork, Boston, Filadelfija, Čikago, Sijetl, Los Anđeles, San Francisko i druga urbana pribežišta i oaze. Isto je i u Evropi, zbog čega „Vašington Post“ otvoreno piše o „revoluciji ruralne Evrope koja ustaje protiv establišmenta“. Podrška Bregzitu bila je najviša u ruralnim oblastima Engleske, a ruralna Francuska je ta koja pruža podršku Marin le Pen. Čak i u Nemačkoj, gde ne postoji (tolika) dominacija jednog glavnog grada, najveće protivljenje migrantima je u ruralnim zonama. U čemu je stvar?

U većini država sveta, gradovi čine 4-5 odsto teritorije, ali broje oko 50 odsto stanovništva. Dok kreiraju 99 odsto politike, ekonomije, kulture i pop kulture. Društveni trendovi se šire od grada ka selu, od kineskih restorana i fensi kafeterija do gej brakova i legalne trave. A nisu baš svi od tih trendova dobri ili laki za gutanje. I u tom grmu se baškari zekan masovnog političkog revolta po Evropi i Americi u proteklih par godina. Donald Tramp, Tomislav Nikolić i njima slični se prepoznaju kao robinhudovska cigla u prozor arogantnim urbanim i liberalnim elitama. Kao jedan krik potlačenih i zapostavljenih ljudi iz malih i manjih sredina koji sve više osećaju da se njihov glas, želje i potrebe ne čuju dovoljno glasno. A ova društva imaju i tu neku demokratiju, pa mase nezadovoljnih počinju da drmaju kaveze u kojima žive.

I sad, ako ovo čitamo na tabletu u nekakvom gradu, u toplom stanu sa protočnom vodom, lako je i komotno ponašati se posprdno prema tim ruralcima, dinaroidima, paorima i „seljačinama“. Iako hrana u našem srebrnom, modernom samootapajućem frižideru potiče baš sa tog sela, pašnjaka ili njive. I možemo ih stereotipizirati ih kao zatucane rasiste, uskogrude nacionaliste i prazilukaške ksenofobe sa slabom oralnom higijenom koji za sendvič i žuti sok dođu u grad i urlaju svoju frustraciju kad ih partija pozove. Možemo se sprdačiti i sa tim da master Toma peče rakiju u Bajčetini. Ali, to jeste motiv ili praksa koja miluje žicu i pritiska političke dugmiće gomiletine naših sunarodnika koji rade isto to – a ne vidimo ih po našim Fejsbucima i Instagramima. Kratkovidi smo iz svojih kula od slonovače.

S tim u vezi, stereotipi funkcionišu na obe strane. I svi mi šatro „urbani“ možemo biti o(t)pisani kao snobovska i skorojevićka ekipa kojoj je glavni životni problem otapanje leda na Grenlandu, okrutnost držanja pilića u premalim kavezima i surovost prema transvestitima koji ne smeju da uđu u ženske toalete. Dakle, sa druge i glasački važne strane, „građani“, „gospoda“ ili urbanoidi neretko su percipirani kao bezbožnici i teroristi koji „piju drogu“ i „šire SIDU“. Kao fud-blogeri, pi-ar menadžeri, kontent-diveloperi – ali i kolumnisti i sociolozi – i ostali mlatioci prazne slame rođeni u stanu sa radijatorom. Podlaci koji dekadentno loču svoja skupa vina ili „kraft“ piva, te glođu svoje Cezar salate kada na devetom spratu ne organizuju biseksualne i multirasne orgije.

Grad i selo i u ovom trenutku vremena & prostora još uvek ostaju dva suprotstavljena sveta. A gradovi su ti koji kreiraju naučnofantastičnu budućnost koja je za mnoge van gradova samo još jedan znak apokalipse. Koju krupni slojevi stanovništva naprosto ne žele u svom seoskom dvorištu i protiv koje su spremni da ustanu. LJudi sa sela (i svi koji se tako osećaju) zapravo su bili i ostali ljudi koji su ponosni na to što umeju da se staraju sami o sebi. Što znaju da poprave auto, krov, struju ili vodovodnu cev, za razliku od nas urbanih i dekadentnih hipstera. A taj način života nepopravljivo umire, i to ne samo zato što se manjine obrazuju na svom jeziku, a gejevi (hoće da) usvajaju decu. I zato toliko pogađaju laži da se „u toj Evropi“ ne peče rakija, da se propisuju dimenzije krastavca, i da stoka ima više pravne zaštite od ljudi. I baš zato se u očaju masovno glasa za putinoidne čvrstorukaše koji nude obećanje da će „vratiti stvari na svoje mesto“ i opet učiniti zemlju velikom.

Uostalom, ljudi su decenijama vaspitavani da je težak rad bolji od lenčarenja po belosvetskim plažama. Da je bolje da deca imaju dva roditelja. Da su mir i stabilnost bolji od nereda i pobuna. Da je strogi moralni kodeks ispravniji od raskalašnog hedonizma. Da ljudi oko nas treba i da liče na nas, umesto da su tamnoputi i frćkavi, da se klanjaju kad se mole, da ih privlači isti pol i ostalo.

Naprosto, sama osnova na kojoj su moderna zapadna društva izgrađena – porodica, vera, disciplina i marljiv rad – danas se smatra za nešto uskogrudo, provincijalno i zatucano. Naravno da je ista ta osnova podrazumevala i ropstvo i segregaciju, seksizam i mizoginiju, kao i versku netoleranciju, ksenofobiju, homofobiju i ostale strahove belog, strejt muškarca sklonog nasilju u porodici. I naravno da su društvene promene koje su takoreći prekjuče zakuvali grad i liberalne elite bile promene na bolje. Ali, ono što doživljavamo i (nadajmo se) preživljavamo je osveta zbog naše urbane i liberalne arogancije. Jer su sve moguće političke, ekonomske, društvene i kulturne krize najteže pogodile upravo to selo i te provincijske varošice. Zemlju im kupuju krupni tajkuni, a lokalne fabrike koje su hranile čitave zajednice više ne rade ili ne postoje. A stanovnici ovih oblasti ne mogu preko noći da postanu programeri, veb-dizajneri, modni stilisti i NVO ljudskopravaški aktivisti. Za njih, postapokalipsa iz Holivuda je već stigla i treba joj se odupreti svim sredstvima.

I sad, ako je ovako u uporno neproleterskoj Americi i Engleskoj, šta je sa nama ovde? Pa, tek je Srbija demografski, kulturno i nekako dubinski jedna seljačka zemlja. Kojoj refleksno ide na živac urbana liberalna elita. Uostalom, baš zato jedan Ivan Đurić nije imao šanse protiv Slobodana Miloševića na prvim višestranačkim izborima 1990. godine. Kao što neće imati šanse ni Saša Janković, sa gromoglasnom podrškom intelektualaca, naučnika, glumaca i ostalih probisveta i svirača udu iz gradova. Nije muva kriva što smo mi govna. Umesto da se ponašamo arogantno, možda da se potrudimo da razumemo stvarni svet i sunarodnike pored kojih živimo? Inače će selo opet da uzvrati udarac i eto nama (novog) Šešelja za predsednika.