Severina, naravno

Prema ovom časopisu, ta osoba za 2009. godinu bio je Ben Bernanke, guverner američke centralne banke (federalnih rezervi), zbog svojih napora za sređivanje domaće i globalne ekonomije. Ovo „Tajmovo“ priznanje dobili su i Mahatma Gandi (1930), Hajle Selasije (1935), Adolf Hitler (1938), Jozef Staljin (1939. i 1942), Vinston Čerčil (1940. i 1949), Hari Truman (1945. i 1948), Martin Luter King (1963), Leh Valensa (1981), Mihail Gorbačov (1987. i 1989), Bil Klinton (1992. i 1998), Džordž Buš (2000. i 2004), Vladimir Putin (2007) i Barak Obama (2008). Bilo je i par kreativnih izuzetaka, poput „mađarskih boraca za slobodu“ iz 1956. godine i „američke žene“ iz 1975. godine. Godine 2006. ovo priznanje dobili smo i mi sami – „vi“ (You) – u smislu svih nas kao individualnih kreatora sadržaja na internetu. Čestitke, sa zakašnjenjem. Međutim, predsednici i lideri u političkoj sferi ipak besramno dominiraju spiskom. Slično je i u lokalnoj verziji ovog neobičnog takmičenja: prema izboru domaćeg časopisa koji deli ime sa „Tajmom“, ličnost 2009. godine je Milica Delević, direktorka vladine Kancelarije za evropske integracije. A prema izboru „Foruma 100“ ovog lista, ličnosti godine bili su Barak Obama i Nađa Higl.

Međutim i srećom, ne misle svi tako. Među njima je i Severina Vučković, vokalna solistkinja i multimedijalna umetnica iz Hrvatske. U razgovoru za časopis „Glorija“, i na pitanje o ličnosti godine, Severina je odgovorila: „(osoba koja je obilježila ovu godinu je) znanstvenik Ivica Đikić, koji je nedavno otkrio novi mehanizam koji koči prijenos receptora u stanici, što je bitno u liječenju tumora dojke, pluća, gušterače, debelog crijeva i drugih bolesti“. I dodala, „i genetičar Miroslav Radman, i svi pametni ljudi koji rade dobro za čovječanstvo“. I doslovno „oduvala“ autora ovih redova. Naime, svojim atipičnim odgovorom, Severina je udelila lekciju svima kojima pri kraju godine na pamet radije padnu političari i sportisti umesto naučnika. A takvi su gotovo svi, osim naučnika. Iako naučnici jedini nedvosmisleno „rade dobro za čovečanstvo“, služeći se blistavim Severininim rečima. Ova činjenica je složenija od novogodišnje pripite usredsređenosti na formulu „hleba i igara“, odnosno politiku i sport. Ona puno govori o mestu koje nauka danas ima u popularnoj imaginaciji.

Nobelova nagrada za mir Baraka Obame prošle godine ispunila je mnogo više medijskog prostora i kafanskih priča nego Nobelova nagrada za fiziku ili hemiju. Uostalom, ko je uopšte dobio Nobelovu nagradu za fiziku prošle godine? Koliko ljudi zna taj podatak? Tišina nakon tog pitanja je posebno glasna. Ovu nagradu dobio je Čarls Kuen Kao, za svoja otkrića u oblasti prenosa svetlosti kroz optička vlakna i poluprovodnike. U pitanju je „otac“ moderne komunikacije putem optičkih vlakana, dakle, puteva kojima će i ovaj tekst završiti u redakciji, biti prosleđen na prelom i štampu, i kojima će biti pročitan na internetu. Svi koji ga upravo pišu i čitaju, duguju nešto ovom čoveku. I u milionima drugih i značajnijih slučajeva i situacija, naravno. Čarls Kao je objavio više od stotinu naučnih radova, ima oko trideset patenata i lansirao je najveći deo moderne, brze i efikasne komunikacije. Učinio je ceo svet bližim, saznatljivijim i pričljivijim. Između bezbrojnog ostalog, postigao je i da ceo svet prati Obamine nadahnute govore preko YouTube i navija za njega. Pa ipak, Baraka Obamu smo zapamtili, a za Kaoa nismo ni čuli. Nije li to, u najmanju ruku, nefer?

Fizičari, hemičari, astronomi, genetičari i ostali neće biti ni povređeni ni uvređeni zbog našeg kolektivnog zaborava, ako imena, otkrića i doprinose naučnika uopšte i pamtimo. Naučnike vodi želja za saznanjem i otkrivanjem istine o svetu oko nas, i ovo im je obično dovoljna satisfakcija. A najveći među njima će i od Alfreda Nobela dobiti neku kintu. Na gubitku možemo biti jedino mi sami kada preskačemo vesti o Nobelovoj nagradi iz disciplina ozbiljnijih od književnosti i mira. Kada ne uviđamo direktnu vezu između onoga što svakodnevno radimo lakše i lepše sa radom vrednih ljudi u belim mantilima po institutima, istraživačkim stanicama i univerzitetima. Jer, finansijska, društvena i kulturna podrška naučnicima je neophodna i važna, ukoliko zaista želimo bolji svet. Prvi korak u toj podršci je razumevanje njihovog značaja za sve nas i naše svakodnevne živote. I zato, ko je ličnost godine za ovog kolumnistu? Pa Severina, naravno.