Silovanje i Fejsbuk

 Pre svega zato što od tuđeg utiska sam može imati koristi ili štete. Drugim rečima, nalazimo se u stanju stalne kontrole ili manipulacije utiskom drugih. Na primer, kada na plaži nosimo knjigu pod miškom ili kada razgovaramo o Aristotelu ili Marksu (ili Gofmanu!), trudeći se da delujemo intelektualno. Kada puderom prikrivamo bubuljice, nastojeći da izgledamo lepši nego što realno jesmo. Kada tokom vožnje liftom sa komšijama širimo osmeh od uva do uva, želeći da delujemo ljubazno i uviđavno. Kada glumimo odsutnost ili uposlenost, jer nam se ne razgovara sa taksistom. Kada se sapletemo i prvi se počnemo smejati, kada glumimo orgazme, kada prilagođavamo korak, kada ne govorimo šta nam prvo padne na pamet, kada ne mlatimo sve one koji nam idu na živce. Konačno, i kada se umivamo, češljamo, peremo zube i oblačimo pre izlaska na ulicu – takođe nastojimo kontrolisati utisak drugih o nama samima. Pojedinac svesno ili nesvesno organizuje sopstvene aktivnosti – govor, ponašanje, izgled i ostalo – na takav način da drugima o sebi prenese utisak za koji ima interes da izazove.

Manipulacijom tuđeg utiska o nama samima, mi se lažno predstavljamo. Svuda i stalno, pa samim tim i na internetu. Međutim, kao da jedino lažno predstavljanje, odnosno „kontrola utiska“ na internetu (odnosno na sajtovima za društveno umrežavanje poput Majspejsa ili Fejsbuka) izaziva kolektivno podozrenje i strah. Stvari se pooštravaju kada ovi sajtovi postanu (zlo)upotrebljeni za neko krivično delo. Nedavni slučaj silovanja jedne devojke od strane osobe koju je upoznala preko Fejsbuka ispunio je stranice domaćih medija. I to tako da tema vesti kao da nije bila užasan čin silovanja koliko zlokobni Fejsbuk. Čak je i policija izdala upozorenje građanstvu u vezi sa opasnošću komunikacije posredstvom ovog sajta. Uprkos verovatno dobrim namerama svih zabrinutih, propušta se uvideti da svaka upotreba ima i svoju zloupotrebu, te da je tako i sa stvarnim i sa virtuelnim društvenim prostorima. Prevare, zloupotrebe, pljačke i silovanja su krivična dela. Kada se do njih dolazi posredstvom interneta, predmet medijske kritike tada je isuviše često i isuviše pogrešno taj posrednik, a ne prevarant, kradljivac ili silovatelj.

Razlog za tu kritiku verovatno je lakoća sa kojom se na internetu lažno predstavlja. Ali ovo se čini konstantno, neprimetno i posve uobičajeno. Na primer, kada na svom fejsbuk profilu stavimo crno-belu fotografiju i navedemo da volimo filmove Tarkovskog – nastojimo se predstaviti kao osoba sa osećajem za umetnost. Kada se pridružimo fejsbuk grupi „Kosovo je Srbija“, želimo odati utisak nacionaliste. Kada javno čestitamo verske praznike drugih konfesija, želimo se predstaviti kao religijski tolerantna osoba. Kada filtriramo fotografije, komentarišemo i polemišemo, sve je to u funkciji kontrole utiska drugih. Samo što to možemo činiti nešto jednostavnije i brže. Princip, međutim, ostaje isti. Relativno manipulativni mehanizmi kojima kontrolišemo utisak drugih i kojima se služimo u društvenim interakcijama evoluirali su ne samo mnogo pre pojave Fejsbuka, već mnogo pre pojave poljoprivrede.

Ovo ne amnestira sve one koji su Fejsbuk upotrebili za određenu kriminalnu aktivnost. Međutim, oduzima argumente iz usta ili tastatura svima onima prekobrojnima koji kritikuju ceo koncept sajtova za društveno umrežavanje ili komunikaciju preko interneta uopšte. Za „društvene“ internet sajtove karakteristično je isuviše mnogo toga karakterističnog i za ostale društvene situacije. Pa samim tim, ima i prevara i obmana i zločina po marginama uobičajeno manipulativne komunikacije. Jer i na poslu, i na ulici i u izlasku, mnogi će se muškarac pred devojkom predstavljati finijim, uljudnijim i dobronamernijim nego što jeste. A neki od njih će se, nažalost, ispostaviti kao nasilni. Međutim, važno je znati da su u pitanju nuspojave ili vrhovi ledenog brega ove manipulacije tuđim utiscima. Jer i svaki put kada očešljamo kosu ili stavimo šminku mi aktivno kreiramo svoj identitet kao nekoga ko je lepši od one osobe koja je ustala iz kreveta i plaši nas u ogledalu. Nije nam potreban otuđujući i zlokobni Fejsbuk za faktički manipulativnu praksu kontrole utiska drugih. I u nešto stvarnijem životu, kada na lančić stavimo zlatan krst, nastojimo odati utisak nekoga ko je religiozan. Kada zakopčamo šlic i stavimo ruku na usta dok zevamo, utisak nekoga ko je pristojan. Kada u razgovoru klimamo glavom, utisak nekoga ko je zainteresovan i sluša. Sve ovo zapravo je vrlo zahtevan posao formiranja i održavanja onog identiteta koji želimo da imamo i prenesemo drugim ljudima. Šekspir je bio u pravu: ceo svet je pozornica gde ljudi izvode svoje uloge. Pojavom Fejsbuka, čovečanstvo je dobilo još jednu pozornicu. Zbog ovoga ne treba jadikovati, već samo se bolje pripremiti.