Sirote bubašvabe

Karakteriše ih neobično složeno društveno ponašanje, od kooperacije do kompeticije. Najzanimljivija od svega je njihova adaptivnost i bliska veza mnogih vrsta bubašvaba sa čovekom i njegovim ponašanjem. U izvesnom smislu, čovek i bubašvabe su koevoluirali. Gde ima ljudi, ima i bubašvaba, oduvek. I one su se vrlo lako adaptirale na život po restoranima, hotelima, te kuhinjama, ostavama, kupatilima i ostalim novostima na planeti Zemlji. Vekovima već, bubašvabe su naši mali i relativno neprimetni cimeri. Posebno adaptirani za suživot sa krupnim sisarima, privučeni toplotom, vlagom i – đubretom.

Suprotno bubašvabnom ukusu, đubre je u Srbiji prepoznato kao problem. I na Svetski dan životne sredine, organizovana je poludobrovoljna radna akcija ne odviše srećnog naziva „Očistimo Srbiju“. Interesantnom ironijom, globalna tema obeležavanja ovog datuma 2010. godine bila je – biodiverzitet. Poruka je glasila: „Mnoge vrste. Jedna planeta. Jedna budućnost“. Drugim rečima, raznolikost ili varijacije života na planeti, i očuvanje te raznolikosti u budućnosti. Bilo bi isuviše cinično tvrditi da je Srbija sa svojim četkama, metlama i nebrigom za bubašvabe „promašila temu“, ali je svejedno zanimljivo razmisliti o ekološkoj nebrizi za vrste koje čoveku nisu naročito dopadljive. Pošto bi mnogi od nas pored svog šporeta radije ugledali otkucavajuću nuklearnu bombu nego bubašvabu, dotična stvorenja tako retko smatramo delovima našeg ekosistema. Sa insekticidom u spreju ili „kineskim“ kredama po ormanima, tugaljivo i/ili besno ćemo gledati dokumentarce o ubijanju kitova, bizona i tigrova. Bez osećaja nedoslednosti u stomaku.

Kada je o stomacima reč – ono što je za nekoga đubre, za nekoga je hrana. Uz bubašvabe i insekte generalno, naredni veliki korisnici našeg đubreta, i naredni vekovni čovekovi cimeri, jesu miševi i pacovi. I na njih tako retko pomislimo kada se smatramo ekološki svesnim. Smećem koje čovek neštedljivo razbacuje, jednako neštedljivo koriste se i golubovi, galebovi, rakuni, lisice, psi i mačke lutalice i mnoge druge vrste. Zbog ličnog osećaja za estetsko, a ne brige za sveukupnost ekosistema, čovek će se latiti čišćenja onoga što voli nazvati đubretom. Neke vrste se na takve radne akcije mršte. Zabrinutost za očuvanje životne sredine isuviše često je zabrinutost za strogo našu i veoma ličnu životnu sredinu. Ovakva briga je sasvim u redu, ali je tada valja i nazvati pravim imenom. Trening ove zabrinutosti najbolje se vežba na vrstama i slikama od kojih nam nije najmilije u spomenutom stomaku.

Kvaka nije u tome da valja ostavljati gomilu đubreta da bi sirote bubašvabe imale šta da jedu, a mi sebe mogli smatrati pravednicima. Imaće i ovako, i verovatno nas nadživeti kao vrsta. Poenta je u širenju slike života i na sve ono živuće što nam se možda ne dopada ili nas plaši. Lekcije iz biodiverziteta su lekcije za naš svakodnevni život. Šta god da uradimo, imaće nekakvu posledicu po naše okruženje. I umesto lakih i (samo)dopadljivih rešenja, uvek valja razmisliti dvaput. Živi svet je puno složeniji, neverovatniji i dražesniji od kučića i mačića po „desktopima“ naših računara ili pozadinama mobilnih telefona. Uz to, mnogo objektivnija slika prirode je slika konflikta, a ne harmonije. Za jednu takvu svest, pomažu nam upravo pacovi i bubašvabe, kao kontrapunkt antropomorfno umiljatim delfinima i zečićima. Uvek valja realnije pogledati u svet u kojem živimo, bez mitologije i lepih želja. Tek tada ćemo taj svet moći učiniti boljim.

Bacati otpatke u kante za đubre i prazniti te kante relativno često sasvim je u redu. Počistiti ispred svoje zgrade takođe, uprkos tome što u modernim društvima ovo (treba da) rade profesionalne i birokratski organizovane službe. Ova mentalna akrobatika sa bubašvabama i njihovim interesima da stvari ostanu prljave i razbacane unaokolo služi jedino da otvori naš um ka predivnoj raznolikosti sveta oko nas. Da proširi naše poimanje prirode, i sopstvenog mesta u njoj. Konačno, bubašvabama smo i sličniji nego što to volimo priznati. Koristeći se jednim delom svog tela – svojim mozgom – čovek je takođe bezmerno prilagodljiva vrsta. Ima ga mnoštvo, i posvud po planeti. Društvena je vrsta, i lud je za slatkišima. Bilo bi sjajno kada bi i na svoje ružnjikave saputnike umeo pogledati sa manje agresije i nervoze. Jer dotični će biti uz nas još dugo vremena.