Siroti afrički nojevi

Svako ko je iole upoznat sa osnovama teorije evolucije prirodnom selekcijom, a i takvih je izgleda malo, razume koliko je ovakvo ponašanje neodrživo, odnosno neadaptivno. Svaka životinja koja bi uronila glavu u pesak nakon što je videla grabljivicu ubrzo bi kao vrsta bila odstranjena sa lica zemlje. A nojevi su još uvek među nama. Istina je takva da nojevi imaju tri uobičajene strategije kada su napadnuti: beže, napadaju ili se sakrivaju. Kada beže, odnosno trče, čine to sa neverovatnih 65 kilometara na čas – kao najbrža dvonožna životinja na svetu. Kada napadaju oni šutiraju, i to snagom kojom lome kosti. Sakrivaju se jedino kada čuvaju jaja, i to tako što legnu na zemlju, te iz daleka liče na afrički grm. Naravno, i glavu i vrat drže iznad zemlje.

Poreklo ovog popularnog mita verovatno je u monumentalnom delu „Prirodna istorija“ rimskog istoričara i prirodnjaka Plinija Starijeg iz I veka nove ere. Ova enciklopedija u 37 knjiga predstavlja pokušaj da se sintetiše ukupno rimsko znanje o svetu, i ima poglavlja o matematici, geografiji, etnografiji, antropologiji, zoologiji, botanici, mineralogiji, medicini, fiziologiji, slikarstvu, vajarstvu i ostalom. Plinije Stariji je pokrio oko 20.000 tema, koristeći se literaturom od oko 2.000 knjiga od stotinak različitih autora. Uredno je navodio izvore, odnosno reference, i jedan je od prvih koji je u svojoj knjizi koristio sadržaj. Dakle, ne treba biti preoštar prema Pliniju, iako je u prvom poglavju desete knjige „Prirodne istorije“ zaista napisao da „nojevi misle da, kada zabiju glavu i vrat u grm, sakriju celo svoje telo“. Razlog za ovu zabludu verovatno je u tome što nojevi periodično jedu kamenčiće sa zemlje da bi lakše svarili hranu. To je nekada nekome možda ličilo da sakrivaju glavu u zemljište. Srećom, činjenice o životinjama danas saznajemo na osnovu istinskog posmatranja i eksperimenata, dakle putem naučnog istraživanja, a ne zastarelih (iako fascinantnih) rimskih opisa. Ili ne?

Jer mit se održao, i mnogi ga smatraju činjenicom. Krivicu za to snose – a ko drugi? – političari. Kao i njihovi komentatori i kritičari. Naime, ova priča iz pogrešne biologije vekovima je upotrebljavana kao tipična politička metafora. Svaki put kada političari budalasto ignorišu neki problem, nadajući se da će dotični nestati sam od sebe – oni „zabijaju glavu u pesak“. Ne rešava se problem nasilja i huliganizma? Zabija se glava u pesak. Žmuri se na problem monopola u Srbiji? Glava je u pesku. Nema hapšenja ratnih zločinaca iako je to uslov za približavanje Evropskoj uniji? Opet, pesak i glava u njemu. Svaki put kada neko svesno ili nesvesno ne rešava problem u koji je upao – prizivaju se siroti afrički nojevi. Nisu političari jedini koji postupaju na ovakav način, naravno. Mnogi teolozi, ekonomisti, biznismeni, oficiri i fudbalski selektori imaju sopstvene istorije bežanja od problema i izazova tako što će na njih jednostavno zažmuriti. I Bitlsi u „Run for Your Life“ (album „Rubber Soul“ iz 1965. godine) ljubomorno prete devojci da joj je bolje da sakrije glavu u pesak ukoliko je uhvate u preljubi. Lenon je posle rekao da je to najgora pesma koju su snimili. Uostalom, opasnost i probleme „izbegavamo“ žmurenjem i mi sami, ponekad i svakodnevno. Od napijanja iako je sutra ispit do bežanja od sopstvenih emocija prema toj i toj devojci. Nojevi su ti koji bi jedni drugima mogli da poruče „ne zabijaj glavu u pesak, poput čoveka“. I metafora bi bila na mestu.

Međutim, nisu ni ljudi tako budalasti. Sistematsko odbijanje suočavanja sa problemima karakteristika je politički nestabilnih društava. Rešavanje krupnih problema uvek je nezgodan zadatak. Reforme su teške, skupe i nepopularne, a njihovi efekti dolaze mnogo kasnije. U Srbiji posle 2000. godine, u kojoj vlade ne traju duže od dve godine, racionalnije je zažmuriti na problem, i baviti se sopstvenim marketingom. Tek kada ovakvo ponašanje postane politički neracionalno, a vođenje politike postane dugoročniji posao, može se očekivati manje loših metafora o nojevima po političkim kolumnama i karikaturama.