Škola bez škole?

Zbog tekuće pandemije trenutno se na planeti oko 1,4 milijarde učenika školuje onlajn ili na daljinu, što je oko 80 odsto ukupne populacije učenika na svetu.

Takođe, oko 60 miliona nastavnika danas predaje, radi, vežba i ocenjuje posredstvom interneta.

Da li je ova tehnološka budućnost, otprilike kao i korona virusi, takođe tu da ostane?

Jer nije li postojeći obrazovni sistem, sa sve školskim zvoncem, prilagođen dobu Industrijske revolucije i fabričkom radu proletera u 19. veku, a ne Informacionoj revoluciji i prekarnom radu na daljinu u onom 21?

Mogu li kompjuteri spasiti svet, a računari zameniti nastavnike?

I da li treba?

Prisetimo se početka 2000-ih godina, kad kompjuteri nisu bili sveprisutni i jeftini.

Nove informacione tehnologije u obrazovanju tada su delovale krajnje zavodljivo, uzbudljivo i seksi.

Po školama su ih vatreno zagovarali i roditelji, učitelji, profesori, direktori, dekani, političari i svi ostali, jer se činilo da je dovoljno samo instalirati kompjuter u učionicu i, voila, naše dete će odmah postati novi Ajnštajn ili Tesla.

Učionice sa kompjuterima ostavljale su utisak spejs šatlova u našem sokaku, i ovo je bila nezaobilazna slika na svakoj brošuri ili reklamnom flajeru onih škola, fakulteta i ministarstava prosvete koji drže do sebe.

Raspojasani optimizam curio je na sve strane.

Jer, tehnologija će najzad transformisati zastareli proces učenja i demokratizovaće obrazovni uspeh.

Sa pristupom kompjuteru i internetu, svaki učenik ili student moći će da uči svojim tempom, kao i da saznaje tačno ono šta ga interesuje.

Knjige i udžbenici, a kamoli učionice, postaće nebitne i oldskul, odnosno muzejski eksponati poput računaljki i naliv-pera, u tom vrlom novom onlajn svetu.

I sada se tvrdi da su današnja deca digitalni urođenici kojima su informacione tehnologije poput maternjeg jezika.

Te da je tradicionalna nastava otuda zastarela i neprilagođena savremenim potrebama i novim načinima primanja informacija, učenja i mišljenja.

Može se neuko čuti i da danas sve postoji na internetu, pa zašto da onda plodovi naših prepona uopšte uče o nekakvim rečnim slivovima i aluvijalnim ravnima, jonskim i kovalentnim vezama, datumima bitke kod Vaterloa ili na Okinavi, o palatalizacijama i sibilarizacijama?

Postojali su i dobronamerni programi – Jedan laptop za svako dete (UN), sa ambicioznom namerom da transformišu obrazovanje u zemljama u razvoju, gde su škole udaljene, a učitelji retki.

Počevši od 2005, deci je podeljeno 2,5 miliona laptopova uz ideju da će učenici iz siromašnih i zabačenih krajeva ovako i lakše i sami naučiti da čitaju i pišu, kao i da će nestati potreba za poučavanjem licem u lice.

Međutim, sve je ovo naivno i kratkovido, ako ne i pomalo tupavo.

Možda su današnja deca digitalnija od svojih nastavnika i roditelja, ali nema nikakvih dokaza da oni uče i saznaju stvari na drugačiji način u poređenju sa ranijim generacijama.

Jedno je znati kako se rukuje računarom, a nešto sasvim drugo su čitalačka i digitalna pismenost, kao i znanje o obrazovnim sadržajima, te ishodi učenja.

Zatim, to što danas zaista sve može da se pronađe na internetu, ne znači da treba ukinuti nastavne sadržaje, zlo i naopako.

Na internetu možemo da dođemo do svake informacije, ali informacije nisu isto što i znanje.

Niti je obrazovanje jedan TV ili pab kviz u kojem takmičari samo treba da daju tačne odgovore.

Obrazovanje se tiče ideja, a ne podataka.

I baš kao što nije nestala potreba za matematikom otkad postoje digitroni, nije nestala ni potreba za geografijom, hemijom ili istorijom zato što postoji Vikipedija.

Najzad, program Jedan laptop za svako dete neslavno je propao, pošto su deca svoje laptopove pre svega koristila za razonodu, a ne za učenje.

Da li iznenađuje što je dečurlija na svojim kompjuterima radije igrala video igrice, dopisivala se i skidala muziku, filmove i pornografiju, umesto što je čitala interpretacije i istraživala motive Ane Karenjine?

S druge strane, tehnofobija (u obrazovanju) podjednako je nakaradna kao i razularena tehnofilija.

Samorazumljive su brojne prednosti kompjutera i interneta u učenju i nastavi, sa pandemijom ili bez nje.

Na primer, učenje tada može da bude asinhrono, bilo gde i bilo kad, što omogućuje zgodnu fleksibilnost za npr. one učenike i studente koji su zaposleni, imaju decu, neguju starije roditelje i slično.

Ono razvija digitalne kompetencije, i ohrabruje uključivanje i diskutovanje (pošto je iza ekrana, a ne u grupi u učionici).

Onlajn nastava omogućuje siromašnijim učenicima i studentima da steknu obrazovanje bez skupocenog iznajmljivanja stanova po gradovima, a elektronski udžbenici takođe su jeftiniji i dostupniji.

Međutim, praktični izazovi onlajn učenja jesu prateći osećaji samoće i izolovanosti, bar ukoliko se ne omoguće zajednički rad i grupni zadaci.

Ogroman problem je smanjenje zainteresovanosti, odnosno potreba za značajnom samodisciplinom i unutrašnjom motivacijom, što kapira svako ko je pohađao bar jedan onlajn kurs.

U manje razvijenim zemljama, postoji i tzv. digitalni jaz u smislu nejednake dostupnosti informacionih tehnologija za muškarce i žene, bogate i siromašne, u selu i gradu…

Uobičajena zabluda, posebno u hronično zapuštenoj Srbiji, jeste ona da čim je nešto u obrazovanju digitalno, elektronski i onlajn – to automatski predstavlja moderno obrazovanje ili savremenu nastavu.

Odašiljanje tekstova za čitanje ili gotovih prezentacija posredstvom Fejsbuka, Vajbera ili Gugla, samo zato što su ti sadržaji digitalni i digitalno poslati, jednostavno ne obezbeđuje dovoljan kvalitet učenja na daljinu.

Suština svakog procesa učenja počiva u interaktivnosti, saradnji i komunikaciji, kao i u svojevrsnoj zajednici između učenika i studenata među sobom, ali i sa učiteljima i profesorima.

A ovo osećanje zajedništva najčešće može da obezbedi samo fizički kontakt, u istoj prostoriji, licem u lice.

Konačno, rezultati istraživanja su tvrdi poput tehnologije kamena za kupus.

Za većinu učenika i studenata, uticaj najnovijih gedžeta (laptopova, tableta, interneta i sličnih drangulija) na njihove veštine čitanja, pisanja i računanja, a u poređenju sa učenicima u manje digitalizovanim učionicama, staje u tri reči: nema značajnih razlika.

Ukoliko u učionicu instaliramo najnoviju pametnu tablu sa tačskrinom i Jutjubom, ovo je možda zabavnije za učenike i nastavnike, a i direktor može da se pohvali opremom.

Ali, podaci čvrsto pokazuju sledeće.

Pre svega sposobnost nastavnika da iskoristi ovu tehnologiju za kvalitetnu interakciju i komunikaciju sa učenicima jeste ona stvar koja pravi razliku između kvalitetnog i nekvalitetnog obrazovanja.

Drugim rečima, poenta nije u tehnologiji, poenta je u učitelju ili nastavniku.

Prenapučeni optimizam pratio je svaku novu tehnologiju ili sokoćalo na svetu.

Mogli smo se i opametiti dosad.

Kad je izmišljen telefon, tehnološki proroci su tvrdili da on predstavlja najbolji protivotrov za provincijalizam i zatucanost.

Pronalazač televizora, Fajlo T. Farnsvort, tvrdio je da će televizija – okončati sve ratove.

Pa smo ipak ostali i parohijalni i ratoborni, dok smo telefon i televiziju radije koristili za vaskoliko zezanje, a ne za obrazovanje ili mir u svetu.

Takođe, ukapirajmo već jednom da je (zagrejana) stolica mnogo savršenija tehnologija od kompjutera.

Jer ono što više i ne smatramo naročitom tehnologijom – zapravo je najbolja tehnologija od svih.

Naime, najbolje tehnologije jesu one koje ne zastarevaju ili traju u nepromenjenom obliku, poput stolice ili knjige, papira i olovke.

A ne šljašteća tehnologija koja zastareva za par decenija kao npr. grafoskop, dijafilm, audio kaseta, video kaseta, CD, DVD, USB, tablet…

Svaka čast digitalizaciji, ali najstarija sačuvana odštampana knjiga je Dijamantska sutra iz 868. godine.

A hoće li knjige u PDF formatu trajati narednih 11 vekova?

Učenje u društvu, u fizičkom prisustvu ili u školi, takođe je jedna od takvih trajnih, genijalnih i univerzalnih tehnologija.

Još od filozofskih škola Platona i Aristotela u antičkoj Grčkoj, i univerziteta od srednjeg veka.

Nikad ne gubimo iz vida da je tehnologija (u obrazovanju) samo sredstvo, a ne cilj po sebi.

Ne radi se o tome da li je udžbenik digitalan ili papirnat, već i šta i kako u njemu piše.

Ne radi se o tome da li je školska tabla pametna ili je limena i maslinasto zelena, već opet – šta nastavnik po njoj škraba.

Kredom od krečnjaka ili prstima kao po ekranu smartfona, svejedno je.

I zato, umesto narajcanog fokusa na tehnologiju, treba nam ono što u društvu treba oduvek – više fokusa na učenika i studenta, odnosno na nastavnika i profesora.

Prosto je kao računaljka: kad je reč o obrazovanju, sredstva treba ulagati u decu i u ljude, a ne (samo) u tehnologiju.

Pa, iznova opijeni novim tehnologijama, ne stvarajmo školovanje i školu bez – škole.