Škola i gangsteri

Zabrinuti roditelji su održali protest, Ministarstvo prosvete zatražilo inspekcijski nadzor, a cela gužva zadobila razmere moralne panike.

Drobilo se o tome da su škole pretvorene u rijaliti, kakav je to „primer koji se daje našoj deci“, pa neizbežni „poremećeni sistem vrednosti“, i tome već dosadno slično ili već viđeno.

Kao i 2008, kad je Jelena Karleuša u čipkanom vešu i halterima, snimala svoj video-spot u Karlovačkoj gimnaziji – „toj najstarijoj srpskoj gimnaziji“. O, jeresi!

MOĆ, VLAST, SILA: A takođe na Fruškoj gori, na samo devet kilometara od ove Karlovačke gimnazije, nalazi se i srednja policijska škola u Sremskoj Kamenici.

I, na konkurs za upis u prvi razred ove srednje škole unutrašnjih poslova, na 210 slobodnih mesta, prijavilo se vrtoglavih 3.000 kandidata. Tri hiljade kandidata mlađih od 17 godina žele da postanu panduri kad odrastu!

Nije li i to razlog za moralnu paniku i zašto nije? Ministarstvo unutrašnjih poslova je slavodobitno saopštilo da je ova srednja škola za miliciju „u vrhu najtraženijih škola u Srbiji“.

Uzgred, dotična (u Novom Sadu i okolini) čuvena srednja škola je „zbog nedostatka demokratskih standarda“ bila ukinuta 2005, dok srednje policijsko obrazovanje i ne postoji u važećem zakonu, o čemu je detaljno pisao novosadski Radio 021. Međutim, ova škola će iznova početi sa radom od septembra, na inicijativu policijskog ministra Bratislava Gašića.

Cinici bi rekli da su našim klincima i klincezama sistemi vrednosti sasvim u redu, a moralni kompasi dobro kalibrisani, zar ne? Čim je tolika navala u panduraciju, na značke i uniforme, u red i poredak?

Ako već toliko adolescenata žele da se bore protiv kriminala, odnosno hapse kriminalce poput Kristijana Golubovića?

Pa, ovaj sociolog i kolumnista možda greši, ali biće da ovoj deci i omladini nisu toliko privlačni red i zakon, koliko moć, vlast, i gola sila. Naša deca nisu naivna, niti nerazborita, već koriste elementarnu logiku u zaključivanju. Ako je u društvu na delu policijska država, pa deder da budem policajac kada odrastem?

Međutim, „svaki je pandur kriminalac, a svi grešnici sveci“, rečima filozofa Džegera. A mi smo filozofiju proterali iz kurikuluma, i pravoslavne svece uterali u nj. Sudeći po aktuelnim obrazovnim politikama, u Srbiji će ubrzo ostati jedino programeri i policajci.

Dok policajci ne pohapse programere zbog novca sa Zapada i veštačke inteligencije.

NACIONALNI IDENTITET: Dakle, roditelji se narajcaše zbog snimanja jednog muzičkog spota sa bivšim kriminalcem u hodniku ili dvorištu jedne osnovne škole.

Okej, važi. Ali, zašto se ovoliko ne uzbuđuju zbog sadržaja koji se (ne) poučavaju u samim učionicama, u svim školama u našoj Republici? Na primer, zbog toga što je Srpska pravoslavna crkva cenzurisala, anatemisala i zatim komotno izbacila naučne sadržaje iz čak sedam udžbenika iz biologije u našim školama?

Ili, zbog najava o tzv. Nacionalnim udžbenicima (sa radnim naslovom Nacionalni identitet) kao pumpanju nacionalističke istorije, kulture, jezika i geografije? Zbog gašenja Zavoda za izdavanje udžbenika i njegovom pripajanju u „sektor“ Službenog glasnika? Od svih mogućih obrazovnih reformi, primila se jedino himna na početku školske godine.

Zatim, u srednje škole u Srbiji je od 2021. uveden (zasad?) izborni predmet Osnove sistema odbrane Republike Srbije. I čiji časovi ima da „jačaju patriotski duh i identifikovanje mladih sa svojom zemljom“. Odbrane (i zaštite) od čega? I sa kojom drugom zemljom da se identifikujemo, moliću lepo?

S druge strane, Ministarstvo prosvete je 2021. odbacilo obrazovne pakete Incest trauma centra o seksualnom nasilju, pošto se tu govori i o nekakvom rodu i homoseksualnosti, zlo i naopako.

Istovremeno se gase ili marginalizuju filozofija, logika i sociologija iz srednjih (stručnih) škola. Ali ništa od ovih skaradnosti po prepisanim receptima iz Kremlja nije bilo na agendi roditelja sa Vajber grupa. Ali zato jesu bile lezbejke u lektiri („Ovo je najstrašniji dan u mom životu“, Jasminke Petrović).

Dakle, proterali smo (homo)seksualnost i filozofiju, a uveli smo Odbranu i zaštitu. Nedostaje nam još samo Domaćinstvo za učenice, odnosno ženske učenike – ako ćemo po patrijarhovoj uskršnjoj poslanici da se iza rodno osetljivog jezika „krije borba protiv braka i porodice“.

Verovatno će jezička policija ubrzo češljati i rodno čistiti naše udžbenike od svih naučnica, hemičarki ili sociološkinja. U Talahasiju na Floridi je već smenilo direktorku škole zbog prikazivanja Mikelanđelovog Davida iz 16. veka, pošto su „naša deca“ ovako bila izložena – pornografiji.

Ekstremni desničari tamo guraju zakon o zabrani poučavanja seksualnog obrazovanja i rodnih identiteta, što je deo šireg pokreta o većim „pravima roditelja“ u obrazovanju. Samo pričekajmo, i ova će agenda stići i u naše škole, kao što je ona ruska već odavno stigla.

Najzad, malo ko se bunio kad je, početkom 1990-ih, četnički pokret Draže Mihailovića proglašen antifašističkim po udžbenicima iz istorije.

Dakle, kad se pljačkaši, ubice i izdajnici srpskog naroda u našim školama predstavljaju kao borci za slobodu. Nije li i to svojevrsni gangsteraj i hohštapleraj? Da li onda treba da iznenađuju murali posvećeni ratnom zločincu Ratku Mladiću po Beogradu i Srbiji?

Komotno smo navikli i na veronauku i popove u šatro sekularnim školama, i tako već duže od dve decenije. Mnogo pre nego što su svoju slavu otkrile političke partije i javno-komunalna preduzeća, mi smo slavu uveli u – školu. I to je bio svojevrsni projekat, sa dugoročnim posledicama po mlade umove, koje osećamo i danas.

JEFTINA META: Bertold Breht je davno izjavio da nisu lopovi oni što pljačkaju banke, već oni što ih osnivaju. I vaistinu, jedno je Kiki (Golubović), a drugo su Jezda i Dafina, ako ćemo povratak u budućnost 1990-ih.

Ili, kako je u Vremenu odlično primetio Filip Švarm, zašto Nikolu Šainovića, generale Vladimira Lazarevića i Veselina Šljivančanina, ili Vojislava Šešelja, ne nazivamo „osuđenim ratnim zločincima“, kao što Kristijana Golubovića nazivamo „osuđenim kriminalcem“?

Biće da je trgovina narkoticima manje moralno problematična od zločina protiv čovečnosti, tj. ubistava, deportacija i progona čitavih nacija? Ili nije? Uostalom, Golubović je robijao kraće od spomenutih kreatura. Svi oni zajedno su rado viđeni gosti na nacionalno-frekventnim televizijama. Međutim, Šainović i Šljivančanin su i članovi Glavnog odbora SPS, odnosno SNS.

Ko je onda poremetio naš sistem vrednosti? Ekipa iz Vidimo se u čitulji Janka Baljka je samo posledica, a ne uzrok vladajućeg sistema.

Kada jedan obični diler narkotika i rijaliti zvezda snima video-spotove po školama, to nam je nedopustivo skaradno. Ali, usput zaboravljamo da je i država Srbija bila ta koja je organizovano dilovala heroin.

Čekajte, šta? Posle 2000, u trezorima (tada) državne Komercijalne banke, pronađeno je 600 kilograma ili više od pola tone heroina, spakovanog i spremnog za transport i distribuciju u zemlje Zapadne Evrope. Ko je onda problematičniji uzor mladima – Kristijan Golubović ili ovakva država Srbija?

Zapuštena, korumpirana, klerikalizovana i kriminalizovana? I nacionalno frustrirana zbog medijski, kao i školski prenapumpanog osećanja žrtve i nepravde, te sopstvene nadnaravne veličine? Upravo zato, armija od 3.000 mladih ljudi želi da postanu panduri, i da furaju pendrek, pištolj i moć kad odrastu.

Golubović je isuviše laka i jeftina meta za pravednički gnev roditelja. Pravo pitanje je – ko su pravi zločinci i gangsteri u našim školama, odnosno našem obrazovnom sistemu?

Kristijani Golubovići ili pak tvorci obrazovnih politika i školskih programa koji udžbenike i obrazovanje u Srbiji vraćaju u srednji vek? I koji, umesto naučnog znanja i kritičkog mišljenja, radije prenose ideologiju (č)etničkog i svetosavskog nacionalizma?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.